Свети Лука у Пећи – дан кад је скинут фес

[Једна прича у којој се, на малом простору, преплићу историја, детињство, слобода, страх и нада једног народа — неодољива је инспирација управо данас, када се навршава више од једног века од догађаја који описује: уласка српске и црногорске војске у Пећ, на Светог Луку 1912. године. Тога дана, у Првом балканском рату, ослобођено је Косово, а симболика празника Светог Луке и осећај који је тај тренутак пробудио у косовским Србима, после више векова туђинске власти, остају дубоко урезани у народно памћење.]

На данашњи дан, 31. октобра 1912. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке, у Пећ је, после више векова туђинске власти, ушла Црногорска војска. Историја бележи тај дан као симбол ослобођења Старе Србије, али у народном памћењу он је остао уписан пре свега као тренутак када су многи први пут могли слободно да кажу ко су и шта су.

О том дану сведочи и један каснији запис академског сликара Владимира Влада Радовића, рођеног Пећанца, који је као дечак од једанаест година био сведок уласка ослободилаца у свој град:

> „Имао сам 11 година и са групом српских дечака из Пећи чувао сам козе код Патријаршије. На глави ми је био турски фес, јер су сви дечаци са напуњених 10 година били у обавези да га носе. Међу српским породицама се већ увелико причало да ће Турци да оду и да у град улази Црногорска војска. Народ је био радостан, али се та радост морала крити јер су Турци били бесни као никад. По кућама су се спремали поклони за ослободиоце, плели се венци од јесењег цвећа. Предходни дан су Турци напустили град. Црногорска војска је ушла из правца Ругове у две колоне, једна поред Патријаршије а друга преко Бистрице. Кад су наишли на нас један од њих је стао поред мене, учинио ми се висок као планина. Питао ме је, чији сам, јесам ли Српче. Кад сам климнуо главом, скинуо ми је фес са главе, бацио га на земљу и рекао да га никада више нећу ставити на главу. Затим ме је подигао ме себи на кркаче и тако сам са ослободиоцима ушао у Пећ. Било је то на Светог Луку 1912. године.“

Тај дечак, који је тог дана осетио мирис слободе, касније ће постати један од првих академских сликара са Косова. Али тај призор – тренутак када је војник скинуо турски фес с његове главе – остао је дубоко урезан у његовом памћењу као симбол буђења народа из вековног ропства.

У том покрету руке, којом је војник збацио фес, било је више историје него у многим књигама. То није било само скидање туђинског обележја, већ скидање страха, понижења и дуге ноћи која је трајала од Косовске битке до тог октобарског дана.

Те јесени 1912. године, док су се још димили бојеви око Једрена и Кумановa, српска и црногорска војска улазиле су у срце Старе Србије. Са Косова су се повлачили последњи остаци турских гарнизона, а по селима се, тихо и опрезно, појављивао заборављени поздрав: „Помози Бог“.

Пећ, град Патријаршије, примио је своје ослободиоце на дан Светог Луке, јеванђелисте који је у хришћанској традицији симбол исцељења. И заиста, тај дан је био дан исцељења једне ране која је трајала више од пет векова.

Од тог тренутка па до данас прошло је више од једног века, али у свести старих Косовљана живи прича о дечаку који је тог дана остао без феса и добио слободу. Она се преноси као молитва, као подсетник да је слобода најчешће стигла у тренутку када се најмање могла очекивати – тиха, свечана, у јесењем дану Светог Луке, кад је један једанаестогодишњи пастир постао сведок једне велике зоре.

Срећко М. Мартиновић

smArt¹⁰|²⁵

Радије прихватила смрт него да се одрекне вере

Пре више од једне деценије, на руским интернет сајтовима је била објављена прича 23-годишње Алине Милан, која је преминула у болници од озбиљне болести - алвиококоза јетре.  Упркос патњи у току више месеци, она је одбила да потпише Изјаву о прихватању израелског држављанства (што би јој дало бесплатну операцију - потребних 300 хиљада долара она за операцију није имала), јер је Изјава била повезана са потребом да се формално одрекне своје православне вере.

Према речима духовника Алине свештеника храма Преп. Серафима Саровског у Кунцеву, Александра Нарушева и саме девојке, још у новембру прошле године је постављена у болници пред дилемом - добити убрзаним поступком држављанство Израела (а тиме и право на даље бесплатно лечење, које би могло да јој спаси живот), ради чега је било неопходно да се представи у документима као јеврејка или атеиста, или да остане верна Православној Цркви и сачека неминовну смрт.  Алина Милан изабрала је друго, а први који је о овоме објавио на свом блогу Никита Мендкович је назвао без колебања савременом хришћанском мученицом за веру.

🕯️ Литерарни отисак — ризница духа српског Поморавља

Апел за подршку штампању двоброја 22/23

Драга браћо и сестре, поштоваоци српске речи, вере и културе,

На југу Косова, у Гњилану, већ више од две деценије живи један тихи, али истрајни чувар нашег духовног и културног бића — завичајни часопис „Литерарни отисак“.

Од 2002. године он сабира сведочанства, родослове, народне песме, историјске записе и књижевна дела наших аутора, постајући права ризница српског постојања у Косовском Поморављу.

Сада је спреман за штампу двоброј 22/23, са више од 200 страница изузетних текстова о историји, култури и животу нашег народа на Косову и Метохији.

То није само књижевност – то је порука опстанка, глас завичаја који не пристаје на ћутање.

📜 У овом броју:

Историјска сведочанства: Турски попис из 1455., Бој на Косову из угла немачког научника, Из прошлости гњиланског среза, Браћа Анђеловићи (роман)...

Завичајна култура: Познати Срби Косовског Поморавља у 19. и 20. веку, Митре Новобрдске, хроника „Шиптарска насиља и злочини над Србима Косовског Поморавља 1999–2000.“

Проза и поезија: дела Зарије Р. Поповића, Трајке Здравковић, Радослава Златановића, Новице Ђорђевића Косова, Зорана Ковачевића и многих других.

Народна ризница: лирске песме и записи из старих сакупљачких збирки — живи гласови нашег народа.

---

🆘 Помозите да овај број угледа светло дана!

„Литерарни отисак“ излази без подршке институција, захваљујући само ентузијазму неколицине посвећених људи окупљених око доајена културног стваралаштва Косовског Поморавља, неуморног Ратка Стоиљковића.

Свака уплата, свака подршка, макар симболична, помаже да глас српске културе на Косову не утихне.

📬 Уплате се могу извршити на рачун:

СКК „Сербика“, Гњилане

205–106121–79 (НЛБ Комерцијална банка, експозитура Ранилуг)

🕯️ Имена свих донатора биће објављена у часопису.

📣 Поделите ову објаву — нека се чује до сваког ко осећа одговорност за своје корене.

Нека овај двоброј буде сведочанство да српска реч живи и траје — чак и тамо где је најтеже.

✍️

Ратко Стоиљковић, главни уредник

Чудесно избављење из усташке заседе

О потреби за молитвом сви знамо, посебно у животним неприликама, болестима и разним несрећама. Колика је мера молитве, никада нисмо открили, и како рече отац Илија из Горњег Матејевца код Ниша: „Ти се само моли, а молитва ће те сачекати на животној кривини и вратити те на пут, ако не тебе, онда твоје ближње.”

Животне лекције су најбоље, али ако се уче на сопственој кожи, онда су и најгорче.

Па да чујемо.

Десетак година певао сам за певницом у цркви Светог Прокопија у Јасици, надомак Крушевца. У почетку сам био сам, а касније се придружило још хришћана. Међу њима, често је долазила једна медицинска сестра, која је живела непосредно поред цркве, а радила у крушевачком клиничком центру.

Након литургије, једном приликом испричала нам је овакав догађај.

„Враћала сам се уобичајено са посла из болнице. На станици, док сам чекала аутобус, паде ми на памет мој школски друг за кога сам знала да је на вуковарском ратишту. Почела сам интензивно да мислим о њему, али и некако чудно да се бринем за његов живот. Ушла сам у аутобус, али мисли о мом другу су само навирале, а што је најгоре – брига је била све већа. У таквом стању сам изашла из аутобуса и журно се упутила кући.

Још са врата сам збацила торбицу и јакну и стропоштала се на колена испред икона. Молитва је била дуга и усрдна, као никада до тада. Остала сам у клечећем положају пуна два сата. Ни сама нисам била свесна како и откуда толика ревност. Наравно, о томе ником нисам причала.

Прошло је скоро три месеца када се на мојим вратима чуло звоно, узастопно, једном, други пут, трећи. Некоме се баш журило. Једва стигох да отворим врата, кад, на моје запрепашћење, мој школски друг у униформи! Без икаквог поздрава, само је изговорио: ‘Јеси ли се икада молила Богу за мене?’ А онда је мало застао, па рече: ‘Управо сам стигао на одсуство, још нисам отишао кући, морао сам прво код тебе. Зато, реци ми…’

Нисам могла да се снађем – прво његова појава, а онда и то питање. Како је знао, када ја то ником нисам открила?

Поновио је исто питање. Ипак сам се некако прибрала те га позвала у кућу, али он опет поставља исто питање, нисмо стигли ни да седнемо.

‘У реду,’ рекох ја, ‘јесам.’

‘Када?’ поново упита он, и ја му тада објасних када је то било и у које време, јер, наравно, никада тај тренутак нећу заборавити.

‘Е па видиш,’ одговара мој школски друг, ‘тога дана ја сам са неколико ратних другова упао у усташку заседу. Била је блиска борба, прса у прса. Сви моји другови су погинули, а у оном барутном облаку, који се створио од силног пуцања, са моје десне стране, видео сам твоју силуету како се молиш Богу за мене, и ето – само сам ја преживео.’

Након ових речи, само сам пала на столицу и почела да плачем. У мени се све помешало – и неки Божји страх, и радост. Када сам се мало прибрала, видех да и мој школски друг гужва рукама своју беретку, а низ лице му се сливају крупне, мушке сузе.

Понудих га кафом, али он се захвали: ‘Идем да видим моје, чекају ме, навратићу касније.’ И затвори врата за собом.

Окренух се према иконама, да се захвалим за ово чудесно избављење мог школског друга, а низ лице су ми још увек текле сузе.”

Горан Јосијевић 

Крст (или јога) и рат

То вече су старешине, колеге из моје борбене групе и припадници војне полиције, кришом, долазили један по један са истом намером. Тражили су рибљу конзерву, нудећи заузврат месни нарезак, паштету или већ шта су имали. Сутра је био Велики петак, хтели су да отпосте бар тај дан.

Тих дана су борбена дејства у Метохији била све тежа и тежа. Како се Васкрс приближавао, то се просто осећало у ваздуху. Кошаре су то и запечатиле.

Често сам гледао војнике у заседи. Да би прекратили напете тренутке, правили су крстиће: један би укрстио две гранчице скинуте са гране која га је заклањала, други би ножем дуборезао парче дрвета које је крај себе нашао, правећи невештим покретима најлепши крст за себе. Трећи би, гледајући преко нишана у даљину, једном руком трљао крстић који му је мајка или супруга пред полазак на Косово окачила око врата.

Највише сам се радовао свом војнику који се крстио у непосредном манастиру Високи Дечани, а уз то сам му био и кум.

За време битке на Кошарама, када је било најтеже, једна група војника помазивала се светим уљем са Христовог гроба, које је добила неколико дана пре тога од игумана Дечана. Они ревносни су, иако је то тада било забрањено, набавили икону Пресвете Богородице, испред које их је, док су чекали са задатка, увек чекало упаљено кандило.

Да војник спусти главу и прекрсти се кришом, то је било сасвим нормално. Други су мицали уснама изговарајући само себи и Богу знану молитву. Трећи би бар погледали у небо са уздахом и надом.

Најбоље и најлакше је прошла група из Ниша, која је, захваљујући труду свога старешине, дошла на свето Косово као вековни ратници: причешћени, носећи на рамену обележје светог Кнеза Лазара.

Сећам се групе војника који су сваки слободан тренутак користили да заједно изговоре молитву Оче наш, Богородице Дјево и Симбол вере: Верујем у једнога Бога... Они су посебно пленили мирноћом и стабилношћу. Чак се на њиховим лицима није видео ни умор ни страх. То је деловало и на оне око њих.

О броју новокрштених милиционера у већ поменутом Дечанском манастиру, немам довољно речи, ни простора ни времена да пишем. Срећа је да су монаси имали толики број пешкира за овај свети чин.

Ово је само делић тајног оружја Срба које је многима сачувало главу, а још више душу.

А да не заборавим наслов: „Јога и рат“ – ту нема шта да се пише. Ником није падало на памет да се бави тим будистичким и бескорисним глупостима. Рат је животна (не)прилика где се од човека, војника, очекује и изискује морално-психичка стабилност и духовна зрелост. Нема се времена за душегубну „слободу“.

Тако би на крају текста добио назив Крст и рат.

Горан Јосијевић

Три капије Златног Града: Строго контролисане порте Новобрдске тврђаве

Поглед са Новог Брда, некадашњег "Златног града", увек одузима дах. Али, сада није реч ни о злату ни о сребру, већ о његовим капијама. Свака од њих је имала своју причу, своју сврху и своју тајну.

Замислимо живот у тврђави Ново Брдо у њено златно доба, када је град био већи и од Лондона. Како се улазило?

Наш пут почиње у Горњем Граду, самом срцу одбране. Ту, између моћне куле са крстом и југозападне куле, стајала је прва капија: лучна, засведена пешачка капија. Она је била жила куцавица војника и властеле, најкраћи пут за брзу везу унутар зидина. Уска, заштићена, шапутала је о стратешким плановима и поверљивим вестима. Само најважнији су пролазили кроз њу у доба опсаде.

Али како је у тврђаву стизало све оно богатство, руда, трговачка роба? Ту на сцену ступа друга капија, права дама међу улазима, смештена уз јужну кулу Горњег Града: велика колска капија са рампом. Ово је био пут за караване, кола натоварена драгоценим гламским сребром, оружјем, залихама. Кроз њу су улазили изасланици, пролазила је војска, а њена рампа је била симбол моћи и отворености града према свету, иако увек спремна да се затвори пред непријатељем.

На крају, спуштамо се у пространи Доњи Град, где је врио живот занатлија и рудара. Овде, у североисточном бедему, близу северне куле, налазила се трећа капија: још једна лучна, засведена пешачка капија. Зашто баш овде? Историчари кажу да је служила за изненадне испаде из утврђења током опсаде – то је био "тајни" излаз, шанса за брзу акцију или повлачење. Замислите како су кроз њу, под окриљем ноћи, јуришали најхрабрији, или како је коришћена да се унесу драгоцене залихе у последњем тренутку.

Три капије – три функције. Једна за брзи пролаз (Горњи Град), једна за велики терет и званичан улаз (Горњи Град) и једна за тајне и изненадне маневре (Доњи Град). Оне нису само рупе у зиду, већ сведоци стратегије, логистике и свакодневног живота у најбогатијем граду средњовековне Србије.

Кад следећи пут посетимо Ново Брдо, потражимо ове три тачке. Не гледајмо само рушевине, већ покушајмо да чујемо шапат прошлости – како смо и кроз који пролаз данас ушли, а кроз које бисмо изјурили да нас гоне?

Срећко М. Мартиновић

smArt¹⁰|²⁵

Свети Пајсије Јањевац – од новобрдског владике до Патријарха српског

Историја Српске православне цркве бележи неколико личности које су у најтежим временима успеле да сачувају духовни континуитет народа. Једна од њих је и патријарх Пајсије Јањевац, човек дубоке вере, учености и књигољубља, чији је живот и рад нераскидиво повезан са Новим Брдом и манастиром Грачаницом.

Пајсије је рођен 1542. године у Јањеву, у свештеничкој породици оца Димитрија. У родном крају, који је у то време био у живој трговачкој и духовној вези са Новим Брдом, стекао је прва знања о црквеном животу и богословљу. Даље образовање наставио је у манастиру Грачаница, духовном средишту некадашње Новобрдске митрополије, где је, према сведочењу Илариона Руварца, био ученик патријарха Јована. Ту се већ у младости издвојио својим трудом, писменошћу и изразитом љубављу према књизи.

Године 1612. изабран је за митрополита новобрдског, са седиштем у Грачаници. У то време Ново Брдо је већ било далеко од своје некадашње славе рударског и културног средишта, али је његово духовно наслеђе наставило да живи кроз митрополију. Као новобрдски митрополит, Пајсије је окупљао образоване монахе, обновио преписивачку делатност и формирао личну библиотеку, једну од најбогатијих у тадашњој српској цркви. Савременици га описују као „великог књигољупца“, што није била пука похвала, већ сведочанство о његовој жељи да књига буде стуб духовности у народу који је живео под туђинском влашћу.

Када је 1614. године патријарх Јован позван у Цариград, где је требало да одговара за оптужбе да је сарађивао са папом и западним владарима, митрополит Пајсије је преузео привремену управу над Српском патријаршијом. Неколико дана касније у Цариграду је патријарх Јован обешен, што је оставило народ и Цркву без духовног вође у веома тешком тренутку. Управо у тим околностима, на сабору у манастиру Грачаница 4. октобра 1614. године, новобрдски митрополит Пајсије је изабран за новог пећког патријарха. Тај избор није био само чин нужде, већ и израз поверења у његову мудрост, ученост и духовну снагу.

Као патријарх пећки (1614–1647), Пајсије је наставио да се ослања на духовно наслеђе Косова и Метохије. Успео је да обнови више манастира и да уједини српски клир у време тешких турских притисака. Истовремено, био је и човек ширих хоризоната – водио је преговоре са Римом, а потом се дипломатски окренуо Русији, настојећи да обезбеди подршку за православни народ на Балкану. У то време, његови изасланици су посећивали Москву и добијали царске даровнице за српске светиње.

Његово име остаје трајно уписано у историји српске књижевности. Патријарх Пајсије је био писац и биограф, а његово најпознатије дело „Живот цара Уроша“ представља врхунац српске средњовековне историографије. Управо он је канонизовао цара Уроша, последњег владара из лозе Немањића, чиме је заокружио циклус светородне традиције српског царства. У томе се препознаје и његово уверење да духовно јединство може опстати и онда када је држава изгубљена.

Пајсије је био човек живе енергије и снажне личности. Умело се рећи да је „више путовао него седео на трону“. Пред крај живота обишао је Цариград, а 1646. године пошао и на ходочашће у Јерусалим. Вратио се у Пећ 28. јуна 1647, где је убрзо и преминуо, највероватније 3. новембра 1647. године, после 33 године на челу Српске патријаршије.

Свети Пајсије Јањевац остао је у памћењу као један од најзначајнијих архијереја послератне епохе. Његов рад означио је други процват српске уметности и духовности након обнове Пећке патријаршије. Обновио је Жичу, Пећку патријаршију и манастир Грачаницу, повезујући тако симболички и духовно север и југ српских земаља.

Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља, а његове свете мошти почивају у Пећкој патријаршији. У његовом лику сабране су две димензије српске духовности – просветитељска и мученичка. Пајсије је био патријарх који је у најмрачнијем времену запалио светлост знања и вере, и митрополит који је из Грачанице поникао као један од највећих пастира Српске цркве.

Саставио: Срећко М. Мартиновић smArt¹⁰|²⁵

Католичке цркве у Новом Брду и борба око јурисдикције (XV век)

Вековна супарништва између Дубровачке и Млетачке републике, уз стално присуство Ватикана као духовног посредника и често скривеног политичког актера, одражавала су се не само на мору, већ и дубоко у унутрашњости српских земаља. Један од најзанимљивијих примера тог судара интереса видљив је управо у Новом Брду, некадашњем рударском и трговачком срцу српске деспотовине,  где се у преплету трговачких, дипломатских и црквених струја открива шира слика јадранско-балканских односа у касном средњем веку.

Почетком XV века, у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића, Ново Брдо није било само економски центар Србије, већ и место где су се преплитали интереси различитих црквених и политичких сила. Поред православних храмова и манастира, у граду су постојале и католичке цркве Свете Марије и Светог Николе, које су служиле трговцима и занатлијама из приморских градова — највише из Дубровника и Котора.

Након што је 1423. године између српског деспота и Млетачке републике закључен мир, которска општина затражила је од венецијанских власти да посредују код деспота како би которски бискуп могао да оствари своја права у Србији. У једном акту из 1426. изричито се наводи да новобрдске цркве Свете Марије и Светог Николе припадају Барској дијецези (Jorga, Notes et extraits..., II, 25, n. 2). То је, међутим, довело до сукоба између Барске надбискупије и Которске бискупије, које су обе полагале право на духовни надзор над католицима у српским земљама.

Которском бискупијом је од 1429. до 1453. управљао енергични Млечанин Марин Контарини, који је, ослањајући се на моћ своје државе, настојао да све католичке заједнице у Србији потчини управо которској јурисдикцији. Тако је 20. јуна 1435. поставио јањевског свештеника Андрију Кечевића за генералног викара у Србији, али је овај одбио дужност, правдајући се да је „заузет многим својим пословима и пословима господина деспота Рашке“ — што сведочи о његовој блискости са српским двором (Lukcsics, Diplomata pontificusm seac. XV, II, 134, бр. 390).

Након тога, Контарини је 26. новембра 1435. године издао привилегију презвитеру Танушу, становнику Новог Брда, којим га је поставио за свог викара „над свим црквама у крајевима Новог Брда и Србије“. Тануш је добио широка овлашћења — да управља клиром, врши визитације, пресуђује у спорним питањима и прикупља приходе који припадају которском бискупу. Ипак, ни овај покушај није уродио плодом: новобрдски свештеници, већином домаћи људи или Дубровчани, нису радо прихватали власт из млетачког Котора (Божић, О јурисдикцији которске дијецезе..., 23–25).

Схвативши да не може да се ослони на локални клир, Контарини је 24. маја 1436. именовао млетачког племића Антонија Мема за свог прокуратора, са задатком да оде код деспота Ђурђа и обезбеди признање которске бискупије над католичким црквама у Србији, посебно над новобрдским. Мем је имао и овлашћење да прикупља дажбине у име бискупа — и за прошла и за будућа времена. Тако је млетачка политика, под видом црквених послова, настојала да утврди своју власт и у унутрашњости Балкана.

После обнове српске државе 1444. године, деспот Ђурађ Бранковић затражио је од Венеције да му врати зетске градове које им је раније поверио на чување. Када су га одбили, увидео је да је жртва њихових обећања. У исто време и Стефаница Црнојевић прилази Млечанима, па положај православне цркве постаје још тежи. Али ни унутар католичке организације није било јединства — наставља се оштар сукоб између барског надбискупа и которског бискупа.

Марин Контарини, који је у међувремену боравио на Флорентинском сабору, постигао је да Римска курија екскомуницира барског надбискупа, највероватније због његове блискости са српском страном. Истовремено се за барску столицу борио и опат Ђорђе Пелиновић, пореклом из римокатоличке породице Новог Брда — некадашњи одани поданик деспота Ђурђа, који је у међувремену прешао на страну Венеције. У марту 1445. он је јавио Сенату у Венецији да је „архиепископ Бара, екскомунициран од Римске курије, провео три дана с деспотовим војводом у Горњој Зети, како се верује, ради неке завере против ваше државе“ (Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, 744).

Пелиновић је чак тражио да га Млечани подрже као наследника на барској катедри, али су околности убрзо промениле ток догађаја -1447. умро је папа Евгеније IV, а наследио га је Никола V (Томазо Парентучели), хуманист и учен човек широких погледа, чије је доба донело нешто умеренију црквену политику.

Тако се у судбини Новог Брда огледа судбина читавог српског народа – искушење живота између два света: између Истока и Запада, православља и латинства, духовног позива и пролазног благостања, политичких и духовних надметања XV века. У том дуготрајном преплитању интереса, које су вековима водиле Дубровачка и Млетачка република, Барска и Которска дијецеза, уз невидљиву руку Ватикана, Ново Брдо је било више од рударског града: било је место где се, као ретко где у унутрашњости Балкана, осећала жилава веза између вере, политике и борбе за духовни простор. У том вртлогу интереса, ударе на државу деспота Ђурђа и утицаја папске курије, Ново Брдо је остало верно свом корену и светлости православне вере. 

---

Извори:
N. Jorga, Notes et extraits pour servir à l'histoire des Croisades au XVe siècle, II, Paris 1899.
P. Lukcsics, Diplomata pontificusm seac. XV, II, Budapestini 1938.
И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовјековној Србији, у: Немирно поморје XV века, Београд 1979.
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994.
М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II, Београд 1962.
М. Спремић, Ратачка опатија код Бара, Зборник Филозофског факултета VIII/1, Београд 1964.

---

Срећко М. Мартиновић, smArt¹⁰|²⁵

Морски Јерусалим – Путовање у срце Откровења

[У спомен празника Св. Јована Богослова]

Лета Господњег 2004. године, упустили смо се у једно необично поклоничко путовање – на грчко острво Патмос, где је Свети Јован Богослов, у пећини молитве, примио визију Апокалипсе. Првобитни план је био много скромнији: летовање на Самосу, али пут нас је, као и често у животу, одвео дубље – до светог места где се небо некада отворило.

Избор превоза био је прва препрека. Путовање аутомобилом преко Солуна, а затим даље до Атине и одатле трајектом, било је компликовано, дуготрајно и скупo. Ни авионска веза Београд–Самос није постојала директно, осим можда са преседањем у Солуну или Атини, што је финансијски такође било неповољно. Онда смо се сетили – Турска!

Одлучили смо да кренемо колима преко Бугарске, па кроз Турску до града Кушадаси. Одатле би, планирали смо, прешли трајектом до Самоса. Међутим, испоставило се да трајектнка линија између Турске и Грчке није још увек постојала, осим путничких који се тек били у зачетку. На крају смо се придружили групи туриста који су летовали у Кушадасију, па кренули са њима, а онда наставили сами својим путем.

После целоноћне вожње, кроз бугарске пределе, у цик зоре преко равне Тракије долазимо до Дарданела и након пола сата већ смо у Малој Азији. После успутне Смирне (Измира), идточном обалом Егеја, тооом дана стижемо у Кушадаси (Ефесос, како га и данас зову Грци), некадашњи антички Ефес. Град је мирисао на со и чај, а ми смо нашли мали хотел, одморили душу и тело, и сутрадан се запутили у луку на пловидбу ка Самосу. Ту, на граничној контроли, десио један мали "међудржавни инцидент": наш стари (плави) југословенски пасош изазвао је збрку. Наиме, млада службеница, збуњена пасошем без чипа, није знала шта да ради с њим, морала је да позове старијег колегу. На крају, док су нестрпљиви "чиповани" Европљани чекали, уз печат по старински укрцаше се и последњи путници и најзад кренусмо.

Улазак у мирну луку Самоса био је узбуђујући. Први смо прозвани да изађемо с брода, и у шали сам добацио: 

- „Ето, нас одмах препознаше као браћу - долазимо у братску, православну земљу!“

БОРАВАК НА САМОСУ – ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПАТМОСКОГ СВИТАЊА

Самос нас је дочекао као умивена икона. Лагани ветар са мора носио је мирис смокве и соли, а сунце се ломило о беле фасаде кућа. Острво где је, према предању, рођен Питагора, било је као привремени дом. Али ми нисмо тражили мудрост у бројевима, већ у тишини, у молитви, у корацима који воде ка Откровењу.

На Самосу смо провели десетак дана, шетајући по местима где се додирују антика и хришћанство. Посетили смо музеје, обишли остатке светилишта, дивили се статуи Куроса и сликали се поред споменика Питагори, чувеног математичара. У вински музеј са најслађим белим винима која сам икад пробао, и наравно – хришћанске светиње. Људи су били срдачни, али се често изненађивали кад би чули да смо из Србије. Срба, рекоше, готово никад нема на овом острву.

Ту нам је, у једном од локалних туристичких бироа, запало за око: „Daily trip to Patmos – where St. John wrote the Apocalypse“. Срце ми је заиграло. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, острво Патмос, пећина Откровења – па има ли већег благослова?

Без много размишљања, уписали смо се. 

ПЛОВИДБА КА ОСТРВУ ВИЂЕЊА

У зору смо се укрцали, понели нешто воде, покривали главе шеширима, али у срцу је горела само једна мисао: ући у пећину где је Јован видео оно што ми још увек покушавамо да схватимо.

Пловидба је била мирна. Брод је клизио крај острва Икарије, названог по Икару, оном првом што је полетео и пао. Симболично: човек који без Бога жели у висине, увек заврши у провалији. А ми, смирени, нисмо летели телом, али јесмо духом. 

Море азурно, сунце у зениту, а на хоризонту као бело чудо указа се Патмос - огољен, без бујне вегетације, али некако озрачен светлошћу, са белим кућама без кровова. А горе, на врху брда, манастир Светог Јована Богослова - попут светила над острвом.

Придружили смо се групи са водичем на енглеском. 

Успињали смо се стрмим улицама, као што се душа уздиже ка небу. Нисмо били сами. Била је ту група разноразних туриста, али ми нисмо били туристи. Ми смо били ходочасници.

ПЕЋИНА ОТКРОВЕЊА - МЕСТО ГДЕ ЈЕ НЕБО ПРОГОВОРИЛО

Улаз у Пећину Откровења је скроман. Није то неки импозантни храм, нема златних купола ни звона што звоне. Али духом – то је једно од највећих места на земљи. Ту је свети Јован, „ученик кога Исус љубљаше“, у изгнанству, сам на големом камену, чуо глас Господњи и записао последњу књигу Новог завета - Откровење/ Апокалипсу.

Ушли смо унутра са групом. Водич је говорио на енглеском, с поштовањем. Показала нам је удубљење у камену где је, по предању, свети Јован наслоњен на десни образ, дуго и дуго молио. У пећини је полумрак и тишина - као у срцу човека који чека реч одозго. Са свода се спуштају три пукотине у стенама, које се, након земљотреса шездесетих година, спојише у знак Тројице. Водич је додао: „То је симбол вере православне — Три Прста, Три Лица, Један Бог.“ Људи су посматрали, слушали, фотографисали. Али ми смо разумели дубље. Срце нам је дрхтало - ћутали смо и молили се.

[Данас, када се сетим тог места, не могу да не помислим како је тамо Господ отворио небо, али само за онога ко има срце да гледа].

У МАНАСТИРУ - Двери светости

Потом смо се попели у манастир Светог Јована Богослова. Унутра је владао полумрак, али нека мекана светлост се одбијала од златних икона. Прошли смо кроз неколико просторија, а онда нам рече водич да постоји један део у који могу ући само православни хришћани. Без помпе смо се јавили да смо из Србије. Она се осмехнула и рекла: „Добро дошли.“

Ушли смо. Тамо су мошти светитеља, иконописи који дишу, и мир који се не може описати. Целивали смо иконе, тихо прпшаптали молитве. Осетили смо како време стоји, и како је душа лакша него икад.

На изласку, велика тешка врата беху затворена. Моја сапутница се у шали запита: „А шта ако нико не примети да смо остали?“ Али као да нас је неко чуо - врата се одмах отворише. Изашли смо осмехнути, са благословом и осећајем да смо примили нешто што се не може понети у рукама, него само у срцу.

ПОВРАТАК ПРЕКО ТАЛАСА - КАО ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ

Повратак на Самос није био лак. Подигла се бура, таласи су љуљали брод, а моја је сапутница морала да легне. Вожња јој и није баш пријала. А мени - мени се чинило као да је све то део пута. Као нека врста духовне чистионице пре повратка у свакодневницу.

---

По повратку у Малу Азију, застали смо да обиђемо Ефес, древни град, богињу Артемиду, библиотеку, позориште где је говорио апостол Павле - али у срцу је остао само Патмос.

Епилог – шта смо понели

По повратку у Србију, многи су питали: „Како је било?“ А ја бих се само насмешио. Не може се речима испричати место где је небо проговорило. То се носи у тишини срца. И кад у тами овога света понекад затрепери она иста светлост из пећине, знам - нисмо се узалуд запутили. Понели смо нешто што се не види, али се осећа: благослов Светог Јована, мир који доноси само онај ко је видео Небо.

Срећко М. Мартиновић

smAŕt⁰⁵/25

Свети Никодим: духовни мост од Новог Брда до Дунава

Истражујући "књиге староставне" открио сам да се у предањима помиње како је један велики православни подвижник могао бити рођен у нашем Новом Брду? Историчари о томе немају јединствен став, али сама могућност да је Свети Никодим, познати као Тисмански, потекао са ових простора, буди радозналост и понос. У недостатку поузданих докумената остаје нам отворен простор за имагинацију и даље истраживање – а то је често најлепши позив да се дубље загледамо у сопствену баштину.

Ко је био Свети Никодим: Корени и порекло – Прилеп или Прилепац?

Свети Никодим († 1406) припада најзначајнијим духовним личностима XIV века. Био је блиско повезан са светородном лозом Немањића и сродником кнеза Лазара, а школован у духу византијског монаштва. Његов живот обележиле су дуге духовне потраге и велики подухвати у монашком свету. У житијима и предањима о Никодиму налазимо занимљиве недоумице. Наиме, негде се као његово место рођења наводи Прилеп у Македонији, али се у другим изворима говори о Прилепцу, предграђу Новог Брда. Управо овај други податак чини причу још ближом и значајнијом за наш крај. 

Претпоставка његовог порекла и рођења у Прилепцу, крај Новог Брда, упућује на чињеницу да је делио исто завичајно тле са кнезом Лазаром. То значи да су из једног малог места на самом истоку Косова и Метохије поникле две личности које ће дубоко обележити духовну и историјску судбину српског народа. Прилепац (данас село Прилепница у његовој близини) тако постаје више од географског појма – постаје симбол корена из којих су изникли и државност и духовност.

Светогорски монах Никодим описан је као „частан и освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и одговорима“. У историји је остао упамћен као просветитељ, подвижник, исихаст, дипломата и градитељ манастира на обе дунавске обале. Пореклом је, по мајци, рођак кнеза Лазара, док му је отац био Грк из Костура (Касторија у данашњој Грчкој). Тај податак нас враћа на занимљиву слику средњовековног Новог Брда – места где су се укрштали народи, језици и културе.

Савременици га везују за исихазам – духовни правац који је наглашавао тишину, молитву срца и унутрашњи мир као пут ка Богу. У младости се Никодим замонашио на Светој Гори, где је примио учење исихаста – молитвеног тиховања, који је потекао од Симеона Новог Богослова у XI веку, а развили га Григорије Синаит и Григорије Палама. Та духовна школа оставила је дубок печат на његов живот и дело, и кроз њега се вратила у наше крајеве, уносећи нову снагу у православље.

Своју мисију Никодим је остварио оснивањем и обновом бројних манастира у области данашње Румуније. Најпознатији је манастир Тисмана, који је постао духовно и културно средиште тог краја. Његов рад није био само монашки – он је ктитор, преписивач књига, духовни вођа и чувар вере у доба великих искушења. Православље у тим крајевима било је изложено притисцима, како са стране католичких мисија под угарском влашћу, тако и од нарастајуће моћи Османлија. Никодимова делатност била је одговор на тај изазов: манастири су постали оазе вере, писмености и духовног јединства.

Да бисмо разумели Никодимово наслеђе, морамо се осврнути на исихазам. Овај духовни правац учио је да човек може кроз унутрашњу молитву и тиховање ступити у заједништво са Богом. За монаха, то је био пут одрицања и усредсређености на духовно. За народ, то је значило да у манастирима може наћи мир, наду и духовно уточиште. Исихазам је оставио трајан утицај на православље, а преко Никодима и на културни простор српског и румунског народа.

Свети Никодим није био само монах који је подизао манастире. Он је био мост између народа, између Срба и Румуна, између земаљског и небеског. Његово дело је сведочанство да вера може бити заједнички именитељ и онда када државе и границе деле људе. За нас данас, он је позив на трагање: да ли смо заборавили своје духовне корене, и где бисмо могли да пронађемо свој унутрашњи мир у свету који је све бучнији?

Ново Брдо и његово издвојено утврђење Прилепац и даље стоје као неми сведоци историје. Можда је баш у његовим уличицама, међу звуком чекића рударских ковача и звоном цркве, некада корачао младић који ће постати Свети Никодим. Ако знамо да је ту поникао и Свети кнез Лазар, онда је реч о једном од најзначајнијих духовних и историјских простора Србије.

Иако се извори разилазе око места његовог рођења – од Прилепа, преко Македоније, до Новог Брда – сви су сагласни да је Никодим оставио дубок траг у православљу Балкана. Историја нам можда не даје коначне одговоре, али зато нам оставља питања која нас позивају да истражујемо, памтимо и верујемо. А можда је управо у том трагању највећа вредност наслеђа које носимо.