Из Архиве "Борбе": Горка прича о Новом Брду 1986 – Када је почео тихи егзодус

Лист "Борба" је 1986. године објавио текст тадашњег новинара Танјуга Ђорђа Јевтића, где је његовом извештају из Новобрдског краја дат суморан наслов: "Брђанска трпљења и сељења". Читајући те редове, убрзо постаје јасно да су се ондашњи становници Новог Брда борили са много тежим противником од међунационалних тензија – бесперспективношћу.

Јевтићев чланак документује болну стварност која је погађала наш крај: људи су масовно одлазили због немаштине и општег запостављеног стања. Оно што је највише забрињавало јесте да је егзодус био свеобухватан. Аутор недвосмислено наводи да су се исељавали и Срби и Албанци, гоњени истим проблемима. Бројке су биле алармантне: за две деценије, 120 Срба и 80 Албанаца напустило је своје огњиште.

Локално становништво је осећало да их је систем заборавио. Једна од највећих рана биле су неиспуњене обећања, посебно у вези са инфраструктуром. Новинар је забележио да су људи били депримирани, јер је, упркос обећањима о путевима, "готово ништа није урађено". Рудник, који је требало да буде темељ економије, већ тада је био у тешком положају, додатно подривајући стабилност. Квалификовани радници нису имали за шта да се задрже, па је Ново Брдо губило своје најбоље снаге.

Ипак, у овом горком извештају постоји један важан детаљ: аутор наглашава да у крају "уистину нема међунационалних зађевица". Међусобни односи су описивани као традиционално добри, а проблем је био заједнички – лоша економија и бесперспективност.

Чланак из 1986. године представља оштар историјски осврт. Он нас подсећа да су се наши људи, без обзира на националност, заједно борили против немаштине и запостављености, а њихова једина нада била је да ће нека политика успети "спречити одласке и обезбедити повратак".

Шта нам говори 1986. година данас?

Читајући ове редове, не можемо а да се не запитамо: колико се тога заиста променило? И данас се наш крај, као и многа друга рурална места, бори са одливом становништва, лошом инфраструктуром и недостатком инвестиција, без обзира на крупне политичке и друштвене промене које су се десиле (прелазак државе Србије у "дубоку илегалу").

​Међутим, данашња ситуација је за моје суграђане знатно сложенија. За Србе у Новом Брду, проблем бесперспективности се умножио: крај се данас налази у тзв. "Репубљик Косова". Ова чињеница је додатно депримирајућа и отежава осећај сигурности и планирања будућности у мултиплицираном политичком и институционалном изазову. Ако је 1986. било тешко због немаштине, данас је та немаштина појачана осећајем неизвесности

Шта ви мислите? Која су највећа трпљења и наде Новог Брда данас? Јавите нам у коментарима!

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁷|²⁵

Од Београда до Новог Брда: Неиспричана прича о Драгутину Гавриловићу

Када помињемо херојство у Великом рату, име мајора Драгутина Гавриловића неизбежно се издваја. Његов чувени говор браниоцима Београда, изговорен пред последњи јуриш 1915. године, постао је симбол надчовечанског отпора и жртвовања за отаџбину. Међутим, поред одбране престонице, мало је познато да је овај истакнути официр учествовао и у важним борбама за ослобођење Новог Брда, додајући још једну светлу тачку својој ратној каријери.

Живот посвећен војсци

Драгутин Гавриловић рођен је 30. априла 1882. године у Чачку, у угледној занатлијској породици. Војни позив одабрао је у време када је Краљевини Србији био неопходан школовани официрски кадар. Након завршене основне школе и шест разреда гимназије у родном месту, 1899. године ступа у Војну академију. Школовање завршава 1901. године као питомац XXXII класе, која је до Балканских ратова била најбројнија, и одмах по унапређењу у чин потпоручника преузима дужност водника у X пешадијском пуку. У овом пуку, који ће петнаест година носити назив „Таковски“, остаје све до премештања окружне пуковске команде у Чачак. Током овог периода, 1905. године унапређен је у поручника, а пет година касније постаје капетан.

У Првом балканском рату, Гавриловић је командовао 1. четом X пука Шумадијске дивизије. На почетку рата унапређен је у капетана прве класе. Учествовао је у свим операцијама од Косова до Призрена, а његова јединица борила се и против албанских побуњеника јужно од села Бицана 1. новембра 1912. године. Истом јединицом командовао је и у Другом балканском рату, учествујући у важним борбама на Дренику и Рајчанском риду током битке на Брегалници. Након завршетка рата, 31. октобра 1913. године, унапређен је у чин мајора.

У Првом светском рату, као командир, учествовао је у Колубарској бици, где је рањен у борби код Конатица.

Легендарна одбрана Београда

Најпознатији тренутак у Гавриловићевој каријери свакако је одбрана Београда у септембру 1915. године. Тројни савез, под командом генералфелдмаршала Аугуста фон Макензена, кренуо је у офанзиву са циљем заузимања српске престонице. Иако је Београд бранило само 20 батаљона, 75 топова и 2 ескадрона под командом генерала Михаила Живковића, међу којима и Гавриловићев кадровски пук, отпор је био херојски.

Драгутин Гавриловић је, као командант 2. батаљона X кадровског пука, бранио фронт који се протезао од фабрике „Гођевац" на Сави до дунавског кеја, обухватајући и доњи град. Аустријанци су 22. септембра вршили извиђање терена и гађали наша тешка оруђа, а наредног дана, 23. септембра, отпочела је снажна топовска паљба свих могућих калибара. Канонада је трајала непрестано, кулминирајући око 1 сат ујутро 24. септембра. Упркос страховитој паљби, број жртава међу браниоцима био је мали, захваљујући добро изграђеним заклонима.

У 2:40 часова ујутро 24. септембра, непријатељ је почео прелазак преко Дунава са Великог острва и острва Кожаре. Иако је батаљон ометао прелаз пушчаном ватром, непријатељ је успео да се домогне доњег града и дунавског кеја. У доњем граду 150 непријатељских војника са два официра одмах је заробљено.

Нажалост, непријатељу на Дунавском кеју није се могло ништа учинити због заштите монитора. У другом јуришу, око 14 часова, Гавриловић је рањен. Пред последњи јуриш, 24. септембра 1915. године, повео је преостале водове свог и других батаљона, као и делове Сремског одреда. Тада је изговорио свој чувени говор:

„Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине... Ви немате да се бринете за ваше животе, који више не постоје... Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"

Овај говор остао је као сведочанство највишег херојизма. Иако је Трећа аустро-угарска армија генерала Хермана Кевеша заузела Београд, губици непријатеља били су огромни – Осми корпус је имао 6.887 избачених из строја, од чега 658 мртвих, док је Двадесетдруги немачки корпус имао 2.844 погинула и рањена војника.

Борбе за Ново Брдо и даље заслуге

Рањени командант је брзо евакуисан и опоравио се. У чин потпуковника унапређен је 1. октобра 1915. године. За показану храброст у одбрани Београда одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, а након рата и Орденом Белог орла са мачевима III степена за заслуге из 1915. године.

Шестог новембра 1915. године, под његовом командом, отпочет је напад на Ново Брдо, које је бранио један бугарски батаљон. Положај је заузет јуришем већ сутрадан. У овој борби, поред 2. батаљона, учествовале су и две чете X и једна чета XIX пука. Ова, мало позната чињеница није важна само за нас, локал-патриоте Новог Брда, већ доказ да је један од највећих хероја Великог рата директно учествовао у ослобађању Новог Брда и то само шест недеља након његовог рањавања у одбрани Београда.

Исти батаљон је 20. новембра водио борбу са албанским побуњеницима на Шимшировом брду, штитећи прелаз преко Везировог моста. Од 1916. године до краја рата, Гавриловић је био командант 2. батаљона XII пука. Његова јединица водила је борбе на Источном Ветернику, Трнавској коси и Облој чуки 1916. и 1917. године, а у септембру 1918. учествовала је у пробоју бугарског фронта на Западном Ветернику.

Поратни период и одликовања

Завршетак Првог светског рата Гавриловић је дочекао овенчан славом и бројним одликовањима. За заслуге у ратовима 1912-1918. године осам пута је одликован највишим одликовањима за храброст и три пута унапређен у виши чин. Чин пуковника добио је 14. октобра 1920. године. Иако ће наредних двадесет година провести у војсци без даљег унапређења, обављао је низ одговорних дужности.

Био је командант I батаљона 47. пешадијског пука у Крушевцу, а након унапређења у пуковника, постао је командант тог пука. Град Крушевац га је прогласио за почасног грађанина 17. маја 1930. године. Касније је био шеф административног одељења Министарства војске и морнарице, професор Војне академије, а нешто касније и шеф Генералштабног одељења.

У Априлском рату био је заробљен у Рајловцу и интерниран у официрски логор у Нирнбергу, где је провео четири године. Вратио се у ослобођену земљу тешко болестан и преминуо у Београду 19. јула 1945. године.

Гавриловић је био носилац бројних одликовања, укључујући Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Орден Карађорђеве звезде IV степена, Орден Белог орла са мачевима III и V степена, Орден Светог Саве IV степена, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић“, Медаљу за војничке врлине, Албанску споменицу, и многе друге. Међутим, два одликовања, врпца са златном храстовом гранчицом Ордена Југословенске круне IV степена и Француски ратни крст, нису сачувана. Од двадесет додељених одликовања, дванаест је добио за ратне заслуге.

Наслеђе пуковника Драгутина Гавриловића, хероја Београда и ослободиоца Новог Брда, остаје као инспирација за будуће генерације, сведочећи о несаломивом духу и храбрости српског војника.

Приредио: smArt⁰⁷|²⁵

ВЕРНИ ДО КРАЈА

Седамнаести јул 1918. године остаће заувек уписан тамним словима у руску историју. Тога дана, у мраку Јекатеринбурга, у кући Ипатијевих, извршен је страшан злочин над царском породицом Романов. Али прича о њиховом страдању, и страдању оних који су им били блиски, протеже се даље од само једног датума и једног места, откривајући невероватну посвећеност, веру и трагичну судбину у једном од најбурнијих периода човечанства.

Престолонаследник Алексеј: Невина жртва и небески заступник

Сто двадесет и једну годину пре тог кобног јула, 12. августа 1904. године, руска царска породица дочекала је дуго жељеног наследника – царевића Алексеја Николајевича Романова. Његово рођење сматрано је одговором на усрдне молитве, посебно након канонизације Светог Серафима Саровског и пророчанства Блажене Паше Саровске. Међутим, овај невини дечак био је обележен болешћу, хемиофилијом, која му је донела патњу кроз цео кратак живот. Ипак, његова чиста душа и страдање узвисили су га у Руској Катакомбној Цркви до светости, где се и данас поштује као Свети небески заштитник деце и заступник страдале руске земље. Његова дечја слика, сведочанство невиности, стоји као вечна успомена на трагедију.

Верни до краја: Слуге царског дома

У сенци страдања царске породице, често заборављамо оне који су делили њихову судбину до самог краја. Четворо верних слугу остало је уз Романове током кућног притвора у Тобољску и Јекатеринбургу, пратећи их добровољно до смрти у кући Ипатијевих 17. јула 1918. Њихова верност превазилазила је дужност, претварајући их у Свете Новомученике:

 * Алексеј Труп (1856-1918), собар, остао је уз царевића.

 * Ана Демидова (1878-1918), собарица, била је уз царицу и кнегиње.

 * Јован Харитонов (1872-1918), кувар, наставио је да припрема оброке за своје господаре.

 * Др Евгениј Боткин (1865-1918), лични лекар породице, до краја се бринуо о њиховом здрављу, посебно о Алексеју.

Њихова жртва сведочи о изузетној људскости и посвећености у временима највећег зла.

Алапајевски мученици: Продужетак злочина

Зверства нису престала са царском породицом. Само дан касније, 18. јула 1918. године, бољшевици су наставили са обрачуном у сибирском градићу Алапајевску, око 150 км од Јекатеринбурга. Живи су бачени у дубоку рударску јаму Велики Кнежеви и Кнегиње Династије Романов, заједно са њиховим верним пратиоцима:

 * Велика Кнегиња Јелисавета Фјодоровна Романова: Сестра царице Александре, која је након убиства свог супруга, Великог Кнеза Сергеја Александровича, посветила живот вери и доброчинству, основавши Марто-Маријинску обитељ.

 * Монахиња Варвара Јаковљева: Њена келијница, која је показала невероватну љубав и пожртвованост. Бољшевици су је одвојили од Велике Кнегиње и понудили јој слободу, али је она молила да остане са својом Матушком, добровољно делећи њену судбину и смрт у 35. години живота. Њен подвиг је еванђелски завет о љубави.

 * Велики Кнез Сергеј Михаилович Романов: Генерал-инспектор артиљерије и унук Императора Николаја I, који је стрељан пре него што је бачен у јаму.

 * Кнез Императорске крви Иван Константинович Романов: Српски зет, ожењен кнегињом Јеленом, ћерком краља Петра I Карађорђевића и сестром краља Александра. Иван је био познат као један од највећих молитвеника породице Романов, цењен од Цара Николаја II због своје дубоке религиозности. Његово тело пронађено је на избочини јаме, поред Велике Кнегиње Јелисавете, која му је, како сведочи пронађени апостолник повезан око његових рана, покушавала да помогне. Ово указује да нису одмах умрли од пада.

 * Кнез Императорске крви Константин Константинович Романов: Иванов брат, храбар војник који је служио у Измаиљском пуку и био одликован орденом Светог Георгија IV степена за одбрану знамења пука.

 * Кнез Императорске крви Игор Константинович Романов: Трећи брат, који је одбио понуду бољшевика да побегне и узме друге документе, изјављујући да није учинио ништа лоше пред Отаџбином.

 * Кнез Владимир Павлович Палеј: Песничка душа, одликован за храброст у боју и аутор две збирке песама. Одбио је да се одрекне очевог презимена, због чега је ухапшен и поделио трагичну судбину Алапајевских мученика.

 * Фјодор Семенович Ремез: Секретар Великог Кнеза Сергеја Михаиловича, који је, попут монахиње Варваре, напустио своје најближе како би остао уз Великог Кнеза до смрти, показујући врхунац љубави по речима Јована Богослова: "Веће љубави нико нема од ове: да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јован 15, 13).

Завештање страдања и верности

Страдање руске царске породице Романов и оних који су им били блиски, 17. и 18. јула 1918. године, није само трагична страница историје, већ и дубока лекција о људском духу. Упркос нехуманим условима и окрутности са којом су се суочили, многи од њих су до последњег тренутка задржали достојанство, веру и непоколебљиву оданост.

Прича о царевићу Алексеју, који је цео живот патио, а умро као чисто дете, подсећа нас на невине жртве политичких превирања. Примери верних слугу - Алексеја Трупа, Ане Демидове, Јована Харитонова и доктора Евгенија Боткина - сведоче о љубави и посвећености која превазилази друштвене слојеве. Њихова одлука да остану уз породицу, знајући да то значи сигурну смрт, представља врхунац лојалности.

Трагедија у Алапајевску, где су чланови династије Романов и њихови пратиоци, попут Велике Кнегиње Јелисавете Фјодоровне и монахиње Варваре, добровољно прихватили најстрашнију смрт, истиче њихову изузетну духовност и спремност на жртву. Примери Ивана Константиновича, српског зета, његове браће и секретара Ремеза, који су одбили прилике да побегну и остали верни својој судбини, додатно наглашавају снагу њихових уверења.

Ови догађаји нас подсећају да и у најмрачнијим временима, када су људски живот и вредности обесмишљени, постоје они који својим чином сведоче о вечним принципима љубави, храбрости и жртвовања. Њихово страдање остаје трајно упозорење на опасности екстремизма, али и инспирација за све генерације да цене и чувају људскост, верност и достојанство.

snArt⁰⁷|²⁵

Српски поклоници на Царским данима у Русији (2012)

---

Пут покајања и братске љубави: Српски поклоници на Царским данима у Русији (2012)

Током јула месеца 2012. године, по благослову владике Артемија, организовано је једно посебно поклоничко путовање - пут ка истини, покајању и братској љубави. Група српских ходочасника, са Косова и Метохије, централне Србије и расејања, упутила се у Русију да би учествовала у прослави „Царски Дани“ у Јекатеринбургу, и обишла места страдања Свете Царске породице Романових.

Путовање је трајало од 14. до 28. јула 2012. године, и било је испуњено молитвом, подвигом и дубоким утисцима. Из Београда смо најпре стигли авионом до Москве, а затим наставили локалним возом ка Сергијевом Посаду - Свето-Тројицкој Лаври, срцу духовне Русије. После тога, у поноћ, укрцали смо се на воз за Владивосток, транссибирском магистралом. Ту смо, на путу ка Јекатеринбургу, провели две ноћи и један дан у вагону путничке класе, што је само по себи подвиг и... авантура.

Царски дани и свенародни Крсни ход

У Јекатеринбург смо стигли рано ујутру. Већ следеће ноћи, између 16. и 17. јула 2012, окупили смо се на поноћној светој Литургији у Храму на крви, где је последњи руски цар Николај II убијен заједно са својом породицом. По окончању службе, кренули смо и старо и младо, жене са децом у колицима, монаштво, свештенство,  владике, сви у Крсни ход - велику литију ка Гањиној Јами, месту где су тела мученика првобитно била бачена у јаму.

Ход од скоро 30 километара у мраку руске ноћи, са свећама у рукама и молитвом на уснама - „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне!“ - представљао је најдубљи израз срца: покајање за грех братоубиства и цареубиства, али и сведочење љубави српског народа према страдалној руској браћи. Те године, први пут, у литији су учествовали и Срби.

Наслов на једном руском порталу тих дана пренео је:

„Потресло нас је певање српских поклоника... Потреба душе. Потреба срца. Послушајте њихову песму и сами ћете схватити. Без превода.“
линк на извор

Такође, Телевизија „Сојуз“ је те године објавила и посебан прилог о нашем присуству и учешћу у литији.

Молитвени тон и братска топлина

Цео наш пут је био испуњен дубоком духовношћу - сусрети са руским монасима, свештеницима и верницима били су срдачни и дирљиви. Иако смо дошли из мале, страдалне и сиромашне земље, Руси су нас дочекали као браћу. Потпуно непознати људи су нам прилазили са плачом и молили за опроштај што нам "старији" брат није помогао током НАТО агресије 1999.године. Сваки манастир у коме смо свратили на путу назад ка Москви био је као уточиште душе.

Али међу тим тренуцима постоје и они - људски, животни, неочекивани – који остају упамћени на посебан начин.

Злаја собака — анегдота за памћење

На једном од успутних одмора, негде између Нижњег Новгорода и Москве, у ширем округу Подмосковља, зауставили смо се да мало предахнемо. Док су се многи освежавали или ишли до тоалета, ја сам одлутао мало даље, посматрајући неку оронулу зграду у близини - можда стару шупу или напуптену кућицу.

И одједном - из жбуна, појавио се огроман пас. Уследио је напад. Или бар је тако изгледало. Пас је јурнуо према мени, а ја сам - у паници, без да погледам - кренуо да трчим свом снагом, мислећи да је звер величине повећег телeта. Тражио сам спас, бежао ка заузетом тоалету, најближој згради, ка људима, ка било каквом склоништу.

А онда - громогласан смех. Сви су ме гледали и смејали се. Показивали прстом. Испоставило се да је пас био на ланцу на којем је стајао упозоравајући натпис „Злая собака“ (Опасан пас). Није могао да се приближи више од неколико корака. Сви су то видели, осим мене.

Протекло је неко време и онда сам од сестре Мире из наше групе, добио на поклон симпатичан подарок, привезак на коме је писало „Злая собака“. Тај мали сувенир је остао као симбол веселе стране путовања - и духовног пута, и људских слабости, и радости коју делимо кад се смејемо једни другима у љубави.

Уместо епилога

Царски дани у Русији 2012. године остаће у нашем сећању као време благодати, молитве, братства и покајања. А анегдота са „Злајом собаком“ само је један од светлих и смешних детаља тог великог пута. Друге ћемо, ако Бог да, испричати неком другом приликом.

smart ⁰⁷|²⁵

Кад Свети Врачи бдију над својим селом

Лета Господњег 2008, на празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, у новооснованом манастиру у селу Врачеву, на северу Косова и Метохије, владала је посебна, празнична атмосфера. У ваздуху се осећала мешавина свечаности и тихе наде упркос тешким временима. Само место Врачево, названо по овим светитељима, сведочило је о дубоком поштовању према својим небеским заштитницима.

Док је отац Игњатије делио нафору, можда су се неки питали како се овај млади јеромонах, чије је монашко путовање започело у манастиру Драганац код Новог Брда, нашао баш у свом родном Врачеву, и то након четири године од његовог монашења. Времена су била тешка, путовања несигурна, а страх свеприсутан. И баш у таквим околностима, испољила се Божија промисао у низу неочекиваних догађаја.

Наиме, те године о Васкрсу, били смо од Господа удостојени да посетимо Свету Земљу и једва смо чекали прилику да ту радост поделимо са нашим духовником. И онда, по окончању Апостолског поста, дошли смо пред Петровдан у манастир Драганац код нашег духовника, оца Кирила, на исповест пре сутрашњег причешћа. Били смо као свеже „хаџије“, посебно благословени и духовно оснажени.

 Сутрадан на празник првоверховних апостола, по завршетку Литургије, остали смо на послужењу. Ту сазнасмо да ће о. Игњатије ићи у своје родно село, за предстојећи празник Светих Врача, који је храмовна слава манастира Врачево. Игуман манастира, старац Кирило, строг, али мудар, није лако давао благослов за овако далеко и ризично путовање, чак и врлинском монаху, какав је био о. Игњатије. Његова првобитна замисао била је да га он одвезе својим, старим голфом "двојком" до аутобуске станице у Гњилану, одакле би о. Игњатије даље путуовао албанским аутобусом до Грачанице, па српским комбијем до Митровице, онда у Лепосавић… и на крају, како зна и уме "неким" превозом до Врачева. Чињеница је да се о. Игњатије, сада јеромонах, који је своје прве монашке дане провео у манастиру Драганац код Новог Брда,  слабо кретао ван манастира од тренутка када се у њему обрео, а томе је било скоро пет година.

С обзиром на то да смо се ми враћали за престони град Београд, предложили смо, иако нам није било успут, да га ми повеземо. Питање повратка је остало нерешено. Онда је млади, тада 26-годишњи Горан из Грачанице пошао са нама својим колима, како би га вратио у манастир. Тек из трећег покушаја, отац Кирило је дао благослов - не само за пут, већ и за обилазак родитеља и родне куће. Следећег јутра дошли смо доста рано ујутру у манастир и пред зору кренули из Косовског Поморавља ка Приштини и даље према Митровици. Искрено, и нама није било свеједно, нарочито на том делу пута, с обзиром на чињеницу да се пре четири године десио Мартовски погром а само неколико месеци раније сепаратисти у Приштини су прогласили неку "независну" државу. Тај погром и све што се дешавало након тога, заувек је променио живот на Косову и Метохији и одразио се на готово сваки сегмент живота, а нарочито на путовање по Косову. Атмосфера је била прожета неизвесношћу, страхом и сталном опасношћу. Путеви су били несигурни, а сваки одлазак изван сигурних зона представљао је велики ризик. Управо у тој атмосфери, у тим измењеним и тешким околностима, ми крећемо из Кос. Поморавља, преко централног, до севера Косова. 

Док смо се возили, можемо да замислимо какве су мисли пролазиле кроз његову душу. Враћао се на место детињства, али сада као јеромонах - преображен, одговоран, посвећен. Како ће га дочекати? Хоће ли га препознати? Његов повратак био је више од пуке посете - био је то повратак са службом, са Крстом, са благословом. И тако, упркос таквим мислима и са помешаним осећањима, уз благослов и Божју помоћ, све са БГ таблицама, прођосмо зацртану маршруту и стигосмо на сам почетак Службе.

Света архијерејска литургија коју је служио владика Артемије уз саслужење мноштва свештенослужитеља, била је у правом смислу божанствена и за верни народ окупљен у великом броју. Након завршетка Литургије, у својој надахнутој беседи, владика Артемије је истакао да је тај дан дан велике радости. Прослављало се 148 година од обнове манастира, који је у време турске владавине био у рушевинама, а обновљен 1860. године заслугом предака који су чували веру у тим крајевима. Посебан значај имало је усељење младог братства, издвојеног из Сопоћана, у новоосвећени конак.

Владика је нагласио да је манастиру у Врачеву потребна стална молитва, а не само службе недељом и празником. Овај „мали рој монашки“, пресађен из Сопоћана у „духовну кошницу“ Врачева, призван је да сабира духовни мед за верни народ - за оне који се крсте Часним Крстом и ходе путем Светог Саве, светог кнеза Лазара и светог владике Николаја.

Монашки живот, у Врачеву као и у другим светињама, јесте служење Богу и народу. Монаси се моле даноноћно не само за себе, већ за цео народ, коме је Божија помоћ итекако потребна. Владика је подсетио на многа страдања српског народа, а посебно на Косову и Метохији, где је страдање било непрекидна стварност. Манастир Врачево је, попут свог народа, делио исту судбину - рушен кад је народ страдао, и обнављан кад је народ устајао.

Али, усред рушења, Господ дарује снагу за обнову. То је нада - да ће оно што је данас порушено, једном бити поново подигнуто. Али прва и најважнија обнова почиње у срцу човека, у његовом враћању Богу и вери светих предака. Ако се народ држи својих светиња као за котву, неће га потопити ни највећа олуја. Остаће веран својим прецима и Божијем завету.

Вера и љубав су те силе које оживљавају све што је непријатељ покушао да уништи. Владика је благословио нови живот манастира и све присутне, као и све оне који су молитвено били сабрани у Духу. Посебно је честитао славу игуману Василију, монашком братству и домаћинима.

После свега верни народ се сабрао да прими нафору. У том свечаном тренутку, владика ја благосчовио да нафору дели јеромонах Игњатије, чије је присуство било тихо, али снажно сведочанство вере и Божијег промисла. Његов лик, озарен благошћу, уносио је мир у срца сабраних.

Након славља, ми смо наставили пут ка Београду, а Горан и о. Игњатије кренули назад ка Грачаници. Међутим, ни ту није био крај искушењима. На повратку, Горан је имао судар са другим аутом. Успео је некако да поправи аутомобил довољно да наставе пут, али су због тога касно стигли до Димитријевића у Грчаници, породичне куће Горанових родитеља. Уморан и забринут, отац Игњатије је успео да се јави оцу Кирилу, молећи га за благослов да преспавају у Грачаници, због умора, али и опасности путовања ноћу. Али строги игуман, доследан свом благослову, укорио га је: "Мора се у манастир, такав је благослов!" И тако, упркос свим недаћама, стигли су касно у ноћ у манастир.

Тада је отац Кирило, видевши у каквом су стању и свесни опасности ноћног путовања, није дозволио Горану да се сам врати назад по ноћи пуној опасности. И тако је послушни Горан, иако рођен у самој близини манастира Грачаница, ни крив ни дужан, морао да по први пут преноћи у једном у једном манастирском конаку - и гле, у владикиној келији - посебна привилегија и благослов за први боравак у манастиру. Од узбуђења није ока склопио, преврћући по мислима о свему што се тога дана догодило. У тим размишљањима, сан га је савладао, а онда га је, по мрклом мраку и неописивој манастирској тишини, пробудио звук клепала, позив на јутарњу молитву. Устао је, не знајући шта да ради, али када је звоно почело да одзвања у столетним храстовим шумама, то је био јасан знак да се иде у цркву.

По завршетку службе, о. Игњатије је срдачно захвалио Горану на његовој жртви и труду, разумевајући све кроз шта је прошао. Од старца Кирила добио је мали крст на дар. Након доручка, поневши са собом не само причу, већ и дубоко духовно искуство, Горан се вратио своме дому, а у њему је остало не само сећање на необичну ноћ, већ и дубоки утисак манастирског живота. Причајући са благим дечачким осмехом своје догодовштине из манастира, посебно је истицао како је имао посебну привилегију да ноћи у манастирској ВИП келији.

Овај празник и догађаји из те, сад већ давне 2008. године, подсећају нас на нераскидиву везу између вере, народа и светиња на Косову и Метохији. То је сведочанство наде, истрајности и обнове, чак и у најтежим условима. Нека Господ дарује да дуго година долазимо и славимо Његово Име, и да нас удостоји Царства Небескога, где ћемо са нашим светим прецима славити Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове. Амин!

Путовање у прошлост: Гњилане (не)ће заборавити свој Панађур

Путовање у прошлост: Гњилане (не)ће заборавити свој Панађур

Дан као данашњи. Сунце немилосрдно пржи, асфалт се топи, а град дише неком успаваном, летњом рутином. И док сати пролазе у пословима и свакодневици, негде у дубини сећања, пробуди се слика. Слика неког другог Гњилана, неког давног јула. И... сетиш се – данас би био Ивањдански панађур. Али, више га нема. Годинама уназад, та бурна, живописна традиција одувана је буром времена, оставивши за собом само трагове у успоменама ретких сведока. Када је био тај последњи, вероватно те 1998. године, пред оне тешке, ратне дане 1999, а када ће поново бити следећи, питање је које и данас лебди у ваздуху. У таквим тренуцима, не можеш а да не зарониш у успомену на Гњилане које је врило животом на овај празник.

Сећања једног Гњиланца: Панађурски дани и градски метеж

Причало се, још памтим узбуђен глас рођака, старог Гњиланца, некадашњег "гилиптера", како би се на Ивањдан Гњилане просто претворило у кошницу! Није то била обична пијаца, ма ни говора. Панађур, е то је био догађај године.

На празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан, 7. јула (или 24. јуна по старом календару), Гњилане би сваке године оживело. Крајем 19. и током 20. века, овде се одржавао тродневни панађур, манифестација која је била много више од обичне пијаце. Његово успостављање, „Уредбом о држању панађура“ из 1913. године, првобитно је било намењено трговини стоком и сточним производима. Иако је касније, 1921. године, уведен и Спасовдански панађур, ивањдански је важио за главни, највећи и најживописнији.

Локација одржавања вашара мењана је кроз деценије, прилагођавајући се расту града и потребама. Како се памти, све је почело од сточне пијаце, преко тезги у Стојадина Трајића, да би се касније проширило ка аутобуској станици и даље према Дуванском комбинату. Временом се понуда робе на Панађуру проширила: поред стоке, појавила се и разнолика трговачка роба, као и занатски производи из целог Поморавља и шире, до неизбежних Јањеваца. Након рата, после 1945. доласком трговаца из Врања и других градова Србије, вашар је добио и нови, забавни карактер, обогаћен атракцијама и играма. Тада је стари назив "панађур" почео да добија своју модернију верзију – вашар.

Упркос развоју и ширењу асортимана пољопривредних производа, понајвише због богатих села око Гњилана, овај вашар се до самог краја свог постојања грчевито држао да одржи и сточни карактер. Причало се да је једне године између два рата, на Панађуру забележена импресивна продаја: стотине волова, крава и јунади, коња и ждребади, те хиљаде оваца и јагањаца, као и велики број свиња, коза и јарића. Био је то показатељ колико је Панађур био виталан за економију и живот целог краја, у време када је Гњилане, као и многе мање вароши без развијене индустрије, пролазило кроз тежак период економске кризе.

Ипак, у поратним годинама, присећа се наш рођак приче свога оца, врвео је народ из свих крајева, не само због стоке – иако је стока била главна ствар, наравно, све је то ишло у круг – него због живота! Панађур је добио нови шмек. Кренула је и забава, тек тад се видело да је прави вашар!

Е, а тек атмосфера! Било је то време кад Гњилане "пуца" од живота. Панађур је почињао и пре самог Св. Јована и трајао би пуна три врућа летња дана. Боза и пиво су текли у потоцима, а чули су се разговори о свему и свачему, од жетве која долази, до муке што индустрија узима посао занатлијама. Ипак, вашар је био тај вентил, тај дашак живота у вароши која је иначе живела мирно, без неких великих узбуђења.

Народ се просто сливао. Ниси могао проћи, а да се не припијеш уз некога, што је, наравно, било златно доба за џепароше. Али, ред се знао! Милиција би пре вашера покупила оне "сумњиве", држала их у притвору, па кад се све заврши – пуштала их. А они сналажљивији су знали да искористе одсуство конкуренције и зарађивали луде паре!

И да не заборавимо шверцере! Нудиле су се фармерке – Левис, Вранглер, све хит до хита! А продавао се и дуван "шверац", све док милиција не приђе својом маршрутом. А мајстори грнчари, е то је била посебна прича! Њихове свираљке, оне шарене што их напуниш водом па звуче као славуј, то је ишло као алва!

Али, права ствар, прави адреналински шок, то су били мајстори забаве. Рингишпили, аутомобили на струју, "искривљена" балерина, али врхунац – Зид смрти! Мотоциклисти, па чак и аутомобили, возили су по вертикалном зиду, уз ненормалну буку мотора и урлање публике. То је било чудо! А тек игре на срећу, гађања, алке, то је тек била посебна прича за срећне руке.

Све у свему, Гњилански панађур није био само догађај, већ жива традиција, слика живота једног града и његовог окружења, место где су се спајали трговина, забава, породица и варошки живот.

Сећање једног Планинца: Жетва, ишчекивање и поклон за сва времена

Док је Гњилане врило, ретки срећници међу децом из околних села, успевали су да добију "аусвајс", оду на Панађур и онда нам у једном даху пренесу то одушевљење градском вревом и свим тим "достигнућима" којих код нас није било. За нас је Панађур био нека врста магије, прилика да видимо и доживимо нешто потпуно другачије. Одлазак на Гњилански панађур био је врхунац године, али за нас дечаке који смо остали дома тај највећи догађај било је ишчекивање повратка наших очева.

У то време, дани су били посебни. Поља би већ дала свој род – тешко снопље падало под откосом, а у равнијим пределима вршалице бректале пуном паром. На наше питање зашто не прослављамо "летњег" Св. Јована када се ради о нашем свецу, одговор је био због Панађура у Гњилану. Управо тада би наши очеви кретали пут Гњилана. Знало се, вратиће се уморни, али са новостима из града и, што је најважније, са поклонима који би нам донели дашак те градске чаролије.

Прошло је много година, преко пола столећа, а као да је време стало. И данас, када се сетиш те вреве и ишчекивања, не можеш а да не пожелиш да се вратиш у то време. Неке успомене носе посебну тежину, а једна од њих је сат "Дарвил", неприкосновени "швајварац".

Недавно, сасвим случајно, пронашао сам га међу старим стварима. Ручни сат "Дарвил" – једноставан, али за мене непроцењив. То није била само ствар, већ врата у детињство, у сећање на један врели јулски дан.

Сетио сам се атмосфере села. И сетио сам се разбарушеног дечака који чека оца да се врати из Гњилана. И, појавио се. Чврстог хода и треперавог осмеха, као у дечака, корачао је ка мени.

"Ево ти ово да носиш и кад год погледаш у њега да ме се сетиш синко" – тихо је рекао.

Блистало је јулско сунце, блистале су очеве очи због радости коју је на мом лицу видео, светлуцао је сат "Дарвил" на мом зглобу – једноставан, али тако вредан. Био је то летњи Св. Јован, дан када је Панађур био пун живота.

Отац је одавно напустио овај свет, али је остало сећање, живо сећање на њега. Остао је и сат "Дарвил", да ме подсети да су цена и вредност два кантара на ваги и да ће превагнути онај кантар који представља меру наше вредности, увод у свет одраслих и одговорности.

Аутор: Срећко Мартиновић 

smArt⁰⁷|²⁵

Св. Јован - Од Косова, преко Русије и Кине до Америке

Након Великог (Првог светског) рата у центру Београда сви су знали босоногог продавца новина Мишу, који би, за разлику од других који су морали да иду по кафанама не би ли распродали штампу, само стао на тротоар, на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра, и Београђани су за неколико минута куповали све његове примерке.

Тај Миша посато је епископ Шангаја западне Европе и Сан Франциска, а потом и светац Јован Шангајски којег поштују православни верници широм света, а данас, 2.јула, прослављамо његов празник.

Овај светитељ, српског порекла, чије је световно име било Јован Максимовић, рођен у Харкову 1896. године где је крштен под покровитељством Арханђела Михаила. Његов отац Борис дошао је у Русију као потомак оних Срба досељених са Косова у време Катарина Велике. Као врло побожно дете, утицао је на свог католичког учитеља да пређе у Православље. Са 11 година отишао је у војну школу. Његова младост обележена је службом официра у Царевој војсци, где се борио против бољшевика и доживео тешко рањавање које га је оставило хромим. Након револуције, попут многих руских емиграната, нашао је уточиште у Србији. У Београду, још док је студирао,  живео је скромно, зарађујући за живот да би могао да се издржава, продавао је новине, разносио је млеко. Чак је и оно мало новца који би зарадио умео да раздели сиротињи, па је живео крајње аскетски. Овај детаљ већ тада је указивао на његову посвећеност подвигу и одрицању.

Прекретница у његовом животу догодила се у манастиру Миљково код Свилајнца, где га је замонашио митрополит Антоније (Храповицки) давши му име Јован, према свом претку Јовану Тоболском (о њему, неком другом приликом). Одатле је започео његов духовни успон, који га је водио на различите крајеве света - од Кикинде, Битоља, Шангаја, преко Париза, до Сан Франциска, где је служио као епископ. Након рукоположења за ђакона а онда и за свештеника предавао је веронауку у гимназији у Кикинди, СПЦ га је поставила 1929.г. за професора (суплента) Богословије у Битољу у Охридској епархији којом је тада управљао владика Николај (Велимировић). Где год да је био, Свети Јован је живео је прост и подвижнички живот у непрестаној молитви и великом подвигу (никада није спавао лежећи), а његов живот био је прожет чудесима и снажном вером. Дубоко се занимао за канонизацију Св. Јована Кронштатског.

Упокојио се после литургије у Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице. Мошти су му нетрулежне. Руска Загранична Црква канонизовала га је 1994. године, потврђујући његову светост.

У београдској Саборној цркви налази се икона посвећена овом свецу, с леве стране олтара, а на њој се налази и део његових моштију. Ипак, први храм у Србији који је добио честице моштију Светог Јована Шангајског била је Црква Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. (Иначе, у овом храму се чувају бројне реликвије из Русије).

И ту, на Топчидеру, у тзв. "Кампсади", за живота проте Дејана Дејановића, догодио се мој први, веома упечатљив, сусрет са Светим Јованом Шангајским, вишеструк и дубок, где сам имао прилику да се поклоним његовим моштима. Тај тренутак, иако сам о светитељу знао само из прича, донео је осећај велике благодати и присуства. Био је то истински доживљај светости, нешто што се ретко среће.

Касније, после много година, на пропутовању по Пелопонезу и Коринтском заливу пут ме је одвео у манастир Трихофоро, духовно уточиште са богатом историјом, место које чува још једну драгоцену реликвију - његову ризу. За манастир Трихофоро Нефпактос (или Трикорфос, како се често среће) у Грчкој сазнали смо сасвим "случајно" од неких Руса, гостију хотела, где смо заједно одсели. Овај манастир се налази у близини града Нафпактоса (раније Лепанта), у планинском подручју Етолије-Акарнаније, и познат је по свом подвижничком духу и блиској вези са савременим грчким старцима и светилиштима.

Игуман манастира, архимандрит Амвросије Ленис, један је од духовних следбеника познатог старца Пајсија Светогорца и има дубоко поштовање према светитељима. Управо захваљујући његовом настојању и поштовању према Светом Јовану, манастир је постао чувар овог важног дела светитељеве заоставштине. Риза, као део одеће коју је Свети Јован носио током свог земаљског живота, представља материјални доказ његовог присуства и подвижничког начина живота. За многе поклонике, додир са овим предметом је извор благодати и духовног укрепљења, пружајући осећај блискости са светитељем.

Манастир Трихофоро тако постаје место где се негује сећање на Светог Јована и где верници могу да се поклоне светињи која сведочи о његовом животу посвећеном Богу. То додатно повезује причу о овом светитељу, чији су живот и дело премостили различите културе и континенте, остављајући дубок траг у Православној Цркви.

Тај тренутак, иако сам о светитељу знао само из прича, донео је осећај велике благодати и присуства. Био је то истински доживљај светости, нешто што се ретко среће. Приближити се нечему што је директно додиривао светитељ, што је сведочило његовом свакодневном животу и подвизима, било је изузетно искуство. У том тренутку, нисам осећао само поштовање према светитељу, већ и дубоку повезаност са историјом и духовним наслеђем које он представља. Све то је код мене пробудило осећај дивљења према његовој издржљивости, вери и посвећености, нарочито имајући у виду његове српске корене и све изазове кроз које је прошао.

Свети Јован Шангајски и Санфранцискански за мене није само светац из календара, већ живи пример како се вера и посвећеност могу претворити у чудотворну силу која превазилази све границе. Његов живот је подсетник на снагу духа и важност непрестане молитве, а његово наслеђе и даље инспирише вернике широм света.

smArt⁰⁷|²⁶