Приштина 1999: Алгоритам за чекање зоре

Свет после 1999. године значајно је напредовао у начинима да оправдава своје жеље неком сувише окретном моралношћу, која се, у сваком тренутку погодном за свог носиоца, из панталона претвара у елегантне шортсеве и обрнуто [¹].

Ни туђа страдања, ни туђе жртве, ни туђи страхови нас више много не дотичу. 

Главно је да није на прагу наше куће. 

Зашто онда о томе пишем? 

Зато да подсетим да је све почело оног тренутка када су међународно право склонили у страну као пијаног Јељцина. Све оно што траје и данас...

_____________________

... пролеће 1999. Приштина.

Алгоритам је био једноставан:

1.  Извући дечји душек испране бледе боје.
2.  Угурати га испод стола тако да се наслања на зид.
3.  Узети исто тако мали дечјi јастук, коме је додељена улога утешитеља/жртве.
4.  Завући се под сто и снажно стегнути јастучић који мирише на устајалу прашину и нешто опоро, домаће – оно што нема име.
5.  ... и дисати, без гласа, отворених уста, док унутар тебе лута дрхтави комад пихтија који се зове – душа [²].

Алгоритам није био да би се преживело, већ... да би се прегурала ноћ.

...не, разумем да при директном поготку бомбе сто није никаква заштита. Али моје памћење тврдоглаво чува породичну легенду, бачену у оставу подсвести, о томе како је мој отац преживео јер се као трогодишњак сакрио под сто. Та легенда се вукла по забаченим деловима мога ума... чекала је свој тренутак и – дочекала га – расцветала се као бујни, чупави коров који није могао да обузда  слабашни пестицид мог скептицизма.

А осим тога, под столом ми је било пријатно, управо оном истом дечјом топлином, знате већ?... ако се сто прекрије ћебетом или дебелим столњаком, он одмах постаје удобна пећина, у којој се не треба плашити ни сабљастих тигрова, ни „милосрдних анђела“[³]. Тај мали свет испод стола није ме спасавао од страха, али нисам била толико сама, јер страх треба знати делити, у друштву, где се можеш до миле воље трести, па чак и да се извичеш, празнећи се заједничким псовкама и хвалисањем, или заједничким сузама и смехом. Није лоше плашити се удвоје, припијени једно уз друго. Грозно је седети и плашити се сам, тако грозно као кад једеш путер без хлеба: и мучно је, и глупо.

У почетку сам под столом седела без душека и јастука, али пошто човек поседује способност да припитоми сваки простор, душек и јастук су се некако сами створили и постали део не обичног и неутралног, већ насељеног Подасталног света. Света Страха Једне Одрасле Жене.

... дакле. Пролеће, рат, љубав и младост (извините, занела сам се) — душек, јастук.

... и у том готово оргазмичком тренутку, када је јастук умирао у мом загрљају, а онај дрхтави комад пихтија се бацакао негде испод ребара, моје очи су се среле са...

... знате, мислим да би, ако икада дође до сусрета са ванземаљцима, осећај био исти:

... среле су се са другим, исто тако од страха мутним очима и истим таквим устима која хватају ваздух у немом крику.

На поду је стајао акваријум из оне серије... па, свима вероватно познато, оно дечје - кућно:

– Мама, купи ми кученце? 

– Не. 

– А види, какво маче? 

– Мало је места. 

– А кога смем? 

– Само рибице. 

– Па, мама, какав је то пријатељ ако не можеш да га помазиш?!

– Узмите, узмите, кажу да рибице смирују, отклањају стрес.

Краткометражна прича и после бурног недељног одушевљења рибицама, током кога се масовно купује храна и масовно сипа у акваријум, па рибице пливају у тој храни као шкампи у кинеским резанцима, долази баналан крај:  у којем се оне преживеле једноставно забораве па оне почну да играју улогу кућног намештаја као у оном клипу::

– Јеси ли мењао воду рибицама?

– Јао, мама-а-а...па, мама-а-а...

 

Сада је тај намештај гледао у мене мноштвом очију. Рибице су се сјатиле (не, инсистирам на томе – баш сјатиле!) уз стаклени зид и бленуле у мене таквим очима да је било јасно да у телашцу сваке од њих дрхти њен лични комадић пихтија. 

Погледала сам ту гомилу, зелене клизаве зидове давно неопраног рибљег дома и извукла се из свог подасталног света.

... касније у купатилу, док је патрљак свеће бацао необичне сенке на плочице, а ја бесно стругала смрдљиву алгу са зидова, мрмљајући мантру – „... за цену нећемо питати, над нама месери[⁴] су кружили, а ми смо се само јаче дружили...” – десила се та обрнута, мистична трансформација душе из пихтијастог стања у етерично. 

– Купујте рибице! Оне су СТВАРНО добро средство против стреса!

Напомене:

[¹] Референца на чувену сцену из совјетске комедије „Дијамантна рука“ (Бриллиантовая рука), где се панталоне једним потезом претварају у шортс. Ауторка је користи као метафору за лаку и често трапаву промену моралних начела ради личне користи.

[²] У оригиналу: холодец (хладетина/пихтије). Овај израз се користи да би се визуелно и тактино дочарала дрхтавица и „распадање“ унутрашњег бића под дејством екстремног страха.

[³] Иронична референца на назив НАТО операције из 1999. године, који је у локалној колективној свести остао упамћен као „Милосрдни анђео“.

[⁴] Ауторка спаја чувени стих Булата Окуџаве („ми за ценом не постоим”) са појмом „Месери” (немачки борбени авиони Месершмит/ Messerschmitt), стварајући личну лирску мантру која повезује страдања из Другог светског рата са ваздушним нападима 1999. године.

ИРИНА АНТАНАСИЈЕВИЋ

/Текст форматирао и наслов са напоменама додао: Срећко М. Мартиновић/

------

​О аутору: 

Др Ирина Антанасијевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, неко је ко своју руску ширину духа већ дуго преплиће са животом и људима новобрдског краја, делећи са нама и најтеже тренутке наше заједничке историје.

Ова прича о Приштини 1999. године носи у себи специфичан спој руске интелектуалне дубине и непосредног косовског искуства које је лично пребродила.

​Семе неслоге

Милан и Милевка

Најстарији син Данила Мартиновића, деда Дике, био је Милан Трајковић. Наравно да је збрка око различитих презимена оца и сина и међу рођеном браћом и сестрама.

Милан Трајковић био је ожењен Милевком из оближњег комшилука, из једног новобрдског села. Ни ружније жене ни већег зла. Родила му је троје деце, две ћерке и једног сина: Влаинку, Живку и Живка. Према њима се понашала као да им није мајка, него као да их је нашла на путу. Њено понашање је у многоме утицало на њихове животе.

Милевка је била лења, бахата, зла, насилничка према свима из окружења, а најгора за рођену децу.

Свакодневним свађама са мужем и свима у породици навукла је мржњу целе околине на себе. Посебно се често сукобљавала са свекром јер није смела да ради шта хоће. Шурујући са балистима, смислила је како да му се освети. Тако су једном балисти упали у кућу Данила М. Балисти, узели шта су хтели, остало полупали, а њега, Данила, повели са собом у Гњилане. Многобројна породица је могла само да гледа и плаче. Одмах је дошло зло.

Тамо су га мучили и тукли 3 дана до изнемоглости. Трећег дана су га запрежним колима довезли ни живог ни мртвог кући. Три дана су га обмотавали свежим овчијим кожама и чинили све што су знали не би ли се освестио. И захваљујући овчијим кожама, кажу, трећег дана је отворио очи. Преживео је.

А онда је Дика решио да својим синовима подели имовину. Милан је добио кућу и окућницу у селу Беривојце, имање које је Данило добио за ратне заслуге после пробоја Солунског фронта. Стојану је помогао да купи кућу у Гњилану, а он је остао да живи у Плавици са сином Јованом, снајом Данком и њиховом многобројном децом.

Милан је кратко са својом породицом живео у Беривојцу, а онда продао имовину и отишао даље. Купио је кућу у Реснику. И тамо их је пратила несрећа, неслога, свађа, мржња и све остало што не ваља кренуло је са њима у нови дом. Наставили су свађу, међусобно и малтретирање деце. Све креће низбрдо, деца странпутицом, они све већом мржњом.

Најстарија Влаинка се удала за доброг момка из родног краја, са Косова. Све би било добро да је могла да роди. Он је хтео децу, породицу, а она није могла да роди. И свако својим путем. Она у иностранству, ради, заради, направи кућу у Барајеву. И умре. САМА.

Друга ћерка Живка, омамљена животом, у великом граду, живи за тренутак. Из неке од многих веза родила је Тому који је одмах по рођењу завршио у дому за незабринуту децу. Био је добро дете, са 18 година излази из дома, запошљава се, добија смештај. И коначно, након 30 година има нормалан живот. Једног јутра док је покушавао да упали пећ „нафтарицу“, обухватио га пламен и жив је изгорео. У моменту је изгубио живот. Био је САМ.

Она, Живка у иностранству, рађа још једну несретницу. Као бебу продаје је некоме, одакле касније завршава на улици међу наркоманима. Њен крај је непознат. Била је САМА.

И Живка је у неком буџаку завршила САМА.

Треће дете, син Живко. Био је емотиван, волео фамилију. Често је распусте проводио у Плавици код стрине Данке која га је гледала као своју децу. Како је сам причао то су му били најлепши дани у животу. Завршио је занат, радио овде, онде. На крају је завршио као бескућник. Далеко, кажу, негде на неком бродоградилишту у Хамбургу. САМ.

Милан и Милевка су наставили са мржњом, свађом, кад-год моткама кад-код са секирама. И тако завршили, сахрањени. И сада су на једном крају ресничког гробља, један поред другог. САМИ.

А кућа у Реснику још стоји. Као уклета, зарасла у растињу ПРАЗНА.

По казивању Верице (Верке), Дикине унуке 

ОД ЊИВЕ ДО КАФАНЕ: ЗАШТО СЕ ЗАИСТА ЦЕПА КОШУЉА

[ПРВА КРШТЕНИЦА ОПСТАНКА: О СТАРОМ КОРЕНУ ЦЕПАЊА КОШУЉЕ]

​

Данас, када се било где под српским небом роди син, почињу добро познате сцене: чим се прочује „мушко је!” или „прво па мушко!”, настаје прави стампедо, а отац заврши у дроњцима. Отац се хвата за крагну, пријатељи и кумови скачу, а већ после неколико тренутака од његове кошуље преостају само крпе. Пева се, пије, доносе се резервне мајице које ће такође бити поцепане до краја вечери. Ако питате људе зашто то раде, одговориће вам: „Ваља се”, „Тако се скида стара кожа”, „Да се срећа пренесе на друге” или „Да му не преседне”. Постала је то својеврсна представа, често и такмичење у томе ко ће већи комад тканине да откине.

​Међутим, док кафански урнебес узима све више маха, мало је ко свестан шта се заиста крије иза тог чина. Мислимо да је то тек народно сујеверје, а истина је, као и све код нашег тежака, заправо дубоко практична и сурова. Права прича не почиње уз песму, већ уз зној и молитву, тамо где је живот био најтврђи – на њиви.

​

У данашњици тешко је замислити то време: жетва, сунце увелико пржи, а жена, која је до малопре радила уз мужа, осети да је куцнуо час. Нема времена за повратак кући, нема бабице ни болнице, нема меких пелена. Постоје само вера и оно што се има при руци у том одсудном тренутку.

​

Када се планином или долином проломи први плач новорођенчета, отац не слави уз чашицу. Он у паници и неописивој љубави дере сопствену кошуљу. Најчистији памук или лан који има на себи постаје прва и једина медицинска опрема. Тим комадима платна подвезује се пупчана врпца, брише се крв и плодова вода, а у остатак очеве кошуље повија се то мало, нејако дете – да га не опече сунце или не пресече планински ветар.

​

Када би се такав домаћин враћао кући, го до појаса, прашњав и сасвим поцепан, цела је махала већ издалека знала: стигао је наследник! Није морао да изусти ни реч; његова поцепана кошуља била је најгласнија и најрадоснија вест. Био је то живи знак да су и мајка и чедо преживели суровост поља и да је живот победио.

​Тако је та поцепана кошуља, натопљена знојем и прашином златних косовских поља, постала прва крштеница нашег опстанка. Она није била ствар моде нити пуког сујеверја, већ чист доказ очеве спремности да са себе здере и последњи комад платна како би своје новорођенче увео у живот заштићено и топло. 

Данашњи кафански дроњци само су бледи одјек те старе, сирове љубави која није славила уз музику, него уз први удах детета на голој земљи. У свакој тој покиданој нити и данас невидљиво стоји запис о жртви и снази која је одржала наше корене кроз векове.

​

Оно што је некада била грчевита борба за опстанак и прва помоћ, данас је преживело као најлепши обичај. То није само поцепана мајица – то је крвљу и знојем исписана формула нашег трајања. То је ехо оне старе „хитне помоћи” са нашег плодног Косова, где је очева кошуља била прва колевка.

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰³|²⁶

Сећање на Мињу Филића – живот посвећен завичају

Поводом данашњег четрдесетодневног помена једном човеку, природно се намеће мисао о тихим животима који пролазе без велике буке, али остављају дубок траг. Не у јавним признањима нити у широкој слави, већ у стрпљивом и ненаметљивом раду, у љубави према завичају и у настојању да се од заборава сачува оно што припада заједничком памћењу.

Такав је био и живот др Милорада Миње Филића.

По образовању са академском титулом доктора наука, по занимању просветни радник, дуго везан за школу и педагошки позив. Али као што се често дешава, оно чиме се човек бави да би живео није увек и оно што га унутарње највише покреће.

У његовом фокусу било је проучавање историје образовања у XIX веку на простору Косова и Метохије а истинска страст стрпљиво истраживање порекла родова Косовског Поморавља. То није био посао који доноси славу нити посебну корист. Био је то тих и дуготрајан труд: разговори са људима, бележење породичних предања, сакупљање расутих података и њихово стрпљиво повезивање у једну ширу слику народа и краја.

Свето писмо говори о талантима који се дају људима – некоме један, некоме пет, некоме десет. Од човека се не тражи да их сакрије, већ да их умножи. Често се у свакодневном говору каже да неко има „хоби“, али иза те речи понекад стоји нешто много дубље: дар који човека унутрашње испуњава и коме се он изнова враћа.

Код њега је тај дар био управо у трагању за коренима. Сваки слободан тренутак био је прилика да се нешто допише, забележи, провери или сачува од заборава. Годинама су се тако сабирали рукописи, белешке и грађа – понекад спасавани и од самих непогода, као што су поплаве које су погодиле Обреновац 2014. године.

У једној кући надомак Обреновца, та грађа је стрпљиво чувана. У њој су били записани трагови читавих породица, сећања на села и родове, приче које би без таквог труда лако нестале.

Понекад су се око тих тема окупљали и други људи исте осетљивости према завичају. Разговори су се водили уз скромну чашицу домаће ракије, међу књигама и белешкама, или у просторијама украшеним мотивима косовских предања. То су били сусрети људи који су осећали исту одговорност према наслеђу и памћењу.

Један од таквих сусрета десио се и у просторијама Удружења "Косовски завет", Филипа Стојановића, Гњиланца, дугогодишњег народног посланика и човека снажно везаног за Косовско Поморавље. На зидовима су били осликани мотиви косовског предања – Косовка девојка, призори Косовске битке – као тихи подсетник на историју и наслеђе једног народа. У таквом окружењу разговори о пореклу, родовима и завичајном памћењу добијали су посебну тежину, као да су се природно настављали на причу која траје вековима.

Дуго је постојала нада да ће, по одласку у пензију, доћи време када ће се том раду моћи посветити без остатка. Али време које је било намењено том мирном наставку показало се краћим него што је било ко могао очекивати. Прво је отишао Филип.

Ипак, иза једног живота остали су рукописи, започете и полузавршене књиге, и велики број прикупљених података. Остала је и породица – деца и унучад – као најдубљи траг једног људског пута.

Међу пријатељима и сарадницима јавила се зато и мисао да тај труд не би смео да остане недовршен. Уз помоћ блиских људи и једног од његових дугогодишњих пријатеља, др Голуба Јашовића, покренута је намера да се рукописи, колико је могуће, среде и приведу крају.

Јер постоје људи чији живот пролази тихо и повучено, далеко од јавне пажње, али иза њих ипак остаје нешто драгоцено: труд уложен у памћење једног народа и једног краја.

А понекад је и то довољно да један живот има свој прави смисао.

Његов исписник

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁶

Сребрне брезе на киселом тлу

Постоје места где се прошлост и садашњост додирују у сребрној прашини, подно зидина древне тврђаве која вековима стражари над заспалим рудницима. У том крају, где је земља јалова и кисела, ничу само брезе. Крхке, беле и пркосне. Оне су биле наш први симбол, наш штит и наш назив. Ми нисмо били само младићи из колоније; ми смо били Младе брезе, изникле из оног најтежег, да бисмо гледали у небо.

Наше светилиште била је Пумпа. У том знојавом, бучном заклону, где су цеви преносиле воду за друге, ми смо црпели звук за себе. Док је машина ритмично ударала свој индустријски такт, ми смо јој одговарали ударањем у гвожђе, виком и немуштим акордима. Тамо нисмо били обични момци; тамо су обитавали Тихи, Неустрашиви и Миљеник – три лица једне исте жеље, преведене на језик неког далеког света који смо само ми разумели.

То је било наше лето – један кратки, усијани тренутак пре него што су нас путеви расекли као оштрице. Када су се те августовске сенке издужиле, свако је понео свој део тишине. Тихи је отишао ка великом граду да тражи смисао у књигама, Миљеник је сишао дубоко у утробу брда да служи руди, а Неустрашиви је остао на ветрометини својих осећања, покушавајући да задржи светлост тог једног лета коју је стварност полако гасила.

Неустрашиви је имао ту танану нит у себи. Памтим тренутак када је „скинуо“ онај први, стаклени увод небеских тонова који су тада свирали светски мајстори. Био је то звук који није припадао нашој прашини, већ нечем много већем. У том малом музичком сегменту стао је сав његов таленат, сва нада и сва лепота једне немирне душе.

Али, брезе су нежне.

Живот се понекад претвори у тешку руду коју је немогуће исцрпети. Он је волео онако како се воли само у песмама које смо покушавали да свирамо – потпуно и без задршке. Када се стварност испречила тој љубави, почео је тихи бег. Оно што је почело као потрага за заборавом у чаши, претворило се у дуго замагљивање вида. Његов пут, од облака наше младости до грађевинских скела туђих градова, био је пут душе која је увек тражила онај један, савршени акорд, али га је бука живота заглушивала.

Отишао је прерано, као недовршена песма. Остала је празнина, али и онај исти одјек са пумпе који и даље вибрира у ваздуху оног нашег краја.

Сада, када помислим на њега, не видим пад. Видим оно лето између школе и судбине. Видим нас тројицу, заклоњене белим стаблима, како верујемо да ће наше име остати уклесано у ветар. И остало је. Јер негде, ван овог времена, у простору где су све душе чисте и где кисела земља више не нагриза корење, Неустрашиви поново штимује своју гитару.

Тамо ћемо се наћи, на некој новој проби, где музика никада не престаје.

smArt⁰³|²⁶

ГЛАС МАЈКЕ И РАДОСТ ПРЕТЕЧЕ: Сусрет на гори

У предвечерје празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, ми се не сећамо само светог остатка великог Пророка, већ самог корена те радости која је свету објавила Спаситеља. Све је почело у једном тренутку сусрета, у дому праведне Јелисавете, чији је глас остао забележен као прва људска потврда оваплоћеног Бога.

Сусрет две Тајне

Био је то дан као и сваки други у брдима Јудеје, прекривен прашином и тишином дугог чекања. Али за Јелисавету, која је у својој позној старости носила тајну новог живота, тај дан је мирисао на нешто неописиво. Када се на вратима појавила Марија, млада рођака из Назарета, ваздух се одједном променио.

Марија је тек стигла у горски крај, носећи у себи Ону Светлост која ће обасјати свет. Чим је њен глас одјекнуо у Захаријином дому, догодила се тајна коју Јеванђеље чува као најдрагоценији бисер. Света Јелисавета, мајка која је деценијама носила терет ћутања и молитве, изненада се испунила Духа Светога.

Није било потребе за објашњењима. Чим је Маријин глас изговорио прво „Мир теби, Јелисавета“, догодило се чудо које надилази логику овог света. Унутар Јелисавете, дете — будући Пророк и Претеча — препознало је свог Творца скривеног у девојачкој утроби. Тај немирни, радосни покрет малог бића био је први аплауз Спаситељу који долази.

Није то био обичан разговор две жене. Био је то тренутак када је Јелисавета постала први пророк Новог Завета. Гледајући у своју младу рођаку, она није видела само Марију — видела је Мајку свога Господа.

„Благословена си ти међу женама! И благословен је Плод који носиш” — повикала је Јелисавета узвишеним гласом. Тај крик није био од овога света. Био је то одговор на радост детета које је у њеној утроби „заиграло”. Та глава, коју ми данас кроз Празник обретења целивамо и поштујемо, први пут се поклонила Спаситељу још док је била у мајчином телу.

„Откуд мени оваква част, да Мајка мога Господа дође на мој праг? Чим сам ти чула глас, све у мени је заиграло од радости!” — пита се смерна Јелисавета. У овом питању скривена је сва суштина наше вере: препознати Бога у тишини, у другом човеку, у смирењу. Јелисавета нас учи да права мудрост не долази из књига, већ из чисте утробе и срца које је спремно да верује.

Веза са Празником Обретења

Док сутра славимо Обретење главе Светог Јована, ми заправо славимо исту ту радост о којој нам Јелисавета говори у Јеванђељу. Та глава, која је у Јелисавети затреперила од среће, касније ће у пустињи викати: „Покајте се!”, а потом ће бити посечена за Истину. Али ни мач, ни земља у којој је била скривена, нису могли угушити ту радост коју је Јелисавета прва објавила.

Њене последње речи у овом Јеванђелском запису су вечни позив свима нама: „И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ.”

Јелисаветин глас нас подсећа да, без обзира на то колико су тешка времена, оно што Бог обећа — Он и испуни. Глава коју славимо сутра је доказ те победе, а Јелисаветин поздрав је вечна химна тој непобедивој вери.

------------------------------

Лекција за наше време
Ова прича нам говори да Бог не долази увек кроз громове и спектакле. Он долази кроз тихи поздрав, кроз сусрет двоје људи који верују. У свету који је често пун буке и празнине, „Поздрав Јелисаветин” нас подсећа да права радост почиње онда када у другоме препознамо присуство Божије.

------------------------------

МОЛИТВЕНИ ДОДАТАК

Господе, дај нам срце Свете Јелисавете – да умемо да препознамо Твоју близину у тишини и у ближњем свом. Нека наша радост, попут радости нерођеног Претече, увек трепери пред Твојом Светлошћу. Свети Јоване Крститељу, чију свету главу данас са љубављу целујемо, научи нас да за Истину живимо и да се речима твоје мајке увек Господу клањамо. Амин.

------------------------------

[Засновано на Светом јеванђељу по Луки (1, 41–45), поводом празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља.]

Баћушка Коља

Прича о једном позиву

Било је то у Перму, граду где река Кама носи ледене брзаке поред огромних постројења «Уралхима» и старих петокраких на фасадама. Тачније, у фебруару 2018. године, када је зима стезала град својим најјачим стиском, а температуре се спуштале и до минус двадесет. У стамбеном низу близу Комсомолског проспекта, једног од главних булевара, у стану који је мирисао на свеже печен хлеб и старе књиге, живео је отац Николај Орлов са породицом — супругом Леном, двоје мале деце, трогодишњи Алексејем и шестомесечном Екатарином. А на полици у трпезарији пуно богословских књига. Парохијани су га звали баћушка Коља, и то с нежношћу, јер је имао тек тридесет и нешто година, плаве очи и навику да се смеши пре него што проговори. Рукоположен је само четири године раније, и у срцу му је горела ватра за служење — стварна, не декларативна. Био је то човек који је веровао да се вера живи, а не само проповеда, и тај жар га је често водио у размишљања која су превазилазила уобичајене оквире парохијског живота.

Али у Перму је зима тек нешто мало мање од пет месеци у години. И баћушка Коља је почео да размишља. Хладни ветрови који су шибали са Урала нису само доносили снег, већ су и хладили жар, подстичући питања о смислу и практичности.

Раса привлачи погледе у трамвају. На обурданим тротоарима хвата се со и блато. Људи се у реду за хлеб окрећу за њим, шапућући и показујући прстом. „Зар није боље да се стопим са светом," говорио је себи, док је гледао свој одраз у залеђеном излогу, „да лакше дотакнем душе?" Тражио је оправдање у речи икономија — снисхођење ради веће љубави — и убеђивао себе да је то мудрост, а не слабост. У тим тренуцима, чинило му се да је то једини пут да се премости јаз између световног и духовног, да се приближи људима који су све више били отуђени од Цркве.

Једног јутра, 14. фебруара 2018. године, када је ветар с Уралских планинских гребена секао лице као бритва, а снег шкрипао под ногама, баћушка Коља је одлучио. Обукао је сиву зимску јакну, скрио мали сребрни крстић испод крагне, и кренуо преко града — у болницу, где је лежао стари парохијанин коме је требало причешће. У ваздуху се осећао мирис дима из фабричких димњака и влажне земље која се борила са ледом.

До трамвајске станице на углу Сибирске улице, где су се окупљали први путници, дошао је пешке, журећи да стигне на време. На станици је већ стајао стари трамвај, модел КТМ-5, чији су прозори били замагљени од хладноће.

На перону, уз жуту таблу са распоредом коју је пола зиме прекривао снег, стајао је стар човек у ватираном ватенку, са металном кутијицом у рукама. Звао се Василиј Петрович Серов, пензионисани радник из хемијског комбината, седамдесет и две године, лице избраздано смолом и временом. Баћушка га је познавао из парохије — долазио је ретко, углавном о Васкрсу, али увек с поштовањем. Сада му је лице изражавало нешто отуда непознато: страх и надање помешани, као да је носио терет целог света на својим плећима.

Његова супруга, Ана Ивановна, лежала је болесна — висока температура три дана, лекар рекао да сачекају, али Василиј Петрович није могао само да чека. Кренуо је пешке до Вазнесењске цркве, да нађе свештеника и замоли за молитву. Цркве је бирао по близини, не по имену, и баћушку Кољу није препознао. Његове очи, навикнуте на радничке униформе и фабричке хале, нису очекивале свештеника у цивилу.

— Извините, — обратио му се старац, гласом промуклим од хладноће и бриге, — јесте ли ви случајно из цркве? Тражим свештеника.

Баћушка је осетио топлину у грудима, неку врсту потврде. Ево, управо овако — срешће га на путу и помоћи. Помислио је да је ово знак, да је његова одлука исправна.

— Јесам, — рекао је, покушавајући да звучи што убедљивије. — Ја сам свештеник. Реците ми.

Серов га је одмерио. Видео је младог човека у сивој јакни, без иједног знака чина, без расе, без крста на видљивом месту. Његов поглед је прелазио преко баћушкине одеће, тражећи нешто познато, нешто што би потврдило његове речи.

— Ви? — упитао је тихо, скоро извињавајући се, са неверицом у гласу. — Али... где вам је одећа? Свештеник носи... — застао је, несигуран, као да се боји да увреди. — Можда сте ви из неке... друге заједнице?

— Не, не, ја сам православни свештеник, само данас — почео је баћушка да објашњава, али речи су му застале у грлу.

— Опростите, — рекао је старац, сад већ чврстије, окрећући главу. — Не знам ко сте. Моја Ана Ивановна чека. Ићи ћу у другу цркву. Немам времена за загонетке.

Окренуо се и пошао низ улицу, стискајући кутијицу у рукама, његова фигура се полако губила у јутарњој магли. Баћушка је остао на перону, осећајући како му се груди стежу. Трамвај је дошао и отишао без њега, а он је стајао, немоћан, посматрајући празан пут.

Провозао се следећим трамвајем до центра и изашао код Саборне цркве Светог Стефана Пермског — великог жутог здања на чијем трему су мачке преживљавале зиму у картонским кутијама. Планирао је да прође поред и настави пут, али нешто га је зауставило. На клупи уз ограду, под голим брезама, видео је жену. Њена појава је била толико усамљена да је привлачила поглед.

Седела је укочено, у тамном капуту, са рукавицама на крилу мада је вани хладно. Сузе су јој се сушиле на образима — нису текле, само су стајале, замрзнуте у изразу лица, као да је време стало само за њу. Баћушка ју је знао. Звала се Људмила Ивановна Борисова, удовица, живела је три улице даље од цркве. Дошла је изјутра, стала пред иконостас, и — отишла. Није могла да се помоли. Нешто ју је спречавало. Сахранила је мужа пре шест месеци и туга је у њој постала камен, а камен не зна да се моли. Њен поглед је био празан, упрт у даљину, као да тражи одговор који никада неће доћи.

Баћушка јој је пришао и тихо рекао, гласом пуним саосећања:

— Благослов од Бога, сестро. Видим да вам је тешко.

Она га је погледала. Видела је непознатог мушкарца у јакни, без расе, без крста. Сред зиме, сред трга, непознати човек јој прилази и зове је сестро. У њеним очима се појавила мешавина страха и збуњености.

— Ко сте ви? — упитала је, повлачећи се на клупи, као да се брани од невидљиве претње.

— Свештеник сам. Отац Николај.

Лице јој се затворило, као да је спустила невидљиви штит. Свака нада која се можда појавила, нестала је.

— Молим вас, — рекла је хладно, окрећући главу, — оставите ме на миру. Немам снаге за разговоре.

Устала је и пошла ка вратима цркве — не да би ушла, него да би побегла од њега, од себе, од свега. Баћушка је гледао за њом. Знао је ко је. Знао је шта јој треба. И није могао ништа. Осећао је како му се срце стеже, схватајући да је његова намера, ма колико добра била, била погрешно схваћена.

Кренуо је пешке даље, али кораци су му се успорили, постали тешки. Бол од та два сусрета није јењавао — растао је, споро и сигурно, као вода која подрива лед, претварајући се у горчину. Дошао је до своје парохијске цркве Светог Николе касно поподне, али доста рано од почетка вечерње службе, у час кад је сунце већ почињало да бледи иза блокова и кад је унутра мирисало на кадионицу и восак, мирис који га је обично тешио, али сада је био само подсетник на његов неуспех.

Ушао је кроз споредна врата, тихо, као да се боји да не пробуди нешто. Кандило поред иконе Спаситеља и Светог Николаја пуцкетала су у тишини, једини звук у великој, али празној цркви. Пао је на колена пред иконом Спаситеља и дуго није говорио — само је клечао и осећао тежину тог дана на раменима, тежину која га је притискала до земље.

На крају је прошапутао, гласом пуним очаја:

— Господе, да ли сам погрешио?

Није чуо одговор, али је срце престало да га боли на исти начин. Нека врста мира, или можда прихватања, испунила га је. По завршетку бденија кренуо је кући у сумрак, кроз Перм који је тонуо у плаво вечерње светло, а улице су се пуниле сенкама.

Код куће, његова супруга Лена му је ставила тањир супе на сто и није питала ништа — само је погледала његово лице и схватила. Њене очи су говориле више од хиљаду речи, нудећи утеху без потребе за објашњењима. Деца су већ спавала, њихови тихи уздаси испуњавали су собу. Баћушка је сео, јео споро, сваки залогај био је тежак, и заспао на каучу у трпезарији пре него што је и стигао да се скине, исцрпљен до сржи.

И уснио је шуме Саровске пустиње, место где су се свеци повлачили да пронађу мир и одговоре.

У сну, у тој тишини која не личи ни на шта земаљско, стајао је Свети Серафим, баћушка Саровски — не онакав какав је на сликама, него жив, мали, погрбљен, у белој мантији, са палицом у руци. Очи су му биле светле и незгодне, продорне, као да виде кроз душу.

— Сине мој, — рекао је, гласом који је одзвањао у његовој души, — раса није тек тканина. Она је ознака завета. Ако је скинеш без нужде, постајеш невидљив — и то не пред светом, него пред онима које је Бог послао управо теби. Онај старац те је тражио. Она жена је чекала. Канон Трулског сабора није написан да окива, него да заштити — и тебе и народ. Икономија је за тренутке кад живот виси о концу. А акривија — строга послушност — пут је и светости и истинске љубави. Врати се правилу. Да би народ видео Христа у теби, а не само сенку непознатог човека.

Пробудио се пре зоре. У трпезарији је горело мало кандило изнад полице с књигама, бацајући меко жуто светло. Устао је, отишао у спаваћу собу, обукао расу у тами — осетио познату тежину на раменима, тежину која је сада личила на утеху, на повратак кући — и сео за сто да сачека јутро, спреман за нови почетак.

Кад је његова супруга, матушка Лена изашла из спаваће собе са малом Каћом, завијеном у пеленама, видела је свог мужа где стоји поред прозора обученог у раси, гледа у залеђени булевар и пије чај. Њено лице се озарило.

Није ништа рекла. Само се насмешила, разумевши све без речи.

Тог дана баћушка Коља је отишао прво до болнице, причестио старог парохијанина, а онда, враћајући се, нашао Људмилу Ивановну у цркви где је стајала пред иконостасом и опет није могла да проговори. Сео је поред ње на клупу и ћутао с њом неко време, дозвољавајући тишини да говори. Затим је рекао неколико речи, једноставних, али пуних утехе. Она је заплакала — овог пута нормалним сузама, сузама које су прале бол.

Више није скидао расу. Његова одлука је била чврста, утемељена на искуству и божанском откривењу.

Парохијани су га препознавали издалека — на станици, у реду, у трамвају. Нису сви улазили у цркву. Али знали су где да га нађу, и знали су да је он ту за њих, видљив и доступан.

Наравоученије: У времену кад се „практични разлози" лако мешају са мудрошћу, вреди се сетити да је ношење расе не само дисциплина него и сведочење — видљиво, свакодневно, и управо зато потребно. Прекомерна икономија чини свештенике "невидљивим", а вернике збуњеним. Нека се вратимо акривији Светих отаца, да би Црква засијала као светлост у свету (Мт. 5,14). Амин.

---------

Напомена о канонском основу

27. канон Трулског сабора (692. год.) — који је обавезујући за целу Православну цркву (превод на српски из оригиналног грчког):

„Ниједан од оних који су уписани у списак клира нека не облачи одећу која му не приличи, ни када борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је одређена за оне који припадају клиру. Ако неко прекрши овај канон, нека буде одлучен на једну недељу."

Тумачење: 

Овај канон забрањује клирицима (свештеницима, ђаконима итд.) да носе световну одећу у јавности, наглашавајући да морају носити прописану свештеничку одежду (расу или мантију) да би били препознатљиви као слуге Божје. Казна је привремено одлучење (искључење из заједнице и служења) на седам дана. Ово правило се заснива на принципу одвајања од света и сведочења вере, и потврђено је у тумачењима Светих отаца као што су Зонара и Валсамон. Слични принципи се налазе и у другим канонима, нпр. 16. канон VII Васељенског сабора, али 27. Трулског је кључан за ово питање.

Сарафин Антус