Ново Брдо у 15. веку није било само „град сребрни и златни“ због својих рудника, већ и право културно и гастрономско средиште.
Замислите Нови Брдо почетком 15. века. Мирис свежег хлеба меша се са планинским ваздухом, док трговци и рудари журе ка пијаци. Управо ту, међу зидинама овог моћног града, настала је прва српска пекара – „Јасина пекарица“.
Иако често мислимо да је исхрана наших предака била једнолична, истина је потпуно другачија. Српска средњовековна кухиња била је богата, зачињена и изненађујуће „модерна“.
Хлеб наш насушни (и закон који га чува)
Хлеб је био центар сваког оброка, од скромне кметовске колибе до властелинских дворова. Правио се од пшенице, јечма, зоби, ражи и проса. Али, није се само месило – већ се и поштовало.
> Занимљивост: Србија је још 1412. године имала закон о заштити потрошача [Новобрдски законик деспота Стефана]! Ако би вам Јаса (или било који други тадашњи пекар) продао лош хлеб, нисте били дужни да му платите ни пару. Исто је важило за сир, рибу и воће.
>
„Зеље“ које пече
Оно што ми данас зовемо поврћем, наши преци су звали зеље. Али пазите, ако би вам неко понудио „љуто зеље“, не бисте добили папричице, већ црни и бели лук или роткву. Поред тога, баште су биле пуне купуса и репе, а посебно место заузимале су махунарке попут наута, боба и грашка, које су уз сочиво чиниле основу свакодневних оброка.
Трпеза за јаке и моћне
У средњем веку владао је идеал мушке снаге. Да би витезови и занатлије издржали напоран дан, јело се много меса. Највише се ценила јагњетина и прасетина, а за снагу се веровало да је најбоље пржено месо (спремано на масти, лоју или маслиновом уљу).
Лов – само за одабране:
Док су домаће животиње биле за све, дивљач је била привилегија властеле. Након свечаних ловова, организоване су гозбе са месом јелена, срндаћа и зечева. Тада су на овим просторима пасли и данас изумрли тури (дивља говеда) и зубри (европски бизони).
Слатко и слано као злато
Со је вредела буквално колико и злато. Стизала је караванима из приморских солана у Зети.
Воће и мед: Опште је познато да су Срби били мајстори у производњи меда. А што се тиче воћних плодова, у континенталним деловима Србије највише су се узгајале јабуке, крушке и шљиве, док су приморске области биле богате лимуном, поморанџама и смоквама. Посебно су били цењени ораси из Метохије, а занимљиво је да су се чак и дудињаци пажљиво неговали на манастирским имањима
Риба: Чак и у унутрашњости, захваљујући караванима, јела се морска риба, а на манастирским трпезама могли су се наћи чак и хоботнице и морски плодови.
Доручак који је преживео векове
Ако се питате шта је заједничко нама данас и становнику Новог Брда из 1400. године – то је вероватно доручак. Дан је обично почињао традиционалним јелима која су нам остала позната до данас; мирис свеже припремљене попaре, цицваре или качамака дочекивао је укућане пре него што би кренули у руднике или на поља. Слично и данас, пре него што кренемо на посао, а они у рудник или у лов.
Ова јела су премостила векове и остала симбол наше трпезе до данашњих дана. Следећи пут када нешто читате о Новом Брду или имате прилику прођете поред новобрдске тврђаве, сетите се Јасе и њене пекаре. Мириси прошлости су и даље ту!
Приредио: Срећко М. Мартиновић
smArt⁰²|¹³
