Сунце је нежно обасјавало манастирско двориште у Прањанима тог недељног јутра, 21. септембра, на дан Рођења Пресвете Богородице. За моју мене и моју породицу, овај дан није био само велики празник, већ и дан посебне духовне радости и одговорности – били смо домаћини храмовне славе, заједно са Наташом Буснић, нашом драгом сестром у Христу.
У цркви, мирис тамјана мешао се са свечаним појањем. Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Хорепископ Г.Г. Николај, окупила је стотинак верника. Стојећи у молитви током целе службе, осећао сам дубоку захвалност и мир.
Након причешћа и завршетка Литургије, уследио је свечани чин резања славског колача и благосиљања жита. Са дрхтавим поштовањем, принели смо свој колач и жито, као симбол наше љубави према Пресветој Богородици и захвалности Богу. Бити кум славе значи бити мост између прошлости, садашњости и будућности Цркве.
Ипак, ништа од ове лепоте и духовног реда не би било могуће без тихе, али огромне жртве игуманије Марије и њених сестара, Кире и Ане. Док смо ми принели свој дар, оне су принеле своје животе и сав свој труд да манастир сија. Њихова молитва, послушање и непрекидна брига о светињи и верном народу била је прави темељ те славе. Оне су прве принеле благосиљано жито у част Пресвете Богородице, показујући да је њихова посвећеност највећи дар.
Речи Владике Николаја подсетиле су нас на суштину нашег хришћанског позива: да се трудимо да живимо у Цркви Божијој, да праштамо, да постимо и да се молимо, како би наша срца била испуњена благодаћу Божијом.
Када смо, као домаћини, примали честитке и даривали део славског колача, знали смо да иза сваког благослова стоји рад сестринства. Њихова љубав и истрајност у манастиру учинили су да и наше кумство добије дубљи, свети смисао.
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар