У пословним круговима Ваљева, име Стефана Н. изговарало се са мешавином страха и дивљења. Његова корпорација, „NSV MultiGroup”, држала је све — од стратешких рудника на истоку земље до луксузних стамбених комплекса који су парали небо изнад ушћа Саве у Дунав. Био је човек који је „ујединио регион” под својим пословним барјаком, градећи мостове тамо где су други видели само провалије.
Имао је три сина. Најстарији, Вук, већ је управљао пословима у Приморју, оштар и амбициозан. Средњи, Шћепан, био је дипломата, задужен за преговоре са страним инвеститорима. Али најмлађи, Ратко, био је очева тиха патња.
Бекство из „Београда на води”
Док су се на слављу у хотелу „Метропол”, поводом пресељења у престони град, точили најскупљи шампањци, Ратко је седео по страни. Отац му је спремио кабинет на врху куле „NSV MultiGroup”, са погледом који је обухватао целу Србију. Али Ратко је био загледан негде много даље.
Једне ноћи, док је обезбеђење спавало у холу породичне виле на Дедињу, младић је искључио мобилни телефон, оставио сат и кључеве најновијег „аудија” на столу, и једноставно нестао. Полиција је претражила све — од Лондона до Њујорка. Мислили су да је киднапован. Све док из једне мале поште у близини Јерисоса, на прагу Свете Горе, није стигло писмо.
Позив који је зауставио берзу
Ратко, сада под именом које је звучало као из неког другог века, писао је оцу. Писмо није стигло мејлом, већ у изгужваној коверти.
„Оче,“ стајало је у поруци, „ти си цео живот градио тврђаве да би се заштитио од људи, а ја сам овде нашао мир јер сам срушио све зидове. Ти си оковао своје време обавезама, а ја сам овде нашао Вечност. Твоје победе су те учиниле господарем других, али си остао слуга својих брига. Остави ту круну од брига. Ја овде градим тврђаву која не зависи од струје и нафте. Ти се бориш за парцеле и ресурсе, а ја се овде борим за оно што ћеш понети са собом када затвориш очи. Ако останеш тамо, на врху своје куле, остаћеш сам. Овде те чека престо који је већи од твоје компаније. Дођи да будеш мој ученик, да би на крају био свој господар.“
Београдска чаршија је брујала. Човек који је држао економију у шаци изненада је почео да отказује састанке. „Стефан је пукао”, шапутали су конкуренти. Али он је само дуго гледао у нацрте нове фабрике и схватио да му тај папир више не греје душу.
Од Дедиња до Хиландара
Стефан Н. је повукао потез који нико није очекивао. Сазвао је управни одбор, поделио акције Вуку и Шћепану, а онда се одвезао до аеродрома. Без пратње, без камера.
Последњи пут је виђен како излази из малог чамца на обали небеског града – Уранополиса. Моћни бизнисмен у кожној јакни пао је у загрљај младићу у сивој раси. Тамо, међу маслињацима, где нема интернета и берзанских извештаја, бивши председник корпорације постао је искушеник Симон. Почео је да носи воду и чисти стазе које је његов син већ угазио. Заједно су купили запуштено имање по имену Хилендарос Атонски — не да би тамо отворили хотел, већ да би направили „духовну амбасаду” свог народа за сва времена.
Ко су они заиста били?
Ово није филмска прича о пропалој инвестицији. Ово је стварна историја коју је владика Николај Велимировић често користио да пробуди Србе из духовне дремежи.
Стефан Немања (Свети Симеон) и његов син Растко (Свети Сава) урадили су у 13. веку управо ово — заменили су највећу земаљску моћ за највећу небеску слободу. Како би Николај рекао, Сава није само одвео оца из државе, већ је кроз њега увео државу у Цркву. Отац и син, који су својевремено могли имати све што се новцем купити може, изабрали су да немају ништа, како бисмо ми, њихови потомци, имали Смисао.
Срећко М. Мартиновић smArt⁰²|¹²
