Баћушка Коља

Прича о једном позиву

Било је то у Перму, граду где река Кама носи ледене брзаке поред огромних постројења «Уралхима» и старих петокраких на фасадама. Тачније, у фебруару 2018. године, када је зима стезала град својим најјачим стиском, а температуре се спуштале и до минус двадесет. У стамбеном низу близу Комсомолског проспекта, једног од главних булевара, у стану који је мирисао на свеже печен хлеб и старе књиге, живео је отац Николај Орлов са породицом — супругом Леном, двоје мале деце, трогодишњи Алексејем и шестомесечном Екатарином. А на полици у трпезарији пуно богословских књига. Парохијани су га звали баћушка Коља, и то с нежношћу, јер је имао тек тридесет и нешто година, плаве очи и навику да се смеши пре него што проговори. Рукоположен је само четири године раније, и у срцу му је горела ватра за служење — стварна, не декларативна. Био је то човек који је веровао да се вера живи, а не само проповеда, и тај жар га је често водио у размишљања која су превазилазила уобичајене оквире парохијског живота.

Али у Перму је зима тек нешто мало мање од пет месеци у години. И баћушка Коља је почео да размишља. Хладни ветрови који су шибали са Урала нису само доносили снег, већ су и хладили жар, подстичући питања о смислу и практичности.

Раса привлачи погледе у трамвају. На обурданим тротоарима хвата се со и блато. Људи се у реду за хлеб окрећу за њим, шапућући и показујући прстом. „Зар није боље да се стопим са светом," говорио је себи, док је гледао свој одраз у залеђеном излогу, „да лакше дотакнем душе?" Тражио је оправдање у речи икономија — снисхођење ради веће љубави — и убеђивао себе да је то мудрост, а не слабост. У тим тренуцима, чинило му се да је то једини пут да се премости јаз између световног и духовног, да се приближи људима који су све више били отуђени од Цркве.

Једног јутра, 14. фебруара 2018. године, када је ветар с Уралских планинских гребена секао лице као бритва, а снег шкрипао под ногама, баћушка Коља је одлучио. Обукао је сиву зимску јакну, скрио мали сребрни крстић испод крагне, и кренуо преко града — у болницу, где је лежао стари парохијанин коме је требало причешће. У ваздуху се осећао мирис дима из фабричких димњака и влажне земље која се борила са ледом.

До трамвајске станице на углу Сибирске улице, где су се окупљали први путници, дошао је пешке, журећи да стигне на време. На станици је већ стајао стари трамвај, модел КТМ-5, чији су прозори били замагљени од хладноће.

На перону, уз жуту таблу са распоредом коју је пола зиме прекривао снег, стајао је стар човек у ватираном ватенку, са металном кутијицом у рукама. Звао се Василиј Петрович Серов, пензионисани радник из хемијског комбината, седамдесет и две године, лице избраздано смолом и временом. Баћушка га је познавао из парохије — долазио је ретко, углавном о Васкрсу, али увек с поштовањем. Сада му је лице изражавало нешто отуда непознато: страх и надање помешани, као да је носио терет целог света на својим плећима.

Његова супруга, Ана Ивановна, лежала је болесна — висока температура три дана, лекар рекао да сачекају, али Василиј Петрович није могао само да чека. Кренуо је пешке до Вазнесењске цркве, да нађе свештеника и замоли за молитву. Цркве је бирао по близини, не по имену, и баћушку Кољу није препознао. Његове очи, навикнуте на радничке униформе и фабричке хале, нису очекивале свештеника у цивилу.

— Извините, — обратио му се старац, гласом промуклим од хладноће и бриге, — јесте ли ви случајно из цркве? Тражим свештеника.

Баћушка је осетио топлину у грудима, неку врсту потврде. Ево, управо овако — срешће га на путу и помоћи. Помислио је да је ово знак, да је његова одлука исправна.

— Јесам, — рекао је, покушавајући да звучи што убедљивије. — Ја сам свештеник. Реците ми.

Серов га је одмерио. Видео је младог човека у сивој јакни, без иједног знака чина, без расе, без крста на видљивом месту. Његов поглед је прелазио преко баћушкине одеће, тражећи нешто познато, нешто што би потврдило његове речи.

— Ви? — упитао је тихо, скоро извињавајући се, са неверицом у гласу. — Али... где вам је одећа? Свештеник носи... — застао је, несигуран, као да се боји да увреди. — Можда сте ви из неке... друге заједнице?

— Не, не, ја сам православни свештеник, само данас — почео је баћушка да објашњава, али речи су му застале у грлу.

— Опростите, — рекао је старац, сад већ чврстије, окрећући главу. — Не знам ко сте. Моја Ана Ивановна чека. Ићи ћу у другу цркву. Немам времена за загонетке.

Окренуо се и пошао низ улицу, стискајући кутијицу у рукама, његова фигура се полако губила у јутарњој магли. Баћушка је остао на перону, осећајући како му се груди стежу. Трамвај је дошао и отишао без њега, а он је стајао, немоћан, посматрајући празан пут.

Провозао се следећим трамвајем до центра и изашао код Саборне цркве Светог Стефана Пермског — великог жутог здања на чијем трему су мачке преживљавале зиму у картонским кутијама. Планирао је да прође поред и настави пут, али нешто га је зауставило. На клупи уз ограду, под голим брезама, видео је жену. Њена појава је била толико усамљена да је привлачила поглед.

Седела је укочено, у тамном капуту, са рукавицама на крилу мада је вани хладно. Сузе су јој се сушиле на образима — нису текле, само су стајале, замрзнуте у изразу лица, као да је време стало само за њу. Баћушка ју је знао. Звала се Људмила Ивановна Борисова, удовица, живела је три улице даље од цркве. Дошла је изјутра, стала пред иконостас, и — отишла. Није могла да се помоли. Нешто ју је спречавало. Сахранила је мужа пре шест месеци и туга је у њој постала камен, а камен не зна да се моли. Њен поглед је био празан, упрт у даљину, као да тражи одговор који никада неће доћи.

Баћушка јој је пришао и тихо рекао, гласом пуним саосећања:

— Благослов од Бога, сестро. Видим да вам је тешко.

Она га је погледала. Видела је непознатог мушкарца у јакни, без расе, без крста. Сред зиме, сред трга, непознати човек јој прилази и зове је сестро. У њеним очима се појавила мешавина страха и збуњености.

— Ко сте ви? — упитала је, повлачећи се на клупи, као да се брани од невидљиве претње.

— Свештеник сам. Отац Николај.

Лице јој се затворило, као да је спустила невидљиви штит. Свака нада која се можда појавила, нестала је.

— Молим вас, — рекла је хладно, окрећући главу, — оставите ме на миру. Немам снаге за разговоре.

Устала је и пошла ка вратима цркве — не да би ушла, него да би побегла од њега, од себе, од свега. Баћушка је гледао за њом. Знао је ко је. Знао је шта јој треба. И није могао ништа. Осећао је како му се срце стеже, схватајући да је његова намера, ма колико добра била, била погрешно схваћена.

Кренуо је пешке даље, али кораци су му се успорили, постали тешки. Бол од та два сусрета није јењавао — растао је, споро и сигурно, као вода која подрива лед, претварајући се у горчину. Дошао је до своје парохијске цркве Светог Николе касно поподне, али доста рано од почетка вечерње службе, у час кад је сунце већ почињало да бледи иза блокова и кад је унутра мирисало на кадионицу и восак, мирис који га је обично тешио, али сада је био само подсетник на његов неуспех.

Ушао је кроз споредна врата, тихо, као да се боји да не пробуди нешто. Кандило поред иконе Спаситеља и Светог Николаја пуцкетала су у тишини, једини звук у великој, али празној цркви. Пао је на колена пред иконом Спаситеља и дуго није говорио — само је клечао и осећао тежину тог дана на раменима, тежину која га је притискала до земље.

На крају је прошапутао, гласом пуним очаја:

— Господе, да ли сам погрешио?

Није чуо одговор, али је срце престало да га боли на исти начин. Нека врста мира, или можда прихватања, испунила га је. По завршетку бденија кренуо је кући у сумрак, кроз Перм који је тонуо у плаво вечерње светло, а улице су се пуниле сенкама.

Код куће, његова супруга Лена му је ставила тањир супе на сто и није питала ништа — само је погледала његово лице и схватила. Њене очи су говориле више од хиљаду речи, нудећи утеху без потребе за објашњењима. Деца су већ спавала, њихови тихи уздаси испуњавали су собу. Баћушка је сео, јео споро, сваки залогај био је тежак, и заспао на каучу у трпезарији пре него што је и стигао да се скине, исцрпљен до сржи.

И уснио је шуме Саровске пустиње, место где су се свеци повлачили да пронађу мир и одговоре.

У сну, у тој тишини која не личи ни на шта земаљско, стајао је Свети Серафим, баћушка Саровски — не онакав какав је на сликама, него жив, мали, погрбљен, у белој мантији, са палицом у руци. Очи су му биле светле и незгодне, продорне, као да виде кроз душу.

— Сине мој, — рекао је, гласом који је одзвањао у његовој души, — раса није тек тканина. Она је ознака завета. Ако је скинеш без нужде, постајеш невидљив — и то не пред светом, него пред онима које је Бог послао управо теби. Онај старац те је тражио. Она жена је чекала. Канон Трулског сабора није написан да окива, него да заштити — и тебе и народ. Икономија је за тренутке кад живот виси о концу. А акривија — строга послушност — пут је и светости и истинске љубави. Врати се правилу. Да би народ видео Христа у теби, а не само сенку непознатог човека.

Пробудио се пре зоре. У трпезарији је горело мало кандило изнад полице с књигама, бацајући меко жуто светло. Устао је, отишао у спаваћу собу, обукао расу у тами — осетио познату тежину на раменима, тежину која је сада личила на утеху, на повратак кући — и сео за сто да сачека јутро, спреман за нови почетак.

Кад је његова супруга, матушка Лена изашла из спаваће собе са малом Каћом, завијеном у пеленама, видела је свог мужа где стоји поред прозора обученог у раси, гледа у залеђени булевар и пије чај. Њено лице се озарило.

Није ништа рекла. Само се насмешила, разумевши све без речи.

Тог дана баћушка Коља је отишао прво до болнице, причестио старог парохијанина, а онда, враћајући се, нашао Људмилу Ивановну у цркви где је стајала пред иконостасом и опет није могла да проговори. Сео је поред ње на клупу и ћутао с њом неко време, дозвољавајући тишини да говори. Затим је рекао неколико речи, једноставних, али пуних утехе. Она је заплакала — овог пута нормалним сузама, сузама које су прале бол.

Више није скидао расу. Његова одлука је била чврста, утемељена на искуству и божанском откривењу.

Парохијани су га препознавали издалека — на станици, у реду, у трамвају. Нису сви улазили у цркву. Али знали су где да га нађу, и знали су да је он ту за њих, видљив и доступан.

Наравоученије: У времену кад се „практични разлози" лако мешају са мудрошћу, вреди се сетити да је ношење расе не само дисциплина него и сведочење — видљиво, свакодневно, и управо зато потребно. Прекомерна икономија чини свештенике "невидљивим", а вернике збуњеним. Нека се вратимо акривији Светих отаца, да би Црква засијала као светлост у свету (Мт. 5,14). Амин.

---------

Напомена о канонском основу

27. канон Трулског сабора (692. год.) — који је обавезујући за целу Православну цркву (превод на српски из оригиналног грчког):

„Ниједан од оних који су уписани у списак клира нека не облачи одећу која му не приличи, ни када борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је одређена за оне који припадају клиру. Ако неко прекрши овај канон, нека буде одлучен на једну недељу."

Тумачење: 

Овај канон забрањује клирицима (свештеницима, ђаконима итд.) да носе световну одећу у јавности, наглашавајући да морају носити прописану свештеничку одежду (расу или мантију) да би били препознатљиви као слуге Божје. Казна је привремено одлучење (искључење из заједнице и служења) на седам дана. Ово правило се заснива на принципу одвајања од света и сведочења вере, и потврђено је у тумачењима Светих отаца као што су Зонара и Валсамон. Слични принципи се налазе и у другим канонима, нпр. 16. канон VII Васељенског сабора, али 27. Трулског је кључан за ово питање.

Сарафин Антус