Станојло Димитријевић: Човек који је речима бранио Косово
Свако место има своје судбине, своје људе и своје приче. Нека места су везана невидљивим нитима, нитима које повезују времена и покољења. Тако су се, после готово читавог века, укрстиле судбине Црквенца код Свилајнца и северног Косова. Када је маја месеца 2024. године, вест о постављењу оца Игњатија за игумана манастира у Црквенцу стигла до његових чада, доживели су је као нешто више од пуког црквеног догађаја.
Прича о оцу Игњатију, родом са севера Косова (Врачево, Лепосавић), који долази за игумана новог манастира у Црквенац, неодољиво подсећа на живот Станојла Димитријевића. Станојло, рођен у Црквенцу, доживео је врхунац своје каријере на северу Косова, борећи се за свој народ, као да је његовој души одувек тамо и било место. Као да сада, век касније, отац Игњатије враћа неки духовни дуг, доносећи светост Косова у Станојлов завичај. Као што је Станојло ширио истину путем великог тиража, сада отац Игњатије шири истину живом речју.
У овим редовима, повешћемо вас на путовање кроз живот Станојла Димитријевића, великог просветитеља и борца за српски идентитет, чија прича сада добија нови, дубљи смисао.
Живот посвећен домовини
Станојло Димитријевић рођен је 26. јуна 1876. године у Црквенцу код Свилајнца. Иако је основну школу и нижу гимназију завршио у Бобову и Свилајнцу, а вишу наставио у Београду, због сиромаштва је морао да напусти гимназију. Наставио је школовање у Поштанско-телеграфској школи, проналазећи свој позив у служби народу.
Неуморни борац за правду
Његово прво запослење било је у родном крају. Од 1897. године, Станојло Димитријевић радио је као привремени телеграфиста II класе у Поштанско-телеграфској станици у Свилајнцу, а затим се селио по Србији. Због својих синдикалних активности и покретања листова за „заштиту поштанско-телеграфске струке“ – Недељне поште (Београд, 1906), Одисаја (Свилајнац, 1906, први лист о ПТ саобраћају у унутрашњости) и Нашег покрета (Београд, 1909), често су га премештали из поште у пошту, са краја на крај тадашње Србије.
Ипак, у сваком месту у којем је боравио, одмах се укључивао у социјални, културни и просветитељски рад. Био је оснивач бројних удружења, народних читаоница, школа, певачких друштава, банака и хуманитарних организација. Његов циљ је био да се, поред културног и просветног уздизања народа, не забораве и његове физичке и витешке способности, тако неопходне за ослобођење поробљених српских крајева. Тако је постао оснивач преко сто стрељачких удружења.
Врхунац каријере на Косову
Станојлова каријера доживљава свој врхунац након ослобођења јужних српских крајева у Балканским ратовима. Распоређен је на место управника Поштанско-телеграфске станице у Косовској Митровици, где остаје све до пензионисања 1923. године. Ипак, желећи да помогне свом народу да се опорави после вековног ропства, остаје да живи у Митровици.
Поред просветитељског и хуманитарног рада, овај поштански чиновник велику пажњу је посвећивао писању и издавању књига и часописа. До 1933. године, Станојло Димитријевић је издао књиге и часописе у укупном тиражу од преко 2.315.000 примерака!
Покретање "Српског Косова"
Ипак, круна његовог издаваштва био је часопис Српско Косово, први часопис на Косову и Метохији, чији је први број издат 1. марта 1920. године. Сам издавач је о томе написао:
„Ето на том Српском Косову, подивљалом од Арнаута, на том живом огњу и светом згаришту, покренут је први лист од како се зна за њега, који ће да оживљава и чува успомене на њега.“
Задивљујуће је што то није учинила српска држава, већ један мали, усамљени управник поште, од својих пара и од прилога својих суграђана и пријатеља! Први број је одштампан у свега 300 примерака, а до краја године број продатих примерака износио је 18.000. Највећи годишњи тираж био је 1928. године – 336.000 примерака. Ниједан књижевни часопис данас нема толики тираж.
Српско Косово је био књижевни часопис у којем су објављиване приповетке и песме, али и текстови о српским народним обичајима, народне умотворине, приче, песме и пословице са Косова и из свих српских крајева Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Најчешћи сарадници били су учитељи и свештена лица, међу којима се посебно истичу Николај Велимировић и Јустин Поповић.
"За ту масу народну"
Поред књижевних дела, објављивани су и радови из етнологије, историје и географије. Текстови су писани једноставним језиком, а приповетке су личиле на оне Јанка Веселиновића или Петра Кочића – родољубиве, сетне, са моралном поуком. Димитријевић није желео да издаје нови Српски књижевни гласник, већ лист за обичан свет. О томе је рекао:
„Ми знамо да је бели хлеб најбољи за човека, али три петине нашега народа једе јечменицу и проју. Ми знамо да су прави књижевни листови најбољи за читаоце, али 4/5 нашега народа њих још не разуме. За ту масу народну мора се душевна храна справљати у простијој и разумљивијој форми.“
Духовно наслеђе
Часопис је био прожет родољубљем, од прве до последње стране. Зато је програм часописа био и да прати рад нових и старих надри-писаца, „који за паре пишу о појединим непријатељима наше отаџбине и то јавно изобличавати... Он ће јавно жигосати разорни рад свих смутљиваца-аутономаша, којима је Бог пара и који за пару не бирају средства да створе пометњу код народа“.
Последњи број Српског Косова био је посвећен смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године. Као да је оснивач и власник часописа, и аутор највећег броја текстова у њему, схватио да је тада, без краља – Ослободиоца Косова, било бесмислено улагати даље напоре.
Станојло Димитријевић је умро у Београду 31. јануара 1945. године. Његово наслеђе, духовна и просветна борба за српски народ на Косову, наставља да живи кроз рад и послање људи попут оца Игњатија, подсећајући нас да се борба за опстанак и духовно уздизање народа никада не завршава.
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁹|²⁵
[Према чланку из "Политикиног забавника"]
Нема коментара:
Постави коментар