Два пута, један избор: Шта бираш?

[Према Видовданској беседи Св. Николаја Жичког и Охридског у Раваници 1939.г. поводом 550 година од Косовске битке]

Замисли да пред собом имаш два пута. Један је наизглед лакши, краћи, обећава брзу срећу и тренутна задовољства. Други је дужи, можда чак и мрачан на почетку, али води ка нечему много већем и трајнијем.

Овај први пут, многи га зову „царство земаљско“. Он мами привидним успесима, оним „брзим победама“ које нису коштале много труда. Људи који га бирају често су кратковиди – виде само садашњи тренутак, не размишљајући о последицама. Њима се чини да је „сласт“ бескрајна, а заправо је само танка маска која прикрива празнину. Баш као што дете у зеленом пољу не види опасност у зеленом језеру – све му изгледа исто, све је „зелено“.

Бити присталица царства земаљског значи водити се само телесним угођајима, занемарујући дух. То је као пас који не размишља о томе како да помогне свом власнику који се дави, већ наставља да пије воду. Он не види ширу слику, не осећа бол или потребу за жртвом. За ове људе, једино што је важно је оно што је „очигледно“, што доноси брзу корист. Не занима их туђа мука, нити се одричу свог „пуног пехара“ среће. За њих, све је само тренутак, све је само – земља.

Али постоји и други пут, пут „царства небеског“. Овај пут је тежи, тражи жртву и храброст. Не мораш чекати неки велики историјски догађај да би га изабрао. Сваки дан је прилика.

Размисли: Да ли видиш неправду око себе? Да ли твог комшију тлаче, а ти окрећеш главу? Ако ћутиш и пустиш да се неправда деси, ти си већ изабрао царство земаљско. Можда ћеш привидно имати користи, али твоја душа ће осећати тескобу. То је „Муратова победа“ – добитак на рачун туђег страдања, који на крају доноси празнину.

Али ако се твоја душа побуни, ако се устремиш да браниш правду, чак и када је сви напуштају, када је исмевана – тада си изабрао царство небеско. То је пут опасности, жртве и муке. Можда ћеш изгубити богатство, здравље, пријатеље, па чак и живот. Можда ће ти се подсмевати. Али баш тада, усред тог привидног пораза, твоја правда ће засијати као муња.

То је победа слична победи цара Лазара. Пре пет стотина и педесет година, Лазар је изабрао царство небеско, стао је уз Христа и Његов крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио да је претрпео пораз. Али изнутра, тај избор је задржао невидљиви сјај који никада није избледео.

У очима света, изгубио је све, али је у стварности добио све. Његов „тањир“ се исправно поставио тек много касније, кроз векове.

Шта ти бираш? Брзу илузију среће или тежак пут који води ка истинској, вечној вредности? Сваки дан, сваки тренутак, ти си на раскрсници.

Обрадио: smArt⁰⁶|25

Новобрдски Видовдан: Памћење јунака Балканских ратова и Великог страдања

Аутор: smArt⁰⁶|25

[Захваљујући Горану Филићу, сачувано по казивању старих Плавичана]

У срцима пуним патриотског жара, гоњени неугасивом чежњом за слободом, српски народ овог краја почео је да плете мрежу отпора, спреман да скине вековне окове османлијске владавине. Али тек што је дах слободе дотакао земљу, после Првог балканског рата, негде током 1913. године, нова се сенка надвила над нашим крајем - бугарска војска. И тако, народ, тек ослобођен једног јарма, поново је морао да стегне песнице, да се организује и да поврати своје тло из стиска нових окупатора.

Једна од крвавих, одлучујућих битака одиграла се за превласт над кључном стратешком тачком - Великом планином. Ова планина, уздижући се поносно на 1263 метра надморске висине, била је природна тврђава, лака за одбрану, а готово неузмичива за освајање. Бугарска војска, која ју је већ била заузела, претворила ју је у неосвојиво упориште, укопавши дубоке ровове око готово целе Велике и суседне Мале планине.

Српска војска, наоружана храброшћу и непоколебљивим духом, јуришала је десетак дана, освајајући територију корак по корак, метар по метар. Била је то беспоштедна борба, ров по ров, где су се војници борили прса у прса, а бајонетима су, по казивању наших старих, истеривали Бугаре из њихових заклона. Звук оружја одјекивао је долинама, а крици и узвици мешали су се са тутњавом битке.

Команда бугарске војске била је смештена у оближњој Плавици, у старој кући коју су мештани звали Кривуља. Веза са борбеним положајима одржавана је пољским телефонима. Стари Плавичани би касније причали како су чули чудно окретање ручке на справи и гласно "ало, ало" које је допирало из те куће. А онда, после десет паклених дана, међу мештанима се пронела вест која је распламсала наду: српска војска је успела да овлада готово целом Великом планином! И баш тада, као да је сама судбина прекинула нит, Штаб бугарске војске изгубио је везу са својом првом борбеном линијом.

Паника је завладала у бугарским редовима, права пометња. Почели су неорганизовано да се повлаче. Српски борци, вођени жељом за коначним ослобођењем, насрнули су на непријатељску солдатеску као разјарени лавови. Бугарска војска није издржала такав налет. У нереду, са сломљеним духом, почели су да беже. Та беспоштедна борба однела је многе животе на обе стране. Српске жртве народ је достојанствено сахрањивао, док су бугарски лешеви често остајали неукопани, сведочећи о бруталности рата.

У међувремену, бугарски Штаб се повукао из Кривуље, остављајући за собом једног тешко рањеног војника који је, убрзо потом, издахнуо. Плавичани су га пронашли испод неког грања, сакривеног у последњој нади да ће преживети. Многи су тражили да се тело једноставно баци у неку ровину, да се заборави. Али тада се из мноштва издвојио Филимон Мартиновић, стамени Плавичанин. Узео је леш непријатељског војника и, противно свему, сахранио га изван села, на потезу званом Страна. Када се вратио, многи су му приговарали, питајући зашто је сахранио непријатеља. Филимон је, сасвим мирно, одговорио, а његове речи одјекнуле су кроз време:

„Рат је, и не зна се где ће ко да оде, на коју страну и на ком ће месту да испусти душу. Али човек мора да остане човек.“

Његове речи, изговорене у најцрњим данима, биле су пророчке. Филимон и његов сабрат Илија (Лика) Мартиновић мобилисани су током Великог рата. Негде 1916. године, обојица су допали у бугарско заробљеништво, у логору у граду Сливену, где је већ било заточено подоста људи из нашег краја. По сведочењу преживелих, и Филимон и Лика су скончали у том логору, сахрањени далеко од свог дома, на туђој земљи - баш онако како је Филимон говорио.

Његова, и судбина његовог сабрата Лике, који су свој пут завршили као жртве Великог рата у бугарском заробљеништву, сведочанство су о континуитету страдања и херојства нашег народа. Многи младићи из нашег краја, попут младог Плавичана Манасије, оставили су своје животе на бојним пољима попут Церу, борећи се за отаџбину. Њихова жртва је део истог низа видовданских јунака.

---

Ово је истинит догађај, записан према казивању Сарафина Мартиновића, који је у то време имао само пет година, али је причу чуо од свог оца. Његов рођени брат Крста Симић и сабрат Стојан Филић, иако су имали тек око две године, запамтили су необичне слике - како су се играли са бугарским војницима и делили храну са њима, сведочећи о необичним нитима које повезују људе и у временима највећих подела.

[Долазак Српске војске у новобрдски крај за време Балканских ратова] 

Језеро под Великом планином

Још од памтивека, међу становницима села под Великом планином кружила је тајанствена прича - негде дубоко под земљом, у утроби планине, лежи огромно подземно језеро. Стари су говорили да је то језеро као неки уснули џин, миран све док га неко својим гресима или безумљем не пробуди. Ако би се то догодило, говорили су, планина би се отворила, а вода би прогутала све што је човек зидао и градио.

Та вера није била само страх. Била је опомена. Зато су људи у околним селима живели смерно и побожно. Радили су вредно, молили се Богу и поштовали једни друге. Није било већег греха него изазвати Божји гнев и навући проклетство да се Језеро отвори.

Једно од места где су људи веровали да вода тражи свој пут ка површини било је у селу Јасеновику, у засеоку Манишанци. Ту, на месту које су звали Ејзерина, налазио се снажан извор, скривен међу клизиштима. Вода је навирала из земље као да ври, бесна и непредвидива, носећи све пред собом када би се расплакало небо.

Сељаци су говорили да вода долази из самог језера под планином. Да би је укротили, спуштали су у врело дрвене греде, вуну, кучуне и камење, чак и живу стоку - као да хоће да зачепе грло звери која хоће да проговори. И успели су, кажу, бар преко лета и јесени. Али с првим снеговима и кишама, вода се поново јавља, земља се помера, клизи и пуца. Чак и данас, када се на том месту оштети пут између Манишанаца и Филиповца, стари слегну раменима и кажу: „Јавља се оно старо Језеро...“

Сличне приче постоје и у другим местима испод Велике планине - од Грчке чесме у Манишинцу и Селишту у прековачком крају, преко Алтан бунара са северне стране Планине, Беле воде код села Власце, близу Тврђаве, до Студеног кладенца у селу Извор и Трнићевачке чесме на југу. Сви ти извори, кажу људи, повезани су испод земље, као невидљиви крвоток планине. Све је то једно исто Језеро које још увек дише испод нас.

А онда, ту је и прича коју су препричавали радници старог Рудника у Новом Брду. Када је педесетих година прошлог века затворен рудник и убрзо после тога укинута и општина, многи су мислили да је то била политичка одлука. Неки од рудара пребачени су у поткопаоничке руднике. Тамо, једнога дана, директор им се обратио:

- Е, Новобрђани... знате ли ви зашто је стварно затворен ваш рудник?

- Па, кажу, нема више руде, одговорили су.

Директор се насмејао и рекао:

- Није да нема. Има је, и то богами много. Али да сте још само неколико дана копали дубље - нико жив не би изашао оданде. Поплавила би вас вода изнутра. Јер испод те планине лежи нешто што нико не може зауставити.

Тако се рудник затворио, на месту где је земља већ била провалија. Неколико година касније, отворен је нови рудник - нешто даље, под окриљем нове политике и нових времена. Али легенда о Језеру остала је.

И данас се она шапуће, међу старима крај шпорета у дугим зимским ноћима али и међу младима који смогну снаге  да дођу у сције село. Јер свака вода има своју тајну. А Велика планина ћути, али не заборавља.

Грачаница августа 1935. године.

Краљ Милутин је око 1315. године обновио цркву на темељима старије базилике и једнобродне цркве из XIII века. 

Ова црква је убрзо постала седиште Липљанских епископа, а касније и грачаничких и новобрдских митрополита, што је сведочанство њеног великог значаја у црквеној и духовној историји централног Косова. 

Краљ Милутин је цркву значајно проширио и украсио, а њена архитектура представља врхунац средњовековне уметности — грађевина је у облику уписаног крста са куполом на четири стуба.

Током векова, црква је пролазила кроз различите фазе — од рушевина у XVII веку, до велике обнове у XIX веку, када је поново постала важно духовно и културно средиште. Управо у том периоду у епархији се бележи и пораст броја нових књига и рукописа, што сведочи о оживљавању духовног живота. Данас, ова црква остаје један од најлепших примера српске средњовековне архитектуре и духовности.

На слици Манастир Грачаница, задужбина српског краља Стефана Милутина, Косово и Метохија, августа 1935. године.

Приредио:

smArt⁰⁶|25