Школска година на КиМ: Молитва за српску децу - уз хиљаду мука, останите Срби

Почетак школске године на Косову и Метохији

Школска година у Србији почиње 1. септембра, у складу са традицијом која своје корене вуче још од Првог васељенског сабора у Никеји 325. године. Тада је, по одлуци цара Константина Великог, утврђено да септембар буде почетак црквене литургијске године. Пошто су школе у средњем веку постојале у окриљу цркава и манастира, а учитељи и наставници били свештеници и монаси, и оне су преузеле тај датум као почетак школске године. Традиција се одржала и након што је школство изашло из непосредног оквира Цркве.

Сутра почиње нова школска година – срећан почетак свим ученицима, а нарочито првацима који први пут улазе у школске клупе.

Данас је на северу Косова и Метохије отац Дамјан у наставку Свете литургије служио молебан за децу и почетак нове школске године, како би силаском Светога Духа био благословен њихов труд и рад. То је снажан подсетник да нам је у овим временима пуним искушења потребна Божија помоћ.

Жеља и молитва свих нас јесте да ниједно српско дете са Косова и Метохије не напусти своје огњиште. Да им пут до школе не буде обележен каменицама и оружјем, већ књигама и осмесима. Да имају уџбенике из Србије, одећу и обућу, школски прибор, струју да поред лампе не морају да пишу домаће, грејање у школама и српске заставе над њима. Да никада не буду приморани да уче језик својих освајача и да изговарају молитве које нису њихове. Да имају позоришне представе за децу, безбедне излете и екскурзије, без препрека и силних папира "обеју" страна. Да им полиција не хапси родитеље и браћу, да на улицама њихових градова не владају пијани бесови, већ радост игре – лопта, ролери, црквено двориште.

Уз хиљаду мука и искушења, децо, останите Срби! Останите верни својим коренима и својој вери, јер у томе је ваша снага.

Позивамо све да се моле за своју браћу и сестре – у централној Србији, Републици Српској, Црној Гори, Македонији, Северној Албанији и данашњој Хрватској – да сви заједно издржимо искушења и останемо јединствени у борби за очување нашег идентитета и вере.

Обрадио:

smArt⁰⁸|²⁵

Свети мученици Флор и Лавр – подсећање на корене наше вере

Истражујући доступне изворе за своју студију о историји Новобрдске митрополије, наилазим на доста занимљиве и поучне податке из ширег круга мога интересовања. Наиме, ова митрополија, која је вековима представљала духовни ослонац Грачанице и Новог Брда, своје корене вуче из древне Липљанске епископије. А управо у Липљану, односно у старој Улпијани, догодило се прво мученичко сведочанство хришћанске вере на тлу Илирика – страдање Светих мученика Флора и Лавра.

Ови браћа близанци, пореклом из Византиона, били су каменоресци по занату. Дошавши у Улпијану, послати су да подигну многобожачки храм. Али, као хришћани, они су зидани храм посветили Христу, обележивши га Часним крстом и освештавши га као хришћанску светињу. Тај чин коштао их је живота. По казни, враћени су у Улпијану, где је око три стотине хришћана спаљено, а Флор и Лавр су бачени живи у бунар. Тако су, у време цара Хадријана, постали први мученици у овим крајевима.

Археолошка истраживања потврђују да је у Липљану постојала базилика посвећена њима, у којој су се чувале њихове мошти све до преноса у Цариград, крајем 6. или почетком 7. века. Иако је култ мученика Флора и Лавра настао у Дарданији, брзо се проширио у читав хришћански свет – од Цариграда и Кападокије, преко Кипра, све до далеке Русије.

Сећање на њих у Липљану никада није замрло. Изградња новог храма у њихову част започела је 1939. године, али је рат прекинуо радове, па је црква довршена тек 1974. Данас тај храм стоји као живи знак непрекинутог памћења на мученике који су темељем своје вере озидали историју Цркве на овим просторима.

Липљан није значајан само по Светим Флору и Лавру. Он је током векова остао важно црквено средиште. Највидљивији сведок тога јесте Црква Ваведења Пресвете Богородице, подигнута крајем XIII или почетком XIV века. Сигурно је постојала пре 1331. године, када је краљ Душан даровао Хиландару.

Ископавања из XX века открила су да ова светиња почива на темељима двеју старијих базилика – једне старохришћанске и друге позновизантијске. Као у слојевима земље, тако се и у њеним зидовима укрштају слојеви историје и памћења.

Црква је вековима страдала и поново васкрсавала. После пада Новог Брда под Турке, била је рушена и пљачкана, али и обнављана – у XVI веку, затим у XIX и XX. На фрескама и зидовима урезано је преко седамдесет записа, који сведоче не само о историји храма, већ и о људским судбинама везаним за њега. Последња рестаурација фресака окончана је 2010. године, вративши храму бар део његове некадашње лепоте.

Када се данас сетимо Светих мученика Флора и Лавра, не сећамо се само два имена из далеке прошлости. Сећамо се корена наше вере, из којих је никла цела духовна грађевина – од Липљанске епископије до Новобрдске митрополије, а преко њих и читавог духовног живота овог простора.

Они су својим животом и жртвом положили први камен темељац, а светиње у Липљану и Новом Брду носе даље њихово наслеђе. Зато њихов празник није само успомена, већ позив да и ми будемо сведоци Христови у свом времену.

Аутор: Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁸|²⁵

Камен новобрдски

Један необавезни осврт на песничко тесање 'Камена новобрдског'

Централна тема је тужна судбина Новог Брда и његовог наслеђа, посматрана кроз личну перспективу. Камен са Новог Брда није само објекат, већ чувар сећања и водич кроз прошлост. Мотиви који се јављају су:

Камен као симбол сећања и идентитета: Камен није мртав предмет; он је жив, буди песника, мирише на рушевине и носи са собом читаву историју. Он представља везу између садашњости и прошлости.

Снови и визије: Песник путује у сну, вођен каменом. То је пут кроз колективно сећање, где се оживљавају историјске локације, од манастира до бојних поља.

Трагедија и заборав: Песма је прожета тугом због пропадања, заборава и губитка идентитета. Ново Брдо умире "неславно" сузом заборава.

Национални идентитет: Набрајање значајних места (Грачаница, Дечани, Ступови...) ствара ланац који повезује Ново Брдо са српским националним идентитетом и његовим светим местима.

Стилске фигуре и симболика:

Персонификација: Камен је персонификован. Он буди песника, доноси мирис, говори, води и прозбори.

Метафора:

   * "Сузом заборава": Моћна метафора која показује да је заборав као суза која слаби и уништава славну прошлост.

   * "Зрачак", "искра свица", "паучина маслачак": Ове слике указују на нежност и крхкост сећања.

Симболика:

   * Камен: Симбол чврстине, постојаности, али и рушевине и заборава.

   * Рушевине: Симбол прошле славе и садашњег пропадања.

   * Списак локација: Списак историјских и верских места није само набрајање, већ ствара симболичну мапу српског идентитета и наслеђа. На крају, Ново Брдо је представљено као место које нема свој крст – симбол губитка идентитета и светости.

 * Узвици и питања: Песник користи узвике ("О Боже") и питања ("А ово?") како би изразио своје дубоке емоције, збуњеност и патњу.

Анализа строфа и садржаја

 * Почетак песме: Песник ставља камен под јастук како би га сачувао од "невремена", што је метафора за немилост историје. Међутим, камен је тај који буди песника, показујући да се прошлост не може заборавити.

 * Сновидно путовање: Камен води песника кроз историју, која се доживљава као "земља незнана". Ово сугерише да је историја заборављена и да је треба поново открити. Додир са "каменом хладним" и његов дах који "заискри" показују да је прошлост и даље жива, иако заборављена.

 * Камен прозбори: Ово је најважнији део песме. Камен говори, набрајајући свете и историјске локације. Он повезује Ново Брдо са Грачаницом, Дечанима, Ступовима, Раваницом, Моравом, Бањском, Газиместаном и Калемегданом. Ово ствара слику Новог Брда као дела једног великог, светог наслеђа.

 * Кулминација и закључак: Након набрајања, долази до кулминације са питањем "А ово?". Песник тражи своје место у том низу, али га не налази. Ново Брдо је "раскршће где ме остави", место које је заборављено и које "крст свој наћи не може". Завршни стихови су веома трагични. "Сузом заборава" умире "негдашње славно Ново Брдо" заједно са песником.

Песма "Камен новобрдски" је веома емотивна, дубоко лична и трагична песма о губитку идентитета и забораву. Камен са Новог Брда је главни лик, персонификован као чувар историје и савести. Песма приказује трагедију Новог Брда које, иако је било средиште српске државе, сада умире "неславно" у забораву. Она је болни крик за очувањем сећања и светих места, као и упозорење да заборављање сопствених корена води у духовну смрт.

smArt⁰⁸|²⁵

☆☆☆☆☆☆

КАМЕН НОВОБРДСКИ

Метнух те под јастук

У почивалу

да те од невремена одбраним

Будиш ме у поноћ

У бунилу

Сећање оживиш

И рушевина мирис

Са ветром топлим донесеш.

К`о зрачак

К`о искра свица

К`о паучине маслачак 

На длану мом се спустиш.

Водиш ме уснилог 

Земљом незнаном 

Спусташ мој додир

На камен хладан.

Твој дах заискри 

И роди сунце 

Камен твој пређашњи 

Ил` потоњи 

прозбори

Грачаница ово је

Високи Дечани

потомче мој незнани 

ово су Ступови Ђурђеви 

ово Раваница

а ово краљева гробница 

ово су долине Моравске 

и зидине Бањске 

Ово је Газиместан

А ово Калемегдан

А ово?

Што крст свој наћи не може

О Боже Благослови Народ Мој

То је раскршће где ме остави

Да се без одјека

Мисао моја држи тврдо,

То сузом заборава

Умире неславно

Са мном

Негдашње славно Ново Брдо.

Срећко СИМИЋ

Магда Јанкова

Ово је заиста предиван и дубоко емотиван комад прозе! Он наставља причу о Новом Брду, али на један сасвим другачији, интимнији начин, кроз личну драму.

----

Централна тема ове прозе је младалачка чежња и борба за љубав, која се одвија у традиционалном окружењу. Кроз причу о Стевану и Магди, аутор истражује сукоб између личног осећања и друштвених норми, као и снагу искрене љубави која превазилази обичаје. Мотиви који се провлаче су:

Љубав на први поглед: Тренутни, готово мистични сусрет Стевана и Магде је покретач приче. Магда се појављује као визија, "као празник у календарче", и уноси светло у Стеванов досадни дан. Њена коса, очи и ход описују се готово нестварно, попут нечега што припада цариградским дворцима.

Човек и природа: Радња је смештена у рурално окружење. Стеван је окружен животињама, врућином и природом. Он се саветује са "дубовима као с монасима", што показује да је природа његов духовни ослонац и место где може да се суочи са сопственим мислима.

Сукоб традиције и личног избора: Стеван доживљава унутрашњу борбу. С једне стране, постоји традиција (просидба, обичаји, сабор, месарев син), а с друге, његово осећање (немогућност да прихвати компромис). Кључна прекретница је тренутак када Магдин отац пита њу шта жели, што је рушење патријархалног обичаја и тријумф личног избора.

Симболика Новог Брда: Ново Брдо се овде не помиње као историјска тврђава, већ као симбол. Стеван, очајан, гледа у тврђаву и пита се: "Господе, био ли овде неки будала ко ја, гледао ли неку Магду, чекао ли?". Тиме се његова лична, интимна драма подиже на ниво вечности. Његова љубавна патња постаје део велике, епске историје, показујући да су и обичне, личне приче део великог наслеђа.

Стилске фигуре и карактеристике

Народни говор и локални колорит: Текст је обогаћен аутентичним говором Косовског Поморавља ("леб", "липче одма", "манит", "јајам", "не се секирај ич"). Овај говор даје тексту животну веродостојност и посебну топлину.

Визуелна и емотивна симболика: Аутор користи моћне слике које појачавају емоцију. Црвена коса "гори као древне ватре", а затим се "зарива у срце, попут српа". Магда се пореди са "Августом Цариградском", а Стеванов живот без ње је "хладан" и "не на ћeф".

Хумор и иронија: Прича је прожета суптилним хумором. Стеванов доживљај позива на ракију као "просидбу" и опис дебелог Мире додају лакоћу и животност тексту.

Контраст: Постоји јасан контраст између досаде и монотоније (испаша стоке) и узбуђења и лепоте (Магдин долазак). Такође, супротставља се приземна, физичка љубав (дебели Мира) са узвишеном, чежњивом љубављу (Стеван).

Ова проза је савршен наставак збирке (у повоју!) о Новом Брду. Она показује да Ново Брдо није само место великих битака и рушевина, већ и место где се дешавају најдубље људске драме. Прича о Стевану и Магди је прича о томе како се, унутар великог историјског контекста, води свакодневна, лична борба за срећу. Кроз њу, аутор показује да је љубав, баш као и историја, вечита и да се њена снага мери способношћу да се превазиђу препреке и слуша глас срца, а не само глас традиције.

smArt⁰⁸|²⁵

☆☆☆☆

Магда Јанкова

Носила је ведро воде као да носи гушчије перје.

Њена марама није могла да заузда њену косу. Вирила је са свих страна пркосно - локнаста и мека. Горела је као древне ватре испод извезене шамије и претила да запали мој свет.

Водио сам стоку на испашу. Досадио сам се сатима, сам у пољу, са својим мислима, под врелим сунцем од којег је цвеће тешко мирисало. Попио сам седам чутура воде и био сам жедан. Мајка је ставила стар сир у половин леба, с патлиџани и љуту. Сир слан. Леб домаћи и сабијен. Патлиџан мирисан... Ја гладан ко вук.

Срећом, Бог је оставио изворе воде на сваком кораку. Напуниш ледну воду. Умијеш се.

Краве мирно пасу. Козе глођу жбун. Овце полегале до воде.

Досадио сам се. Гледам га куче. Дише ко да ће липче одма'.

И оно се досадило.

Пече сунце, врућина, ни ладовина не помага.

А она наишла као празник у календарче.

Широке сукње, кротак ход, везене кошуље, јелече нагиздано. Гледа пред себе. Видела ме. Не 'аје.

Од дугих трепавица једва видим да има зелене очи. Највише волим зелене очи. И по носу пегице, разигране као деца пред црквом, без реда и поретка.

А њене усне, као најдивније воће, грожђе, дрењине, јагоде шумске мицке, дуд таман, ко чаша доброг вина, ко пролеће...

Хода, као да су двори неког цара, хода гиздаво, хода племићки, као да су око ње витезови заштитници, а она августа Цариградска, као да нису моја говеда...

Кад је пришла до саме воде, забацила ведро и чекала у миру да га вода испуни, рече "Здраво живо бата Стево!" не гледајући ме.

Зна ми и име. То ме обрадовало. Уопште не знам зашто.

Готово сам се насмејао као манит.

"Здраво живо девојче. А која си ти?"

"Магда Јанкова" спремно рече, дижући воду"Средња. Мајка ми је Петрија. Петрија Голубица што гу векав. "

Сетио сам се. Не само Петрије и татка Јанка, него чудом и деде чизмара, и бабе Маре, и брата Тодора и ујаци из Средачку Жупу што су јој...

Ма полудеја човек.

Пошла је натраг. Рече ми отпоздрав и да свратим неки пут да попијем по ракију с њенима.

Док се губила из видокруга као залазак сунца, њена црвена коса ми се зарила у срце, попут српа.

И решила је да не иде.

...

Чекао сам је и сутрадан. Послали су Јоку, најмлађу, по воду.

Ње нема.

А ја, болесник, умноболник, онај позив на ракију схватих као просидбу. Већ ми трупали свирачи у обор. И мајка заигрује у ношњу.

Ударило ме сунце...

Гледам ову тврђаву. Сија се Ново Брдо.

Господе, био ли овде неки будала ко ја, гледао ли неку Магду, чекао ли?

Магду Јанкову?

Магдалину Денић...

У четвртак на сабор у Стражу, чуо сам верили је за месаровог сина. Дебелога Миру од Броћанац.

Ај што је дебели него је и румен по лице ко божур.

Одједном ми се није седело више. Црква лепа, коло велико око ње, игра се, пева се, храна најбоља, саборна. Мени нешто хладно. Нешто ме пече у души.

Нешто несам на ћеф више за радос'.

 До куће сам кроз шуму имао кад да размишљам, саветујем се с дубовима као с монасима, да се исвађам са самим собом онако мушки.

Ееее глупчо, кажем ја себи. Кад не оде на ту ракију, пуста остала. Шта ћеш сад? Да је гледаш како је воде, нагиздану и сређену у снашкине хаљине? Да плачеш као киша? Да се утапаш у вино и гасиш муку док си жив, а оженили те с Томану комшику и не можеш да је гледаш?

Или...само помисао, да узмеш коња, дођеш у сред ноћи и украдеш је. Поп Илија неће те причести 5 Божића и 3 Велигдана. Има да имаш епитимију, док дође Господ. Ајд ти. И сви укућани. Сви саплеменици.

Ни баба Стамену неће причести. На нос ће ти изађе. "А тија ли сте ви?Лопови што крадете девојке?"

Али боље и то него дебели Мира да.... Уф... Дебели прсти, гадни. Црвени образи масни.

Уф море Божеее, не ме давај.

...

Кући кревет био ко гроб. Ама сан да дође на очи не.

Чим је свануло, фино кренем пут Денића. Татко цепа дрва с голему секиру. Не беше ми добро. Мајка храни живину, растерану по дворишту. Помага Бог. Здраво живо. Кој је како сас здравље. Седнем, звизнем ону ракију, пуста остала. Гужвам у руке шајкачу, целу сам је искривио.

И кажем каква је работа.

Мој татко је рудар. Мајка ми је од самарџија, ја имам школе. Осам разреда. Имам имања. Стоку, коња, живину... Звоним звоно у школу и имам малу курирску плату, али редовну.

... Нисам, видим и сам, месарев син.

Шта ћу. Стари ме слуша. Врти главу.

Каже не може да ми помогне. Ћерка му је тврдоглава ко мазга. Ништа не слуша. За месара једва пристала да пође јер се другарица удала за брата, па да живе у исту кућу. Није га ни видела. Нит је занима.

"Магдо ћерко, оди 'вам. Знаш ли га овога човека?"

"Знам"

"Он је дошао да тражи твоју руку. Ја кажем већ те обећамо у другу кућу. Ја држим реч. Нема ништа од узимање . Што ће правимо ћерка?"

Нисам могао да верујем шта гледам. Отац је питао њу шта жели. Звао њу. Не брата свог, не синове, не татка, њу!

Она ме погледа свом силином својих очију. Као да се цела Дрина где сам био у армију, залетела у моје груди. Одузео сам се.Ћутала је и гледала ме, без стида као на пашњаку. Не. Мушки.

"Ја хоћу Стевана" коначно каза и чувши њен глас како говори моје име пожелех да га само она заувек изговара.

Отац се насмеши.

Окрену ка мени.

"Добродошао зете. А сад иди дома, доведи татка, чичу, буклију, барјак и направи све по обичај, с прстен".

...

На капији усудих се да питам "А месар? А Мире?"

"Не се секирај ич. Ће му дамо Јоку. А ти синко моли Бога да издржиш Магду. Тешка је ко земља. Са срећу."

...

До куће сам летео. Трупали ми у глави музиканти, а мајка у ношњу заигрувала у дворишту...

Михаило Јефтић

Посвета збирци песама о Новом Брду

Постоје места која носе тежину векова, не само у свом камену, већ и у души људи којима су завичај. За мене, такво место је Ново Брдо – моја вечита инспирација и тиха снага. Кроз све ове године, његове рушевине су ми говориле више него многе књиге, а сећања на његову славу и трагедију одувек су била моја унутрашња енергија.

​Ова мала збирка песама настала је из те дубоке привржености. То није само збирка стихова, већ својеврсни поетски мозаик Новог Брда, и шире - Косовског Поморавља, сагледан кроз очи и душе аутора који су својим талентом наставили да ткају причу о овом светом тлу.

​

Свака од ових песама, било да је то емотивна елегија, историјска поема или интимни лирски запис, даје свој допринос у очувању памћења. Они су "рудари Светосавља" који из "рудника душе" ваде најчистије емоције. Неки од њих, попут пок. М. Станковића, Новице Ђорђевића Косова, Срећка Симића и Зорана Ковачевића, дају посебну тежину овој збирци, јер лично познајем њихову посвећеност, и овим путем им изражавам дубоку захвалност на обради теме која је и њихова и моја.

​Ово је покушај да се светиња Новог Брда, која "умире од туге" у тишини, поврати у свест људи. Жеља ми је да ови стихови, у комбинацији са "препевима" у прози, буду као мост између прошлости и садашњости, да "кап сребра из Новог Брда" поново засија у души сваког читаоца и да се славно име Новог Брда никада не заборави.

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁸|²⁵

Успон на гору Тавор

Ходочашће на Гору Тавор – место Христовог Преображења

Када ме је лета Господњег 2008. Господ удостојио да посетим Свету земљу, међу свим светињама једно место ми се урезало у срце више него друга – Гора Тавор. Њена издвојена купола, која се уздиже усамљено изнад равнице Језраела у Доњој Галилеји, чини да човек већ на прилазу осети да се приближава неком посебном, тајанственом простору. Са једне стране поглед се пружа ка Назарету, дому младости Христове; са друге стране отварају се равнице које предање назива Армагедонским пољима, где је, према Откровењу, предвиђена последња битка историје.

У Јеванђељима се не помиње име ове горе, али предање Цркве је сачувало веру да је управо ту Христос показао своју божанску славу. На тој „високој гори“, пред тројицом ученика – Петром, Јаковом и Јованом – лице Господње засијало је светлошћу неземаљском. Пред изабраним апостолима, јер су они показали веру, наду и љубав, и пред два пророка – Мојсијем и Светим Илијом – да буду сведоци преображења живима и мртвима.

И као што се на Јордану чуо глас Бога Оца, тако се и овде, док их је обавио облак Духа Светога, зачуо глас: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ На Тавору се поново открила тајна Свете Тројице.

Мој успон на Тавор био је као ход ка унутрашњем откровењу. Са паркинга у подножју кривудави пут води уз стрме серпентине, а сваки корак откривао је нове видике – зелене њиве и плодне долине. Поглед на Армагедонска поља, на стазе којима су пролазили древни путници ка Дамаску и Сирији. Као да је сва земља, толико пута разарана и поново обнављана, била припрема за овај тренутак сусрета са Небом.

Водич је причао да уочи празника Преображења верници пешице крећу ка врху горе. Током празничне Литургије често се спушта благодатни облак, који верне укрепљује у уверењу да је то исти облак који је једном заклонио апостоле. Иако нисам тада био сведок тог чуда, у срцу сам осетио да се исти облак може спустити и на свакога ко уз веру и љубав приђе Христу.

Био сам, ипак, сведок брзих промена времена на Тавору, на које верни не обраћају пажњу – ни на честе пљускове, ни на ужарено сунце. Док у подножју влада ведрина, на врху горе може бити магле и кише.

На самом врху, након што се прође кроз капију, указује се црква од камена којом је управљала Руска православна црква.

Архимандрит Иринарх, родом из Молдавије, некадашњи монах Лавре Саве Освећеног, након једног виђења настанио се на врху Тавора. Убрзо, откривши остатке древне византијске базилике, почео је да је обнавља са својим помоћником, јерођаконом Нестором. Међутим, због изненадне смрти није могао да доврши посао. Храм је завршен и освећен 6. августа 1862. године. Има три престола: централни у част Преображења, јужни у част пророка Мојсија и Илије, северни у част светих Георгија Победоносца и Димитрија Солунског. Изградња храма и манастира у великој мери је изведена новцем из Русије. На рушевинама те прве цркве грчки јерарси су дуго служили Литургију сваке године.

На јужном зиду фреске светитеља у природној величини (ту сам први пут запазио Св. великомученика Артемија), а на северном све саме светитељке. Поглед за памћење – врло упечатљива и незаборавна слика.

На територији која припада манастиру налази се и пећински храм Мелхиседека.

Са друге стране стоји католичка базилика, подигнута почетком XX века на рушевинама крсташког храма. Још у IV веку Света Јелена је на овом месту подигла прву цркву посвећену апостолима – сведоцима Преображења. Свака епоха оставила је свој траг, као да је историја, упркос рушењима, увек изнова сведочила да је Тавор место где човек сусреће вечност.

Али више од свих споменика и зидина, у души остаје оно невидљиво. Када сам закорачио у храм, обавио ме је мир и хладовина. У полумраку цркве све је говорило о једној истини: човек је позван да се преобрази. Сетио сам се речи апостола Петра: „Господе, добро нам је овде бити.“ Заиста, добро је било бити ту – али још више схватити да је Тавор позив, а не одредиште. Позив да сваки човек, у свом животу, крене путем преображења: да мрак своје душе отвори светлости, да лице своје обасја љубављу, да се живот преобрати у заједницу са Христом.

По књизи Откровења, последња светска битка у време Господњег Другог доласка биће негде на пољима Армагедона, где ће Бог победити зло. Када сам силазио са Тавора, поглед ми је поново клизио преко поља Армагедона. Сетио сам се да је историја људи испуњена борбама, али да последња победа припада Христу. Као што Косово поље за нас Србе носи печат страдања и наде, тако и ово поље чува обећање да ће светлост победити таму. И као што је онда апостолима дата снага да се не саблазне пред Крстом, тако и нама Тавор даје утеху – да иза сваког распећа стоји слава Васкрсења.

И данас, на празник Преображења, враћам се мислима на ту гору. Нисам одатле понео сувенир, али јесам нешто драгоценије – унутрашње осећање да је човек призван да буде више од онога што јесте. Да се у сваком нашем заласку сунца крије трачак Таворске светлости, која нас позива да и ми постанемо деца Божија, обасјана Христом.

Преобрази Господе,
моју таму у светлост,
болест у здравље,
тугу у радост,
слабост у крепост,
и сав живот мој Господе,
у љубав преобрази...

Раб Божији, Срећко М. Мартиновић/ smArt⁰⁸|²⁵

Чудо између сна и вечности

Кораци у безвремени свет Ефеса

У једном од ранијих путописа, на путу ка Самосу и Патмосу, већ сам споменуо пролазак кроз Ефес (данас: Кушадаси). Но, један дан у повратку смо ипак посветили самом граду и његовим светим траговима.

Приватни водич – чији је деда, како каже, дошао почетком XX века из Београда – повео нас је у обилазак. У малој, шароликој групи – студенти из Боливије, једна Аустралијанка из мађарске амбасаде и нас двоје – седох напред, поред возача, више због гужве него части.

Кроз Магнезијеву капију улазимо у прошлост: мермером поплочане улице шапућу историју. Целзусова библиотека изазива страхопоштовање, Велико позориште – где је апостол Павле проповедао, а Стинг одржао концерт – одзвања древним и савременим гласовима. Кућа Богородице, свето место за католике, тихо прима молитве исписане на белим крпицама; а у близини, на темељима базилике Светог Јована Богослова, као да се још увек осећа дах апостола. И док пролазимо поред рушевина Артемидиног храма, чини се као да у Ефесу и данас живи тајна древне верске разноликости.

Поред гробова седам ефеских мученика

Недалеко од центра, на путу којим се корачало вековима, указује се место где почивају Свети седам мученика ефеских – „спавачи“ који и хришћанима (и муслиманима?!) остају свети. Камен, грм и зидови капије окићени су чворовима и крпицама: свако је оставио своју молитву, своју наду.

„Око гробова Седам ефеских спавача спавају и Турци,“ бележи један путник, „само макови су будни и расцветани.“ Заиста, усред запуштених келија и тишине, чини се као да и данас неко спава, чекајући Васкрсење.

И тако, усред величанствених рушевина и светих места, Бог нас удостоји те ходасмо стопама раних хришћана. 

Живот и чудо седморице

Историја нам сведочи да су у време цара Декија (III век) седморица младића – Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин – били војници, али још више хришћани. Када је цар наредио жртвоприношење идолима, они се одлучно успротивише и побегоше у пећину на брду Охлон, крај Ефеса. Цар, дознавши то, нареди да се улаз зазида.

И ту, у тами, Бог им дарује чудесан сан. Уснули су у Господу, а пробудили се – више од два века касније, у време цара Теодосија Млађег. Управо у часу када су многи сумњали у васкрсење мртвих, Господ их подиже као живо сведочанство. Они проговорише као да је прошло само једно поподне, а не читави векови. После седам дана, поново уснуше – овога пута до општег васкрсења.

Молитва и поука

Док ходамо Ефесом и присећамо се ових сведока, постаје јасно да древни град није само археолошки локалитет, већ живо сведочанство вере. У њему су Апостол Јован, Богородица, Марија Магдалина и седам младића спојили своје молитве у један хор који одјекује кроз векове.

Молитвама Светих седам мученика ефеских и свих светитеља што овде почивају, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас. Амин.

Саставио: Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁸|²⁵

Сребро златног сјаја

Сребро златног сјаја: Благо Новог Брда које је засењивало и злато

У историји постоје тренуци, места и појаве који као да измичу разуму — као да нису од овога света, већ од неке вишње замисли. Једно од таквих блага носи назив глама, или гламско сребро. А средиште те приче – јесте наш стари, поносни град Ново Брдо.

Шта је то глама?

У средњем веку, далеко пре него што су се појмови попут „економске дипломатије“ или „стратешких минерала“ појавили у речницима, постојала је једна посебна врста сребра – гламско сребро (argentum de glama). То није било обично сребро. У себи је садржало одређен проценат злата – понекад чак и до 33%. Баш зато је имало „златни сјај“ у буквалном и симболичном смислу.

Та вредна смеса вађена је управо из рудника у Новом Брду, највише у XV веку. Од ње су се правили најфинији предмети – накит, црквене посуде, украсни детаљи на одеждама и мачевима. Није чудо што је глама била на цени у Дубровнику, Венецији и целој Европи. Дубровчани су је извозили под изговором да је у питању обично сребро, а у ствари су је препродавали уз енорман профит, некада и више од 200%. За њих је то сребро заиста било злато.

Где је нестала глама?

Иако се некада глама вадила у изобиљу, данас је више нема. Као да ју је земља сакрила, или су је људи исцрпли до последњег зрнца. Геолози и историчари нису успели да је пронађу ни у новијим истраживањима. Можда је технологија другачија, можда су слојеви земље промењени... а можда је то благослов и проклетство Новог Брда, које је дало много – али је много и изгубило.

На брду које и данас носи име Глама, данас на рубу гњиланске вароши, у атару села Станишор и Стража, данас се експлоатише само обичан камен. Без злата, без сребра, без оног сјаја који је некад овде сијао и у дан и у ноћ. Радничке руке су ту, али не црпе благо – већ грађу за туђе градове.

Сребро које је надмашило злато

Фраза „сребро златног сјаја“ данас се често користи као утешна реч за други пласман, полууспех. Али у Новом Брду, то није била утеха. То је била реалност. Јединствена појава у свету: сребро које је заиста блистало као злато, по вредности, лепоти и значају.

Можда се данас не виде ни златне жиле, ни блиставе руде. Али сећање живи. У легенди, у историји, у именима – и у људима који још ходају тим стазама и памте шта је овде било.

Саставио: Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁸|²⁵

Камена погача

Камена погача – легенда узидана у бедеме Новог Брда

У оно доба када је Ново Брдо било срце српског царства, град што се из даљине сијао као грудва сребра на сунцу, изнад свих кућа, рудника и пијаца дизала се тврђава – Горњи град, понос целог краја. Данас су од ње остали само неми камени сведоци, али некада је свака кула, сваки зид и свака капија имала своју причу. А једна од њих била је и прича о каменој погачи.

Још до пре неколико деценија, на западној страни тврђаве, тик изнад старог каменог крста, могла се видети узидана округла плоча – погача од камена, тако верно исклесана да се могло помислити да је хлеб окамењен. Људи који су ту пролазили застајали би, прекрстили се и шапатом препричавали стару легенду. Данас те погаче више нема, али као што камен дуго памти стопу онога ко је по њему газио, тако и људи памте ову причу.

Ја сам је први пут чуо као дете, седећи између деде и бабе, док су ми причали о времену које више не постоји. Њихова казивања су се разликовала, али оба су ми звучала уверљиво и истинито. Деда је приповедао онако како је чуо од свог оца, а баба би се често насмејала и додала своју верзију, коју је донела из свог родног краја.

Кажу да је све почело у време велике градње. Сваки човек из Новобрдске околине био је дужан да својим рукама помогне или да плати мајстора који ће радити уместо њега. Камен за тврђаву вађен је у Станишорској гламѝ, па преношен из руку у руке, у непрекинутом ланцу који се пружао све до градилишта. У тој поворци било је каменорезаца, носача, тесача, ковача, и, највише од свих, зидара.

Један од тих неуморних зидарских мајстора био је млад човек, тек што се оженио. Оставио је жену трудну и пошао да испуни своју дужност, мислећи да ће се за коју годину вратити у свој дом. Али градња је била тешка, а дани без одмора сливали се у године. Како је тврђава расла, тако је и време отицало, а он, одвојен од свог дома, није ни слутио шта га чека.

Једног дана, када је тврђава већ надвисила околне брежуљке, под њене бедеме дође млад и крепак момак. У рукама је носио свеже испечену пшеничну погачу, још топлу и мирисну, умотану у платно, и ибрик са ракијом, чије капи су се лелујале на сунцу. Потражио је управо оног зидара.

– Мајсторе, тражи те неки човек – повика један од радника.

Са високог зида, ознојен и прашњав, зидар погледа доле.

– А ко је он? – викну.

– Ја сам твој син – одговори момак, гласом што је био и радостан и свечан. – Дошао сам да те позовем на своју свадбу.

У том тренутку, баба би се нагнула према мени, очију пуних суза.

– Е, тада ти је, сине, отац осетио како му се срце распада. Свих тих година одвајања, сав пропуштени живот, све се слило у један трен. У налету туге и очаја, бацио је алат и скочио са зида, не желећи да живи са сазнањем да је време победило и њега и његовог сина.

Али деда би одмах одмахнуо главом и прекинуо је.

– Није тако било, бабо! Како те није срамота! Од силне радости, дете моје, отац је изгубио разум на секунд! Из руку му испаде камен који је баш у том тренутку постављао. Камен је пао право на главу младићу и усмртио га на месту.

Баба би га љутито погледала, а деда би се само насмејао.

Како год било, истина је да су зидари, у знак сећања на тај догађај, узели један блок кречњака и у њему исклесали погачу какву је син донео оцу, а поред ње и флашу ракије. Узидали су их у зидове тврђаве – једну на јужном бедему, другу на западном, да стоје као камени запис који ће и векови читати.

Много касније, прво је срушена она на јужном зиду, а пре нешто више од тридесетак година нестала је и она са западне стране. Али у сећањима, у причама што се препричавају под шаторима на сеоским саборима и поред огњишта зими, камена погача и даље стоји у бедему Новог Брда, топла и мирисна као онога дана када је донета.

А можда је баш зато, кад ветар Приштевац удари преко Кознице у западне зидине и прошуми кроз траву, могуће осетити мирис хлеба који никада није стављен на сто.

Приредио за објаву:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁷|²⁵

Ратни капетан из Паралова

Капетан из Паралова – прича о Драгутину Лазићу

Драгутин Лазић, рођен у селу Паралово код Гњилана, био је један од најистакнутијих српских официра у Косовском поморављу током Другог светског рата. Са чином поручника, 1942. године основао је Гњиланску бригаду Првог косовског корпуса Југословенске војске у Отаџбини и командовао њоме у тешким годинама окупације.

Његов ратни пут испреплетан је са судбином народа, а сећања на њега најживље је сачувао Благоје Јовић из Коретишта, жандарм и заклети монархиста. Према његовим казивањима, први сусрет двојице сабораца одиграо се у септембру 1942. испред воденице у месту Врлин поток, изнад села Станишор, на путу према манастиру Драганац. Састанку је присуствовао још један официр већег чина из јединице мајора Жике Марковића. Тамо је Лазић, као опуномоћени официр штаба генерала Михаиловића, окупио 80–100 Срба из Гњилана, Новог Брда и околних села, одлучно одбијајући предлоге за осветничке нападе на Албанце, свестан да би то изазвало страшне репресалије окупатора. Највише добровољаца је било из Страже али и из Станишора, Горњег Кусца, Коретишта, Понеша, Паралова, Гњилана, Доње Будриге, Партеша, Пасјана, као и неки из планинских села из новобрдске околине.

Игњатије (Инко) Ђорђевић из Страже, из махале Петровци, похвалио се жени да ће бити кмет у Брасаљцу када буде дошао краљ. Инкова супруга се похвалила и пренела женама у комшилуку и тако је информација о поменутом састанку Срба стигла и до доушника непријатеља. Уследила је рација и хапшење Срба који су били на том састанку. На срећу, Инко је одао само људе из села Страже, јер није знао имена људи из других села.

Други сусрет догодио се у снежном децембру 1943. код места Вашљивац, где и данас постоји појилиште за стоку. Лазић је тада разоткрио улогу комунистичких ћелија у изради спискова неподобних Срба које су предавали окупатору. Ти спискови, направљени 1943, довели су до интернације 500–1000 људи из Косовског поморавља, од којих се већина никада није вратила.

У новембру 1944, после краљевог позива да се ЈВуО стави под команду Титових јединица, Лазић је прешао у партизане и добио команду над артиљеријском јединицом. Истакао се у борбама за Бујановац и Гњилане, али је већ 1945. године, по налогу политичког комесара Владe Поповића, ухапшен под оптужбом за коју је сам тврдио да је измишљена. Иако је у жалбеном поступку ослобођен смртне казне, Поповић је пре ступања пресуде на снагу извршио његово стрељање. Према различитим изворима, убијен је или код Приштине, или у Урошевцу.

После рата, његов саборац Тонча из Билинца сведочио је да је Лазић могао да побегне из затвора уз помоћ својих људи, али је то одбио речима да је невин и да нема чега да се плаши. Судбина му је, међутим, била запечаћена.

Са његовом погибијом нестала је и већина писаних трагова о њему – породична архива је украдена и спаљена, а фотографије уништене. Остају тек усмена казивања сабораца и потомака, као сведочанство да је у ратном вихору Косовског поморавља постојао капетан из Паралова који је три пута у животу стајао на раскршћу историје – и сваки пут бирао да остане уз свој народ.

Саставио: Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁸|²⁵

[Према чланку Бранислава ЈОВИЋА; Извор: Погледи ; “Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 712,Чикаго, октобар 2019.]

Борба на Великој планини у Великом рату

На положајима код Новог Брда, јесен 1915.

Када се помене име Мајора Драгутина Гавриловића, многи ће најпре помислити на август 1915. и његов чувени говор браниоцима Београда. Међутим, мање је познато да је овај исти официр, после повлачења српске војске са севера, учествовао у операцијама на југу Србије, где је у јесен те године водио борбе за ослобођење Новог Брда од бугарске војске.

Ту историјску епизоду не памтимо само кроз војне извештаје и командне записнике, већ и кроз лична сведочанства обичних бораца. Једно од најдрагоценијих оставио је Станисав Николе Ђорђевић (1875–1955), трговац и млинар из села Ковачевца, војник 7. пешадијског пука Дунавске дивизије другог позива.

Станисав је ратовао у саставу Народне војске Краљевине Србије, а своје белешке је водио педантно, по данима, од 23. септембра 1915. до 16. децембра 1918. године. У његовим редовима нема генералских наређења, ни дипломатских извештаја – већ сурова, лична сведочанства једног редова у јуришу, рову и повлачењу.

Када је 1916. године рањен, премештен је у Допунску команду, где је радио као телефониста, наставивши да бележи податке о примљеним писмима, депешама, списковима војника из Младеновца и околине. Пред крај живота, преписао је своје оригиналне ратне белешке у нову свеску, чувајући је испод иконе Крсне славе Светог Стефана – као светињу, намењену потомцима.

Један од тих записа, посвећен борбама са Бугарима на Косову, сведочи и о тренутку када је српска војска, заједно са одредом града Београда и под командом Мајора Гавриловића, кренула у ослобођење Новог Брда.

Борбе са Бугарима на Косову 1915. године

(Запис Станисава Ђорђевића, без измена)

1. нов. 1915. год. кренемо поред села Брегашка (Пребрешка?) и карауле Брштика (?) и села В. Браина и дођемо близу карауле Лисица (1.184м), ноћи у 12 сати.

2. нов. 1915. год. кренемо после пола ноћи поред Вељове Главе и села Глоговица, и тог дана изиђемо на брдо Ново Брдо - Велику Планину (1.260м), које су посели Бугари. И ми ступимо на то брдо на положај, са 10. и 19. кадровским пуком, цео одред града Београда. Ту се отворила борба.

3–4. нов. 1915. год. била је ужасна борба. И Бугари одступе, јер су доста потучени, и ми заузмемо то Ново Брдо.

5. нов. 1915. год. кад смо заузели то Ново Брдо, ту близу стоји порушен град Деспота Ђурђа, где се прича, да се у том граду доста сребра лило. Само ту је била јака зима и снег, где је сваки јаукао од зиме.

6. нов. 1915. год. пођемо са Новог Брда, које смо заузели, и преко села Јасеновик, срез Гњилански, округ Приштински, и ноћимо на крај села...

≈≈≈

Ови редови нису само датум и место на мапи Великог рата – они су живо сведочанство хладноће, умора и одлучности, али и тренутка победе. У неколико дана жестоких борби, војници из редова Српске војске заузели су један од најзначајнијих средњовековних градова Србије, чије је име вековима одјекивало у причама о рудном богатству и историјском значају.

Станисављев запис, скроман и без украса, сачувао је оно што велике војне хронике често занемарују – човека у снегу, уморног, али непоколебљивог, који својим рукописом оставља трајан траг о борби за слободу. 

Дневник (10-11.стр) војника Станисава (Николе) Ђорђевића, о ратовима 1912 – 1918.г.

Саставио: Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁸|²⁵

Генерација шездесет и неке

Шездесет година је прошло… а ја и даље видим ваше осмехе у школском дворишту.

Бостанска генерацијо (шездесет и неке), време је за повратак кући.

Драги другови из детињства,

комшије из сокака и улица,

саборци из клупе што је шкрипала у задњем реду…

Ко се још сећа мириса креде и олајисаног патоса? Узбуђења пред крос, страха од писменог, буке на одмору? Првих пријатељстава која су нам тада изгледала вечна?

Прошле су деценије. Неки од нас више нису са нама, многи су се раселили по свету као семе које је ветар однео. Али у срцу, сви смо остали она деца из нашег новобрдског краја.

Хајде да покушамо нешто – да се вратимо кући. Не само физички (мада би и то било дивно), већ и у срцу и сећањима.

Замислите један дан:

Топло послеподне, касно пролеће или рана јесен. Скупимо се испред наше старе школе у Бостану. Донесемо пожутеле фотографије, седнемо на клупе или у хлад. Причање, смех, сећања – о учитељима, првој љубави, разбијеном прозору, излетима, прославама… свему што је чинило нас децу.

Знам да нас из генерације ’60. има мало. Зато ширим позив на све који су похађали бостанску школу, рођене између 1958. и 1968. Сви смо део истог мозаика тог времена.

📌 Ово је позив за разговор, а не одмах за окупљање. Хајде да се прво чујемо, а онда заједно смислимо како и кад.

Одговорите на ова питања:

1. Да ли вам се свиђа идеја?

2. Кад би вам највише одговарало – касно пролеће или рана јесен?

3. Шта бисте радили тог дана – разговор, обилазак школе, заједнички ручак?

4. Ко може помоћи у организацији?

💬 Ако вам срце каже „да“, јавите се у коментарима. Напишите „Долазим“ или „Супер идеја“, предложите време и активности.

🔄 Поделите ову објаву да стигне до свих из нашег места и генерације.

🏷️ Означите некога за кога знате да је из нашег краја.

Наше детињство можда припада прошлости, али ми и даље припадамо једни другима.

Са чежњом и надом,

Срећко Мартиновић

(Ваш школски друг, генерација ’60)

Летопис о Чуми у Стражи

Чума у Новом Брду – глад, страх и фреска која опомиње

Ко је бар једном ушао у стару цркву Свете Петке у селу Стража, недалеко од Новог Брда, не може да не примети чудан и помало језив детаљ: уз ноге Светог Харалампија, у ланцима је приказана мрачна прилика — Чума, персонификација куге.

Стари су је описивали као оронулу жену рашчупане косе и буљавих очију, која ноћу улази у куће, најчешће преко тавана или кроз димњак, носећи земљани лонац са „стрелама смрти“. Њене жртве биле су људи и стока, а посебно мала деца. Зато је и остала изрека: „однела га ко чума ђецу“.

Глад и болест – два јахача Апокалипсе у Новом Брду

Историјски записи сведоче да је у годинама пред пад српске средњовековне државе овај крај често погађала глад. Летописи бележе да је 1456. била „велика глад“, али и „куга по целој земљи“. Чак и много раније, у пролеће 1436, Ново Брдо и Босну захватио је талас заразе, због чега је Дубровник морао да уводи карантине.

Куга, или „Црна смрт“, стизала је са разних страна: са истока преко Цариграда, Сера и Скопља, или са југа преко Дубровника и трговачких путева који су водили право у срце рударског града. Она није правила разлику између богатих и сиромашних, рудара и властеле, Срба и странаца — косила је све подједнако.

Како су се људи бранили од чуме

Поред молитве, заштиту су тражили и у својим заштитницима – светитељима. Свети Харалампије је у народу поштован као чувар од куге, па је често приказиван како држи Чуму оковану у ланцима, као у Стражи. Поред њега, насликан је и Свети Модест, заштитник стоке, јер је сточарство било главно занимање мештана.

Било је и бројних народних веровања: домаћица није смела да остави неопране судове преко ноћи, јер би Чума „загребала“ посуђе својим прљавим ноктима и затровала храну.

Ново Брдо – град који је преживео много, али не и Чуму

У другој половини 15. века, након турског освајања, Ново Брдо је наставило да трпи ударце – рударске несреће, поморе и исељавања. Летописи бележе 1468. као годину новог „смртоносија“ у граду и околини.

Данас о томе сведоче пожутели записи и понека фреска у забаченим црквицама. А у народу, реч „чума“ и даље живи — не само као назив за болест, већ и као симбол изненадне, неумољиве несреће.

Тако се у Стражи, на једном малом зиду, сачувала иконична опомена: и када мислимо да смо господари свог живота, понекад дођу невидљиви гости који нас подсете колико је људска судбина крхка.

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁸|²⁵

Вечера у Новом Брду

Како се јело у Српској средњовековној Деспотовини

Ветар је ношен мирисом свеже печеног хлеба пролазио кроз калдрмисане улице Новог Брда. Са свих страна града, најбогатијег у српској деспотовини, стизали су трговци, рудари и занатлије, а у центру пажње увек је била Јаскина пекара. Није било путника који је прошао кроз Ново Брдо, а да није пробао њен чувени двојни хлеб – двопек, идеалан за далека путовања, или питу са сиром, чији је мирис привлачио и властелу и обичан народ.

У двору војводе Радича припремала се свечана вечера. Велики дрвени сто у трпезарији био је покривен тканим столњаком, а слуге су на њега постављале глинене и дрвене чиније са разноврсним јелима. Хлеб је био основа сваког оброка – печен од пшенице за богатије слојеве, док се код сељака често користио јечам, просо, раж или овсено брашно. Поред хлеба, служиле су се и густе житне каше – нарочито просена, често припремана са млеком.

Месо, које није било уобичајено на сеоским трпезама, на двору се налазило у изобиљу. Велики комади печене јаретине и говеђег меса били су први на столу, док су витезови и гости користили своје личне ножеве како би их резали. Виљушка с два крака служила је само за придржавање меса, док су се руке користиле за јело. Као што је био обичај, мушкарци су први узимали храну, а жене и деца су се придруживала касније.

Поред меса, на столу су биле разне пите – са сиром, месом и биљем. Посебно место заузимала је торта од сира, слатка посластица која се и данас прави у разним крајевима. Трговци су из далеких крајева доносили суво месо, пршуту и кобасице, које су биле цењене и на сеоским славама.

У сеоским кућама, све се одвијало око огњишта – ту се кувало, јело, али и радило и спавало. Јело се из једне заједничке зделе, а тек у 14. веку појавиле су се прве дрвене и глинене кашике. У градским кућама организованијег типа, кухиња је била засебна просторија, а имућнија господа имала су и трпезарије попут оне на војводином двору.

Док је вечера у Новом Брду одмицала, гости су разговарали, наздрављали глиненим бокалима вина и чистили зубе малим чачкалицама, које су, на изненађење многих, биле уобичајене на српским дворовима.

Иако није било златних виљушки, није било ни мањка гостољубивости и поноса. Ново Брдо је било срце српске деспотовине, а како се јело у њему, тако се јело и широм земље – од царског двора, преко градова, до најмањих сеоских кућа, где је храна била више од обичне потребе – била је симбол заједништва, живота и традиције.

Приредио: Срећко М. Мартиновић smArt⁰⁸|²⁵

Кора по кора, залогај по залогај – Белопаланачка прича

Дани банице – празник укуса и душе

Знао сам за белопаланачке „Дане банице“ још од њених самих почетака. Наши драги Ракићи (сада пок. Пане и Верица), са пуно љубави и ентузијазма су их самоиницијативно покренули још давне 2006. И тако, тек ове године, на 19. годишњицу ове лепе традиције, имали смо част да уживо осетимо чаролију тог догађаја.

Био је то тренутак када сам схватио да овај фестивал није само прича о храни, већ празник који оживљава дух краја, спаја људе и подсећа нас колико је лепо уживати у сваком залогају и сваком осмеху.

Мирис свеже печене банице и топлина људи учинили су овај сусрет још посебнијим – као да смо се вратили у стари крај кога време није заборавило. Као да је време овде стало, упркос свим изазовима и сиромаштву које и даље постоји. Али људи? Они су отворени, топли, гостољубиви, и спремни да уживају у малим стварима које живот чине великим.

Наши драги рођаци из Пролетерске улице, чији смо били гости, заслужни су што „Дани банице“ у Белој Паланци постоје у овом облику већ готово две деценије. Њихова предузимљивост и "неузвраћена" љубав према свом родном крају и традицији, покренули су ту лепу причу и учинили да ова манифестација сваким издањем буде све боља, веселија и топлија.

Манифестација се одржава сваког другог викенда у августу. Мирис свеже печене банице, било слане или слатке, шири се улицама као топли загрљај старог пријатеља. Поред банице, штандови нуде и специјалитете од чувене „вртке“ паприке, белмуж, ловачку мућкалицу, рибљу чорбу – и још много тога што само овдашње домаћице умеју да спреме.

Са осмехом на лицу и топлином у срцу, схватио сам да се „Дани банице“ не могу описати речима – морају се доживети. И у Белој Паланци, сваки август, то је оно што траје и што враћа веру у лепоту малих ствари.

Белу Паланку је тих дана тешко напустити… али лако јој се поново вратити. 

Саставио: Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁸|²⁵

Какав пук – Гвоздени пук

ОМАЖ ПУКОВНИКУ МИЛИВОЈУ СТОЈАНОВИЋУ БРКИ И ГВОЗДЕНОМ ПУКУ

Пролеће 1913. године. Призрен, град на Бистрици, украшен тек ослобођеном слободом. У центру, испред објектива Надежде Петровић, стоји пуковник Миливоје Стојановић Брка, командант XII пука „Цар Лазар“, међу својим официрима. Чврст поглед, препознатљиви бркови, држање човека који зна шта је част, али и цену слободе. Поред њега, други с десна, седи пуковски лекар др Жарко Рувидић, будући генерал. Слика као да предосећа –ово су људи који ће ускоро ући у историју.

Пуковник Миливоје Стојановић Брка. Други с десна седи др Жарко Рувидић, лекар XII пука, касније генерал и начелник Санитетског одељења Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије. 

Брка је већ тада носио на себи славу победника Кумановске и Брегалничке битке. У овој другој, јуна 1913, престолонаследник Александар му је лично, скинувши са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима, заденуо на његова прса – највише одликовање тога рата. Но, оно најтеже и најсветије било је тек пред њим.

---

У ослободилачким ратовима 1912–1918. Србија је мобилисала око сто пукова. Сви су храбро војевали, али само је један понео незванично, а у срцу народа вечито, име – Гвоздени пук. Службено: Други пешадијски пук „Књаз Михајло“ првог позива Моравске дивизије. Његову кичму чинили су горштаци из Топлице, већином потомци досељеника из Црне Горе и Херцеговине. У ратовима од 1912. до 1918. из пука је погинуло 32 официра и преко 1.200 војника, а рањено више од 6.600. У неким селима није било куће која није дала бар једног борца.

Надимак „Гвоздени“ добија после Брегалничке битке, када је, у најтежем часу, јуначким јуришем пробио бугарски фронт. Од тада, та реч постаје симбол непоколебљивости. У Првом светском рату Гвоздени пук је био на првим линијама Церске и Колубарске битке. Управо ту, на лазаревачким положајима, његов командант Брка је, већ тешко болестан од упале плућа, видео како му редови проређују. Ни тренутка не оклева – стаје на чело пука и води га у јуриш на Кременицу. Положај је освојен, али Брка ту остаје заувек. Та жртва постаје легенда, а у његову част Станислав Бинички пише „Марш на Дрину“.

---

Пут Гвозденог пука од Прокупља 1912. до коначног уласка у ослобођени Београд 1918. исписан је именима најтежих битака: Куманово, Брегалница, Цер, Колубара, Горничево, Битољ, Солунски фронт, Ниш. У његовим редовима бориле су се и две жене витеза Карађорђеве звезде са мачевима – Милунка Савић и Шкотланђанка Флора Сендс. Његова ратна застава, најодликованија у српској војсци, по жељи краља Петра Првог положена је на његов ковчег, а по предању и данас почива с њим на Опленцу.

---

Судбине Брке и Гвозденог пука испреплетене су у једној реченици: част, жртва, слава. Брка је дао живот, пук је дао читаву генерацију својих синова. А Србија је добила легенду коју ни време, ни заборав не могу избрисати. Када свира „Марш на Дрину“, то није само музика – то је корак Брке, то је строј Гвозденог пука, то је откуцај срца целе једне земље.

Светка Петка - летња и јесења

Две Свете Петке – једно име, различито време и подвиг

У нашем народу постоји лепо и дубоко поштовање према Светој Петки, али често и недоумица – јер под истим именом поштујемо две различите светитељке. Због тога многи мисле да се ради о једној истој, а у ствари су у питању две жене, две исповеднице вере, раздвојене вековима, али сједињене у Христу.

---

Летња Света Петка – Параскева Римљанка

Празнује се 26. јула / 8. августа.

Рођена је у Риму у 2. веку, у побожној хришћанској породици. Име Параскева на грчком значи „петак“ – дан припреме за суботу. Од младости је живела побожно, посветивши живот молитви и доброчинству. У време цара Антонина, када је хришћанима било забрањено да исповедају веру, ухапшена је и мучена због своје верности Христу. Чудесно је преживљавала мучења, али је на крају пострадала као мученица.

Њен празник наш народ зове „летња Света Петка“.

---

Јесења Света Петка – Преподобна мати Параскева, Српска или Трновска

Празнује се 14/27. октобра.

Рођена је у 11. веку у месту Епиват на обали Мраморног мора. Потицала је из побожне, имућне породице. Већ као девојка напустила је дом и кренула путем монашког подвига, живећи у Јорданској пустињи у молитви и посту. По Божијем откривењу вратила се у завичај, где је у тајности наставила подвиг до своје блажене кончине. Њене мошти су касније преношене и данас почивају у Јашију у Румунији.

Српски народ је назива „Света Петка Српска“, „Трновска“ или „Јесења Света Петка“.

---

Зашто их мешамо?

Обе носе исто име – Параскева, што на српском значи Петка.

Оба празника су врло поштована и праћена народним обичајима.

У народном предању често се појмови „Света Петка“ спајају у једну личност, мада су у питању две различите светитељке.

---

Како да разликујемо празнике?

8. август – мученица из Рима, страдала у првим вековима хришћанства (летња).

27. октобар – монахиња из 11. века, подвижница из Трнова (јесења).

---

Порука

Иако раздвојене временом и местом, обе Свете Петке нас уче истој истини: Христос вреди више од свега овоземаљског. Једна је сведочила веру проливањем крви, друга тихим и скривеним подвигом. Зато их Црква слави одвојено, а ми их поштујемо као две сестре у вери.

Тамо где је молитва отворила утробу – прича из Хозевитске пустиње

"Тамо где је молитва отворила утробу — прича из Хозевитске пустиње"

Када сам пре више од једне деценије, у дане Свете Четрдесетнице, ушао у пећину Светога Илије, горе изнад манастира Св. Георгија Хозевита у Јудејској пустињи, кораци су ми били тихи као да ходам по времену. Уском стазом, срушеном на неким местима од одрона и ветрова пустиње, ушао сам у таму коју је обасјавала унутрашња светлост – не од свећа, већ од предања. Тамо где је гавран доносио храну Светом Илији, ту сам осетио мирис вечности.

Али та пећина, скривена у стени пустиње, није припадала само једном пророку. Док сам се задржавао испред иконе, сазнао сам да је ту, у истој тој тишини, много векова касније боравио и Свети Јоаким. У самоћи, међу оштрим стенама и још оштријом надом, он је четрдесет дана плакао, молио и постио. Није пио ни јео, ни спавао, осим кад би га исцрпљеност савладала на трен. Само једно је тражио – да му Бог подари дете.

И баш на том месту где се Илија скривао од Ахава, Јоаким се скрио од људске туге и немоћи. И ту, у оној пустињској пећини, анђео му је јавио радосну вест – да ће добити кћер, Пресвету Марију. У исто време, његова супруга Ана, далеко од њега, у кући, такође се молила, уз уздахе које је само Бог чуо. Њихове молитве, свака у својој самоћи, састале су се у висинама – и Господ их је услишио.

Када сам се данас, на празник Успенија Свете Ане, присетио тог ходочашћа, осетио сам да се ништа у Божјем промислу не догађа случајно. Истим стазама којима је Илија бежао од мача, Јоаким је бежао од стида бездетности. И једном и другом Господ је одговорио – једном чудом у пустињи, другом чудом живота. А обојица су се повукли у тишину да би у њој нашли Реч.

Неко је рекао да ће манастир Светог Георгија Хозевита (као и манастир Св. Саве Освећеног) стајати до краја времена. Верујем у то. Али не због зидова. Већ због молитви које су ту узнешене. Јер ако је икада небо додирнуло земљу, било је ту, међу сурим литицама Јудејске пустиње.

И можда није случајно што сам баш тада био тамо. Као да ми је дата прилика да стојим на месту где је започета најчистија молитва једног оца икада – и најчистији одговор Бога: Пресвета Богородица.

---

Молитвама Светог Илије, Светих Јоакима и Ане, и свих отаца који су Хозеву својим сузама и подвигом осветили, нека и нама буде подигнута душа из безводне пустиње овог света.

Амин.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁸|²⁵

Уз Дан рудара: Како обогатити обележавање празника

Уз Дан рудара: Обогатити празник – Споменом на Новобрдски законик и традицијом Светог Прокопија

Дан рудара, традиционално обележаван 6. августа у Србији као сећање на рударски штрајк у Сењском руднику 1903, већ деценијама служи као симбол радничке солидарности и борбе за боље услове рада. Међутим, овај празник, уведен формално 1955. године у духу социјалистичких вредности и као реакција на претходни монархистички систем, у данашњем тренутку пружа прилику да се његово значење осавремени и обогати дубљим историјским слојевима.

Један од најбитнијих, а често занемарених докумената српске рударске и правне традиције јесте Новобрдски законик из 15. века (1412, формулисан и раније). Овај акт деспота Стефана Лазаревића био је пионирски заштитник рударских права, уредник радних и друштвених односа у Новом Брду, средњовековном гиганту у рударству Балкана. Захваљујући овом законику, српско рударство је добило сопствени правни систем, што је реткост и у много ширем европском контексту тог доба. Као такав, Новобрдски законик заслужује видљивије место у културном памћењу рударске заједнице.

Уз модерне и историјске аспекте, не сме се занемарити ни вишевековна духовна заоставштина. Рудари у Србији и околним земљама славе Светог Прокопија као свог заштитника, што представља најдужу живу традицију у рударским породицама. Поштовање светитеља не само да чува верски идентитет већ јача осећај заједништва и континуитета у рударској култури.

Не треба чекати, већ следеће године да се Дан рудара убудуће обележава као симболичко тројство: 

- као сећање на храброст рударских радника из 1903,

- као почаст Новобрдском законику као правном темељу српског рударства, 

- уз традиционално прослављање Светог Прокопија као духовног заштитника.

Таквим приступом празник више није искључиво политички наратив већ постаје слојевит симбол који обједињује радничко, правно и религијско наслеђе рударства у Србији. Обележавање Дана рудара као спомена на све три традиције допринело би јачем осећају идентитета, историјске самосвести и културног поноса рударске заједнице.

Овај празник може постати дан истинског сећања и захвалности српском рударству — од средњовековних закона и духовности, преко борбе за радничка права, до данашњих изазова и успеха.

Р.Ѕ.

У времену када Србија стоји пред важним и осетљивим питањима експлоатације литијума и управљања рудницима под кинеском контролом, ново обележавање Дана рудара као спомена на Новобрдски законик, уз традиционалну почаст Светом Прокопију, могло би послужити као моћан симбол јединства, историјске мудрости и одговорности према својој земљи, пружајући основу за умирење страсти и заједнички рад на одрживој и праведној рударској будућности.

Аутор:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁸|²⁵

У сусрет Илиндану: Пећина пророка Илије над Јерихоном

У сусрет Илиндану: Пећина пророка Илије над Јерихоном

Недалеко од библијског Јерихона, у сурим и ћутљивим стенама Јудејске пустиње, пре више од десет година, наша група ходочасника нашла се на месту где време као да стоји и где се осећао дах древне тишине. То није била пука станица на пустињској мапи већ ходочашће у простор где се земља сусреће с Небом. Овде, у близини манастира Светог Георгија Хозевита, налази се пећина у којој је, према предању, боравио пророк Илија – и где му је, као што казује Стари завет, гавран доносио храну док се кроз пустињу скривао од царева гнева (1. Цар. 17:2–6).

Јерихон – од праискони до савремености

Јерихон важи за један од најстаријих стално насељених градова на свету. Библија га помиње као град палих зидина, када је Исус Навин, вођа Израиљаца, по Божјем нахођењу седам дана обилазио његове бедеме док нису попустили и срушили се (Ис. Нав. 6). Данас, овај град у долини реке Јордан, у Палестинским територијама, опстаје као чудан спој древне мистике и савремене борбе за опстанак. Усред сувог и оштрог пејзажа, Јерихон је и даље „град палми“, окружен воћњацима и зеленилом захваљујући старим воденим изворима.

Пут ка манастиру – камена пустиња и бедуини
Уз саму литицу Хозевитског потока, на пола пута између Јерусалима и Мртвог мора, приања као гнездо белих птица – манастир Светог Георгија Хозевита. До њега се не стиже баш лако. На половини пута од Јерусалима према Мртвом мору, скренули смо с асфалта и укрцали се у минибус који нас је довезао кроз неуређени, прашњави пут до ивице кањона Хозевитског потока. Ту је, међу каменим литицама, пут завршавао. Даље се морало пешице, козјом стазом – уским, утабаним трагом на стрмим падинама без сенке, без вегетације, само стење, камење и сув поток у дну провалије. Неки од наших су, невољно, прихватили понуду локалних бедуина и сели на магарце. Бедуини су чували козе по том каменом амбијенту, а мени је остао утисак неверице: шта оне уопште пасу? Где ту има воде? Нестварни пејзаж – као на месецу. А ипак, у сред тог каменог загрљаја – духовна оаза.

Манастир Светог Георгија Хозевита – у срцу пустиње
Као уклесан у литицу кањона, манастир Светог Георгија делује као византијски бисер уграђен у пустињско ребро. Настанак ове пустињске лавре везује се за 5. век, када су монаси-пустињаци тражили духовну осаму у неприступачним стенама. Ова светиња и данас одише духом тиховања и отпора световном. Манастир је преживео векове освајања, рушења и обнове. Унутар његових хладних просторија, изрезбарених у живој стени, чувају се мошти Светог Јована Румуна – великог подвижника из 20. века који је дошао из Карпатске области и живео у овој пустињи у подвигу, покајању и молитви. Његово нетљено тело сведочи о дубокој светости коју је на овом месту могуће доживети.

Св. Јован Румун – светитељ из нашег доба
Свети Јован Румун (1913–1960), рођен у селу на граници Молдавије и Буковине, као младић је потражио спасење у пустињи Свете Земље. После кратког боравка у Светој Гори, кренуо је за Јерусалим. На крају је стигао до Хозевитске лавре, где је провео последње деценије живота. Као сабрат манастира, живео је у аскези, у једној пећини недалеко од главне манастирске зграде, често у посту и молитви, на ивици снаге. Упокојио се у пуној скромности, али када су монаси отворили његов гроб неколико година након смрти – тело му је било нетрулежно, а из њега се ширио благоухани мирис. Данас је његово мироточиво тело изложено у манастирској капели, као жива икона савремене светости.

Пророк Илија – у ватри и у тишини
Свети Илија, један од најмоћнијих пророка Старог завета, није умро већ је у вихору огња вазнет на небо (2. Цар. 2:11). Он је пророк ревности и грома, али и човек дубоке унутрашње борбе и тишине. После велике победе над лажним пророцима и идолопоклоничким жрецима, Илија је, уморан и разочаран, побегао у пустињу – управо у ову пећину над Јерихоном, где сам и сам стајао – тражећи од Бога да га узме. Али, Господ му се није јавио ни у земљотресу, ни у олуји, већ у „лаганом и тихом поветарцу“ (1. Цар. 19:12). У том моменту он је схватио дубљу природу Божје воље – не као спољашњи тријумф, већ као унутрашње преображење.

Лична импресија – тренутак безвремене присутности
Док сам стајао у хладу над понором, с погледом ка Јерихону у даљини и ка Мртвом мору на хоризонту, осећао сам чудесан мир. Као да је сам пророк Илија, са својом снагом и својом сумњом, ту поред мене – не у прошлости, већ у неком дубљем, сталном садашњем. У мени се тада нешто десило. Осетио сам како пустиња не уништава човека, него га своди на суштину – на молитву, на шапат, на чекање гласа који не грми, него умирује. Пут којим смо дошли био је напоран, пустињски и лишен свега што човека споља окрепљује. Али управо ту, у одсуству света, осетио сам присуство Светога. Била је то безвременска пустиња, без воде али са пуноћом. На месту где су се некад крили пророци, и где су и данас монаси у молитви, чуо сам само своје срце – и неку дубљу тишину. Сваког Илиндана та тишина ми се врати, као благ шапат гаврана над каменом. Ту тишину сам спознао у пећини над Јерихоном.

Аутор: Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰²|²⁵

На врху Качаника: Где песма постаје молитва, а мит истина

🎖 На врху Качаника – сабор јунака, народа и песме

У тренутку кад се небо зарумени као плод граната у зору, а ваздух мирише на почетак дана и нешто древно, народ почиње да се слива уз уску клисуру поред Неродимке. Са свих страна стижу – жене с децом, момци и цуре, старци што воде унучад. Не иду из обавезе, већ као да их нешто дубље води – глас предака, светлост историје, зов душе.

На врху Качаника није само поглед – ту је сећање претворено у видело. У песничкој визији, баш ту, у срцу старе клисуре, оживљава сцена из народне епике: Марко Краљевић, на Шарцу, стиже. Ту су и сабље, и копља, и непријатељ поражен – грдосија Муса, чија змија на срцу више не уједа. Није то пука легенда, већ мит који се укорењује у време и у народну свест.

Ово је ходочашће срца. Народ не иде да гледа прошлост, већ да је саживи. Да оде на место где се јунаштво претвара у молитву, а епска слика у народну литургију.

Шантић овде не пише само поезију – он ствара поетски тропар једном месту, једном народу, једном духу. Качаник није случајно изабран. Он је граница, клисура, теснац – место где се сабија и простор и време, али и одлучује судбина.

У позадини песме чује се тиха, али упорна песма природе. Лишће, врела, баште и реке – све шапуће једно исто: „Тебе Бога хвалим“. То је оно што чини ову песму више од епа. Она је литургија у стиху, песма победе живота над злом, вере над безнађем, памћења над заборавом.

А народ, тај исти народ који је кроз историју страдао, и даље иде уз клисуру. У литији, у мислима, у песми. Ка врху Качаника. Тамо где их чека усправљени Марко и пораз змије.

Саставио: 

Срећко М. Мартиновић 

smArt ⁰⁸|²⁵

Свети Стефан Деспот српски

Свети Деспот Стефан српски: Визионар који је створио „срце од сребра“

[Деспот Стефан Лазаревић и Ново Брдо – Сребрна круна српске државе]

Свети Деспот Стефан [Лазаревић] (1377–1427), витез, књижевник и заштитник православља, није само обновио српску државу након Косовске битке - он ју је подигао на нови ниво. Његово визионарство и мудрост најјасније се огледају у развоју Новог Брда, града који је захваљујући његовом труду постао економски и културни центар Деспотовине. Ново Брдо је било један од најзначајнијих рударских и трговачких центара Европе. Његово богатство почивало је на рудницима сребра и злата, а његова слава допирала је све до дубровачких и млетачких архива. Овај легендарни рударски град, назван „мајка српских градова“, био је нераскидиво повезан са његовом владавином, али и са целом породичном лозом, будући да је још његова мајка, кнегиња Милица, носила титулу „госпођа кнегиња Новог Брда“ (domina Eugenia comitissa Nouaberde), а њен син – "господар Новога Брда"..

Економска моћ у служби државе и вере

Са својим златним и сребрним рудницима, Ново Брдо је било економски нервни центар средњовековне Србије, али је Деспот Стефан био тај који је то богатство ставио у службу државе и вере. Бајковите приче о приходима града кружиле су Европом, а Деспоту су омогућиле да продужи живот Деспотовини, финансира одбрану, обнавља тврђаве и гради задужбине. Велико богатство Новога Брда није користило само трговцима и рударима - оно је снажно подупирало духовни и културни живот. Деспот Стефан је 1405. године записао како не жели да Хилендар остане „лишен новобрдског обиља, које му (деспоту) по божанственој наредби земља богато на дар доноси“. Зато је наредио да се "Хилендару из рудника Новога Брда годишње даје 100 литара сребра". И другим манастирима деспот је од новобрдског сребра даривао сталне годишње поклоне које је из ризнице Новог Брда упућивао светим обитељима - знајући да се истинска држава не гради само мачем, већ и даром за душу. 

Градитељ и законодавац

Деспот Стефан је препознао стратешки, економски и културни значај овог града. Учинио је Ново Брдо не само утврђеним упориштем већ и космополитским центром и једним од стубова своје државе. Унапређује рударску производњу привлачећи саксонске рударе, дубровачке и млетачке трговце. Његова највећа заслуга је доношење Новобрдског законика (1412), револуционарног акта, писаног на српскословенском, којим се регулише рад у рудницима, положај радника, надзор, трговина и финансије. Донео је и Статут града Новог Брда. Законик је био симбол Деспотовог визионарства, сведочанство о високом степену организације и правне културе у српској средњовековној држави.

Песник и витез над сребрним рудницима и трагични завршетак 

Иако је Деспот Стефан био световни владар, окружен мачем и политиком, деспот Стефан био је дубоко образован човек, био је дубоко образован човек и његов живот је био дубоко прожет духовношћу. У свом делу "Слово љубве", открива нежну и духовну страну своје личности. Подржавао је црквени живот и, по предању, помагао у изградњи Саборне цркве у Новом Брду.

Иако се деспотова престоница налазила у Београду, његова политика, даровнице и закони везани за Ново Брдо показују да је овај град био једна од круна његовог државничког напора. После његове смрти 1427. године, Ново Брдо наставља да сија, али без мудре руке деспота почиње и постепени пад у сенци турске најезде. Његова заоставштина је опстајала кроз снагу Новог Брда све до 1455. године, када је град пао под турску власт. Но, успомена на деспота Стефана у Новом Брду живи и данас - у рушевинама тврђаве, у записима закона, у народном памћењу и у култури једног народа који не заборавља време када је, под окриљем Светог Деспота, овде било „срце од сребра“ српске државе.

Празник Св. Деспота Стефана је прилика да се сетимо не само његовог витештва и мудрости, већ и његове несебичне љубави према српској земљи, исказане кроз бригу за Ново Брдо - град који је, захваљујући њему, блистао пуним сјајем на мапи средњовековне Европе.  

Нека празник Светог деспота Стефана буде подсећање да светост не настаје само у манастирима, већ и у витештву, правди, слову и мудром управљању. А Ново Брдо - као сребрна зрна у круни деспотовој - сведочи да је та светост била жива, овде, међу нама.

Али данас, Ново Брдо - некада мајка српских градова - нема чак ни своју школу. Овај контраст подсећа на дуг који имамо према Деспотовом наслеђу. Стога, у његову част кога Српска православна црква прославља 1. августа, придружујем се иницијативи да се школа у оближњем Бостану, назове „Деспот Стефан“. Тиме би се на достојан начин одало признање његовом животу и делу. Као што је Деспот подржавао преписивачке школе у Манасији, нека и данашња образовна институција буде темељ обнове духовног и културног идентитета. И нека сећање на Деспота Стефана, кроз знање и културу, врати сјај његовом делу.

Његове мошти почивају у манастиру Копорин, а његов дух живи у сваком камену Новог Брда.  

Господу нашем хвала и слава а Светом Деспоту Стефану вечнаја памјат!

~~~~~~~~~~~~~~

Аутор:

Срећко Мартиновић 

smArt⁰⁸|²⁵