Свет после 1999. године значајно је напредовао у начинима да оправдава своје жеље неком сувише окретном моралношћу, која се, у сваком тренутку погодном за свог носиоца, из панталона претвара у елегантне шортсеве и обрнуто [¹].
Ни туђа страдања, ни туђе жртве, ни туђи страхови нас више много не дотичу.
Главно је да није на прагу наше куће.
Зашто онда о томе пишем?
Зато да подсетим да је све почело оног тренутка када су међународно право склонили у страну као пијаног Јељцина. Све оно што траје и данас...
_____________________
... пролеће 1999. Приштина.
Алгоритам је био једноставан:
- Извући дечји душек испране бледе боје.
- Угурати га испод стола тако да се наслања на зид.
- Узети исто тако мали дечјi јастук, коме је додељена улога утешитеља/жртве.
- Завући се под сто и снажно стегнути јастучић који мирише на устајалу прашину и нешто опоро, домаће – оно што нема име.
- ... и дисати, без гласа, отворених уста, док унутар тебе лута дрхтави комад пихтија који се зове – душа [²].
Алгоритам није био да би се преживело, већ... да би се прегурала ноћ.
...не, разумем да при директном поготку бомбе сто није никаква заштита. Али моје памћење тврдоглаво чува породичну легенду, бачену у оставу подсвести, о томе како је мој отац преживео јер се као трогодишњак сакрио под сто. Та легенда се вукла по забаченим деловима мога ума... чекала је свој тренутак и – дочекала га – расцветала се као бујни, чупави коров који није могао да обузда слабашни пестицид мог скептицизма.
А осим тога, под столом ми је било пријатно, управо оном истом дечјом топлином, знате већ?... ако се сто прекрије ћебетом или дебелим столњаком, он одмах постаје удобна пећина, у којој се не треба плашити ни сабљастих тигрова, ни „милосрдних анђела“[³]. Тај мали свет испод стола није ме спасавао од страха, али нисам била толико сама, јер страх треба знати делити, у друштву, где се можеш до миле воље трести, па чак и да се извичеш, празнећи се заједничким псовкама и хвалисањем, или заједничким сузама и смехом. Није лоше плашити се удвоје, припијени једно уз друго. Грозно је седети и плашити се сам, тако грозно као кад једеш путер без хлеба: и мучно је, и глупо.
У почетку сам под столом седела без душека и јастука, али пошто човек поседује способност да припитоми сваки простор, душек и јастук су се некако сами створили и постали део не обичног и неутралног, већ насељеног Подасталног света. Света Страха Једне Одрасле Жене.
... дакле. Пролеће, рат, љубав и младост (извините, занела сам се) — душек, јастук.
... и у том готово оргазмичком тренутку, када је јастук умирао у мом загрљају, а онај дрхтави комад пихтија се бацакао негде испод ребара, моје очи су се среле са...
... знате, мислим да би, ако икада дође до сусрета са ванземаљцима, осећај био исти:
... среле су се са другим, исто тако од страха мутним очима и истим таквим устима која хватају ваздух у немом крику.
На поду је стајао акваријум из оне серије... па, свима вероватно познато, оно дечје - кућно:
– Мама, купи ми кученце?
– Не.
– А види, какво маче?
– Мало је места.
– А кога смем?
– Само рибице.
– Па, мама, какав је то пријатељ ако не можеш да га помазиш?!
– Узмите, узмите, кажу да рибице смирују, отклањају стрес.
Краткометражна прича и после бурног недељног одушевљења рибицама, током кога се масовно купује храна и масовно сипа у акваријум, па рибице пливају у тој храни као шкампи у кинеским резанцима, долази баналан крај: у којем се оне преживеле једноставно забораве па оне почну да играју улогу кућног намештаја као у оном клипу::
– Јеси ли мењао воду рибицама?
– Јао, мама-а-а...па, мама-а-а...
Сада је тај намештај гледао у мене мноштвом очију. Рибице су се сјатиле (не, инсистирам на томе – баш сјатиле!) уз стаклени зид и бленуле у мене таквим очима да је било јасно да у телашцу сваке од њих дрхти њен лични комадић пихтија.
Погледала сам ту гомилу, зелене клизаве зидове давно неопраног рибљег дома и извукла се из свог подасталног света.
... касније у купатилу, док је патрљак свеће бацао необичне сенке на плочице, а ја бесно стругала смрдљиву алгу са зидова, мрмљајући мантру – „... за цену нећемо питати, над нама месери[⁴] су кружили, а ми смо се само јаче дружили...” – десила се та обрнута, мистична трансформација душе из пихтијастог стања у етерично.
– Купујте рибице! Оне су СТВАРНО добро средство против стреса!
Напомене:
[¹] Референца на чувену сцену из совјетске комедије „Дијамантна рука“ (Бриллиантовая рука), где се панталоне једним потезом претварају у шортс. Ауторка је користи као метафору за лаку и често трапаву промену моралних начела ради личне користи.
[²] У оригиналу: холодец (хладетина/пихтије). Овај израз се користи да би се визуелно и тактино дочарала дрхтавица и „распадање“ унутрашњег бића под дејством екстремног страха.
[³] Иронична референца на назив НАТО операције из 1999. године, који је у локалној колективној свести остао упамћен као „Милосрдни анђео“.
[⁴] Ауторка спаја чувени стих Булата Окуџаве („ми за ценом не постоим”) са појмом „Месери” (немачки борбени авиони Месершмит/ Messerschmitt), стварајући личну лирску мантру која повезује страдања из Другог светског рата са ваздушним нападима 1999. године.
ИРИНА АНТАНАСИЈЕВИЋ
/Текст форматирао и наслов са напоменама додао: Срећко М. Мартиновић/
------
О аутору:
Др Ирина Антанасијевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, неко је ко своју руску ширину духа већ дуго преплиће са животом и људима новобрдског краја, делећи са нама и најтеже тренутке наше заједничке историје.
Ова прича о Приштини 1999. године носи у себи специфичан спој руске интелектуалне дубине и непосредног косовског искуства које је лично пребродила.
Нема коментара:
Постави коментар