Лето завршено и званично је почела јесен. Онај дан када се сунце сакрије раније, када ваздух добије неку тежину и када се у нама пробуди тиха меланхолија. То је време када размишљамо о пролазности, о нечему што смо имали, а сада немамо.
За мене, нема бољег начина да се ухвати тај осећај, који носим још од средњошколских приштинских дана, од једне мале, али моћне песме, која је затим добила своју епску рокенрол трансформацију. Ово је прича о томе како је тихи шапат песникиње постао снажан крик једне рок легенде.
Шапат песникиње: Десанкине "Селице"
Прво је била Десанка. Наша велика песникиња Десанка Максимовић је у својој песми "Селице" написала савршену слику јесени. Не ону која је пуна златних боја, већ ону која је пуна пролазности.
Кроз ноћ и влагу
дивље се гуске селе југу
и болно кричу.
Осећам жељу да мутну неку
напишем причу:
како односе оне собом
на крила своја бела два
из душе моје драго нешто,
а не знам куда,
и не знам шта.
Ова песма је кратка, али њен ехо одзвања. Она не каже шта је то што губимо, само да је "драго нешто". Та празнина коју осећамо док гледамо птице како одлазе на југ, тај осећај да нам је нешто одузето, а не знамо ни шта је, ни куда је отишло – то је осећај са којим се свако може поистоветити.
А онда, уз јесењу кишу, стиже глас.
Крик рокера: "Дивље гуске" Даде Топића и Тајма
За разлику од Десанкиног тихог размишљања, Дадо Топић и група Тајм нису се зауставили на првој строфи. Они су узели ту универзалну тугу и дали јој конкретан, срцепарајући разлог. Њихова верзија, "Дивље гуске", започиње Десанкиним стиховима, али се брзо претвара у личну исповест.
Кроз ноћ и влагу
дивље гуске селе на југ
и болно кричу
осјећам, желим да
неку тужну напишем причу
Како односе оне свом
на крила своја бијела два
из душе моје драго нешто
и не знам пут, не знам стат'
Не мјерим више вријеме на сате
ни по врелом сунчевом ходу
дан ми је кад њене очи се врате
а ноћ кад поново оду
Дивно је било, признајем срцем
тренуци стазе, усне и лишће
све, чак и сузе што теку лицем
и њено тијело док има ме што дрхће
Вјерујем, праштам, чекам и молим
да врати нетко све оне дане
али касно је, зашто да волим
кад листови љубави наше
пали су с гране.
Топићев текст нам говори да "драго нешто" није било апстрактно. То је била љубав. Уместо да се пита шта је изгубио, он описује како је време мерио њеним присуством, како се са љубављу сећа интимних тренутака, чак и суза. На крају, долази до болног закључка: "касно је, зашто да волим / кад листови љубави наше пали су с гране".
Симболика опалог лишћа, савршена за ово доба године, даје коначан одговор на Десанкино питање. Нема више недоумице. Губитак је дефинитиван.
Прича која је еволуирала
Ова песма је можда најлепши пример како се уметност надограђује. Десанкина песма је као тихи, тужни увод у јесен. Она нам даје повод за размишљање. Топићева песма је крик који следи, исповест која је настала из тог размишљања. Она даје конкретност, драму и завршетак причи.
И зато, следећи пут када будете осетили јесењу меланхолију, пустите "Дивље гуске". Можда вам неће вратити оно што сте изгубили, али ће вам дати глас да то искажете.
Да ли сте и ви икада чули неку песму која је за вас променила значење неког стиха или приче? Поделите своје искуство у коментарима!
Нема коментара:
Постави коментар