КАД СЕ ПОРОДИЦА МЕРИ НА КИЛОМЕТАР: СРПСКИ РОДБИНСКИ НАЗИВИ КОЈИ СУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СВЕТУ

Неком не/приликом је један припадник кфорова, дошао тамо негде од преко Баре, упитао нашег Косовца:  

„How do you say ‘brother of my wife’s sister’s husband’ on serbian?“  

Србин је мирно одговорио:  

„Баџанак.“  

Енглез је остао без текста, јер му је требало пола минута да схвати о коме се уопште прича.

И заиста – немамо ми само „uncle“ и „aunt“ који важе за све и свашта. Код нас се тачно зна ко је ко, чак и ако је удаљен седам колена или ако је у питању жена жениног брата (просто, шурњаја). То није случајно. То је наш начин да кажемо: породица није само папир, породица је мрежа која нас држи.

Ево мале „родбинске мапе“ са духовитим коментарима – да се не изгубите кад баба почне да прича:

- Деда и баба – нормално, сви имају.  

- Прадедa и прабаба – ОК, још можемо да разумемо.  

- Чукундеда и чукунбаба – е ту већ почиње магија. Није шала, имамо реч за пра-пра-прародитеље!  

- Беле пчеле – народни израз за оне тако далеке претке да више личе на мит него на рођака. Кад баба каже „од беле пчеле“, знај да је то пре 200 година.

Сад долазимо на право богатство:

- Ујак – мајчин брат (најбољи човек на свету, јер доноси слаткише и не виче)  

- Стриц – очев брат (обично строг, али има већу њиву)  

- Тетка – сестра мајке или оца (она која те 47 пута пита „јеси ли јео?")  

- Таст и ташта – родитељи жене („деда“ и „баба“ кад причаш са стране, ал’ ипак знамо ми ко је ту газда)  

- Свекaр и свекрва – родитељи мужа (ту се већ учи дипломатија)  

- Девер – мужев брат (главни јунак свадбе, о томе смо већ писали)  

- Јетрва – жена девера (она која ти после три године коначно каже „ти“)  

- Заова – мужева сестра (може бити најбоља другарица или највећи изазов, 50-50)  

- Шурак – женин брат (онај који те гледа као да си му украо наследство)  

- Свастика – женина сестра (најбољи извор информација и хаоса)  

- Баџанак (баџа, паша)– муж женине сестре (најлакши однос – пијеш ракију и причаш о фудбалу, и нико те не пита за децу)

И тако даље… Имамо и снају, зета, пасторке, синовце, нећаке, полубраћу, братанце, сестриће и сестричине… Свако има своје име и своје место за софром.

Зашто је то важно?  

Зато што кад некога зовеш правим именом – зовеш га и на одговорност, на љубав, на помоћ. Та реч није само етикета. То је обавеза. Кад ти девер везује пешкир преко рамена – он ти више није „неки рођак“, он ти је законик до краја живота.

Данас млади више не кажу „свекар“ ни „таст“ изгледа превише старомодно, па кажу "чика“ за обојицу. Али кад се то изгуби, изгуби се и део нас. Зато је лепо чути дете у Косовском Поморављу како виче „Тетка Рада!“ уместо „аuntie“ или „тета“ без имена.

Овај списак није коначан – има још термина, а сваки крај има и своје варијанте. Ако знате неки који овде није записан (или ако вам баба има неку посебну реч за седмо колено), допуните списак. Да сачувамо овај наш мали језички и породични драгуљ док још има ко да га преприча.

Јер док имамо речи за све те људе – имамо и њих у срцу. 💛

Срећко М. Мартиновић, smArt¹¹|²⁵

Бити девер у Новом Брду: Обичаји од куповине до канавца

​📜 Пешкир преко рамена: Улога девера на старој косовској свадби

​[Улога девера у традиционалној свадби Косовског Поморавља и Новобрдског краја]

​Српска традиција родбинских назива није мртва прошлост – она је жива мрежа обавеза, подршке и међусобног поштовања, темељ на коме је почивало цело друштво. Сваки назив – од стрица, преко свастике и шурака, до кума и девера – носио је тежину вековне традиције, своје место и своју дужност, а најпотпуније се огледао у животним обредима. Док у савременим, посебно урбаним срединама, традиција све више бледи и улоге кума или старог свата све чешће преузимају пријатељи, на простору Новобрдског краја и Косовског Поморавља тај систем и даље опстаје у готово архаичном облику. Овде свадба није само прослава већ свечано „законовање“ нове породице уз помоћ чувара порекла и обичаја.

​У средишту те обредне слагалице стоји девер. У свакодневном животу то је просто мужев брат или рођак истог колена. На свадби, по устаљеном обичају, девер добија посебну функцију и ту улогу "препушта" ожењеном брату младожењине мајке (свекрвин брат, дакле младожењин ујак). Његова улога далеко превазилази пуко присуство. Заједно са кумом и старим сватом чини „свету тројку законика“ – тројицу који озакоњују брак и преузимају део одговорности за младенце до краја живота.

​Пут ка свадби почиње знатно пре самог весеља. Од некадашњих зимских гостинки, преко чињења жита у понедељак и замесувања обредних погача у четвртак (када три девојке месе погаче за девера, кума и старог свата), па до простирања ћилима и рогожина за невесту у петак – све је усмерено на призивање плодности и берићета. У суботу поподне следи свекрвино оро и бацање окићеног сита према истоку, чиме она јавно преузима статус нове домаћице. Све је то припрема за велики дан – недељу, дан васкрсења и новог живота (за разлику од данашњих прослава суботом – на дан посвећен упокојенима) када је и главно тежиште свадбе и деверове улоге.

​По традицији српске свадбе, кад у недељу сватови стигну пред младину кућу (новопечених „претеља“) и након што младожења гађа јабуку, почиње права представа у којој девер има главну улогу. Наиме, по старом обичају, девер је задужен да чува младу до тренутка венчања. Када сватови уђу у младину собу, девер, као заступник младожење, први долази у контакт са младом. Као представник младожење и његове породице, у њихово име доноси невести дарове.

​Традиционална свадба претрпела је велике промене, али обичај „куповине младе”, где девер као главни преговарач преговара са невестиним братом о висини износа који би требало да плати, одржао се у многим крајевима Србије и у XXI веку. Иако данас изгледа као шала – девер се ценка са младином браћом, подиже се и спушта цена, сватови се смеју – у корену је то стара размена дарова којом се озваничава право на младу и успоставља сродство између две куће.

​Најлепши и највеселији део је обред „куповине и обувања ципела”, моменат испуњен комичним, али дубоко симболичним значењем. Пошто је невеста пред сватове изашла у папучама, девер је дужан да јој донесе „купљене” ципеле и да јој их лично обује. Ту настаје посебна сцена: млада се прави да су ципеле „превелике” и да их окреће у правцу девера, а девер мора да их пуни новчаницама и враћа невести. И тако три пута, док она не потврди да су јој „по таман”. Чим ципеле буду на ногама, његова заштитничка улога се наставља. Овај наизглед шаљив обичај чува старо веровање да се невестина плодност и срећа морају ритуално „откупити“ и заштитити.

​Чином ломљења грабене погаче изнад главе невесте, прекривене велом, девер постаје званични заштитник невесте. Тај статус му млада потврђује поклањајући му деверски пешкир – специјално, богато ручно везени, дугачак пешкир. Везује га испод пазуха: преко десног рамена ако је неожењен, преко левог ако је ожењен. Од тог тренутка девер је одговоран за њу као за рођену сестру и задужен да је чува до венчања, али и током свадбеног весеља.

​Кад све буде готово, девер изводи младу из очинске куће. Након три одиграна кола пред капијом, он је води ка цркви или младожењином дому, док младожења иде засебно са барјактарем. Девер је тако мост између два света – он је последњи који је држи за руку из старог дома и први који је уводи у нови.

​Након обављеног црквеног венчања, почиње дуго очекивано свадбено весеље, које данас све чешће поприма облик свадбене журке, лишене многих традиционалних обичаја. Ипак, без обзира на форму, суштина остаје иста: стари и млади, ближа и даља родбина, комшије и пријатељи – сви, до последњег госта, окупљају се да поделе и сведоче велику радост младенаца.

Свадба се формално завршава устајањем кума, али деверова веза са младом траје и даље.

У првим данима после свадбе (обично осмог дана) млада одлази у деверов дом и дарује му „канавац“ – посебан пешкир, чиме се коначно затвара круг његове заштитничке улоге и потврђује доживотна веза.

​У Косовском Поморављу и Новобрдском крају девер није само почасни гост – он је живи симбол родбинске солидарности, чувар прелаза и активни законик брака. Ма колико се свадбе скратиле и поједноставиле, деверски пешкир, ципеле пуне новаца, чување невесте и откуп и даље су ту. Они тихо, али упорно сведоче да се у срцу овог народа још чува она иста топлина, иста одговорност и исто уверење: породица се не гради само између двоје младих, већ између две куће, два рода и целе заједнице која их прати и чува.

Срећко М. Мартиновић

smArt¹¹|²⁵

Мратинданска прича из Новог Брда

Приче из Новог Брда:

Чудесни краљ и злато под брдом (Мратинданска прича)

Данас славимо Светог краља Стефана Дечанског, владара чији је живот био тежак попут камена из наших рудника, али чија је владавина сијала сјајније од новобрдског сребра. Мање је познато да је овај многострадални Немањић оставио дубок траг управо овде, под зидинама нашег славног Новог Брда.

Замислите средњовековну Србију, време великих турбуленција. Млади принц Стефан је, неправедно оптужен од оца (краља Милутина), био ослепљен и прогнан у далеку Византију. Али, према предању, Свети Никола му је чудесно повратио вид.

Када се вратио у Србију и преузео престо, краљ Стефан Дечански није само градио величанствене задужбине попут Високих Дечана. Он је био мудар и прагматичан владар који је препознао право благо своје земље – а то је било наше Ново Брдо.

Док је његов отац започео изградњу тврђаве, Стефан Дечански ју је завршио и претворио је у праву ризницу Србије. Под његовом заштитом, Ново Брдо је процветало у један од најважнијих рударских и трговачких центара на Балкану.

Први писани трагови који детаљно говоре о организованој трговини у Новом Брду потичу управо из његовог времена. Године 1326. краљ Стефан обавештава дубровачког кнеза о пословању њихових трговаца овде, што доказује да је град већ тада био жила куцавица међународне трговине. Каравани су долазили и одлазили, а град је растао, привлачећи рударе Сасе и веште трговце са Јадрана.

Али постоји и други назив за данашњи дан: Мратиндан. Одакле овај необичан назив и какве везе има свети српски краљ са њим? 

У народу се овај празник одомаћио као Мратиндан, име добијено по Светом Мартину из Тура, западном светитељу који се некада прослављао на овај исти датум. Црквеном одлуком, на овај дан је премештена прослава српског краља, али је стари назив остао у народу. Рођен у Штајерској у IV веку, био је готског или словенског порекла. Служећи у римској војсци доспео је у Француску. Касније је постао бискуп у граду Туру. 

У средњем веку у Србију долазе Саси које је довео краљ Урош. Они су били најбољи рудари оног доба, и краљ их је населио у Ново Брдо. Пошто је извесно међу њима било и Лужичких Срба, то је био разлог што су се брзо уклопили међу ондашње житеље нашег краја.

Претпоставка је да је Мратиндан, посвећен бискупу из Тура, али се ова слава усталила у народу, иако није аутентично српска. 

 Тако је данас извесно да међу свечарима и поштоваоцима славе Светог Мрате, има потомака старих саских рудара, који су после много векова сачували макар део средњовековне традиције предака донесене међу Србе “из далека”.

Наравно, не можемо заборавити ни најпознатију изреку: "Свети Мрата, снег на врата". Ова изрека означава почетак хладног, зимског периода године. Народна предвиђања времена су такође део овог празника: ако је дан магловит, зима ће бити променљива, а ако је сунчан и ведар, биће мраз. 

Прича о Светом Стефану Дечанском и Новом Брду није само бајка о краљевима и злату. То је прича о истрајности – како из највеће таме (слепила и прогонства) може проистећи светлост и – светост.

Данас, док славимо нашег краља,  када се спремамо да закорачимо у хладни део године, под знаком Мратиндана сетимо се не само занимљивих обичаја већ и праве ризнице Новог Брда. То није само сребро и злато које је краљ Стефан извадио из наших дубина, већ и духовно злато које је он изнео из своје патње. 

Остаци моћних зидина опомињу нас да се сетимо краља који је, упркос свим недаћама, славио Бога до искони. Његово наслеђе нас подсећа да је наше Ново Брдо увек било место сусрета култура, трговине и живота. Нека нам његова прича буде инспирација да чувамо и негујемо историју нашег Брда.

 

Срећан вам празник Светог краља Стефана Дечанског – и миран вам Мратиндан!

Срећко М. Мартиновић, smArt¹¹|²⁵

СЕОСКА ПОМАДА: Плава крв, гњиланска маст и Сабор у Бостане

["Римејк" истините приче из 1908. године, испричане из душе Серафима из Јасеновика]

Спремио сам се као да идем пред самог владику. Обукао сам ново одело, чисто као душа. Чакшире црне од клашње, тесне уз ногу, ферман од најбоље чохе везен гајтанима и техријама – нека виде ови варошани шта је криворечки вез. На глави капа, врзана увијеном марамом, баш по нашки, по Криворечки. Бркове сам поткресао одоздо да буду тањи, господскији, а коса ми је црна као угарак, сија се на сунцу. Лице ми бело, здраво – пуца здравље из мене као из зреле јабуке.

Сишао сам из мог Јасеновика, преко Макреш па у Гилане. Гледам ову чаршију. Све је то ново, све је то никло кад је моје Ново Брдо пало. Ови трговчићи мисле да су господа јер носив капе и шешири, а не знав да у моје вене, овде под овај ферман, тече крв од они витезови што су некад са злато коње потковивали горе на Тврђаву. Ја сам сељак, ратар, али сам за њих племство.

Али, пуста љубав од човека направи роба.

Повеодо једну жену из Варош-махалу, познава гу газда Тодор, стална му муштерија. Рачунам – она је њина, зна сас њи, ће ме покрива. Срамота је, бре, да момак купује мазалице.

Уђосмо. Газда Тодор дрема, ал’ чим виде жену, очи му засијаше.

– Које добро? – пита он, а намигује на ону господу што седив по крајеви и пушив.

Ја ћутим. Чекам њу. Она се прво нећкала, разгледала, па онда, ко да гу нешто успут пало на памет:

– Имате ли белила?

Газда је погледа право у очи. Зна је у душу.

– А за кога ћеш? – пита он лукаво.

– За мене! Што питаш?! – одбруси она, тобож љутито. Добро је, мислим се, брани ме, не да ме.

Али газда је стара лисица.

– Тек стара си ти, сестро, за белило – насмеја се он гласно – да не тражиш ти ово за другога? Да није за овога сељака?

И ту се деси зло. Уместо да ме брани, она се окрете како ветар дува. Види да гу се смијев што хоће да се подмлади, па брже-боље да спере љагу са себе, упери прст у мене. Поче и она да се церека сас њи.

– Јесте! – викну она. – За њега је!

Земљо, отвори се! Поцрвенеја сам ко булка у жито. Сви гледав. Учитељ, трговац, па и ова моја "савезница". Издала ме варошанка за минут смејање.

Поче да се вртим, да муцам. Језик ми се завезао у чвор.

– Н-н-е, море... з-з-а м-м-ене! – 'тедо' да кажем "неје за мене", ал' испаде наопако. – З-з-а моју рођаку! – слага' мучећи се са сваки збор.

– Немам белило – рече газда, ал’ извади тегле. – Имам помаде. То ти је, Серафиме, чудо. Лице буде меко к'о памук, к'о бехар.

– Пошто? – питам, а зној ме пробија.

– Ова мања осам. Ова већа дванаест гроша.

Дванаест гроша! За једну теглу масти! Па то је пљачка! Али онда ми пред очи изађе ОНА. Моја лепотица из Јасеновик.

Замислим је на Сабор, како сија, како је најлепша, како ми се смеши. Шта је дванаест гроша наспрам њен осмеха?

– Скупо, газда... – промрмљам.

– Скупо? – скочи он, па поче да се пљеска по образима. – Меко, меко, бре! Девојке ће да изгоре за тобом!

И ова из Варош-махале, сад кад је већ издала, поче да наваљује:

– Узми, бре, шта се цинцулираш!

– Дај! – пресеко'. – И прашак дај. И руменила.

Све је изашло на четрнаест гроша. Извади паре из недра. Тешко зарађене, на земљу и слунце. Овија варошани лако узимав, ал' тешко давав.

– Јеси л' ожењен? – добаци неко кад сам излазио.

– Ј-ј-јесам! – викнух. Морао сам. Да реко несам, одма би почели да испирав уста сас моју девојку. Боље да мислив да сам луд, него да њу дирав.

И дође тај дан. Крај на август месец, Госпођиндан. Сабор у Бостане, ту одма под зидине на наше старо Ново Брдо.

Скупија се народ из целнивобрдски и криворечки крај. Свирав сурле, ударав гочеви, вије се оро. Сулнце пржи, камен гори.

Чекаја сам гу. И дође.

Моја голубица. Али, кад је пришла ближе... срце ми стаде.

Све је ставила. Све што сам гу послаја. И помаду, и белило, и оно црвенило. Лице гу било бело као креч, а образи црвени ко крв.

Намазала се сирота, 'тела да буде варошанка због мене. Али слунце не прашта.

Маст је почела да се топи. Беле и црвене реке су цуриле гу низ врат. Лице се сјајило као тепсија.

Другарице око ње се кикоћев, гуркав се. Момци показујев с прсти.

– Види ову, истопила се! – чујем гласове.

А она стоји, збуњена, брише с рукави, размазује оно шаренило још више.

Мене се душа стегла. Али не од срамоте због њу. Него од љубав.

Ти гњилански кицоши видив кловна. Ја видим девојку која због мене 'тела да буде по лепша од вилу. Видим њезин труд. Видим жељу да ми угоди.

Њено лице се можда топило, али њена лепота за мене није.

Дигнуја сам главу по високо. Ја сам Серафим из Јасеновик, потомак на властелу. Нека се смијев.

Приша сам гу с поглед и насмеја се. Благо. Да зна да је за мене – најлепша на цели Сабора у Бостане.

– Нека цури, душо – мислија сам – нек' иде све до ђавола и помада и варош. Ти си моја, па макар била и шарена!

Обрадио:

Срећко М. Мартиновић, smArt¹¹|²⁵

НОВО БРДО, КРАЉ МИЛУТИН И ЗЛАТНИ ДИНАР: Како је наше сребро уздрмало Венецију и завршило код Дантеа?

Знамо да је наше Ново Брдо било срце рударства и ризница средњовековне Србије, али знате ли да је богатство из наших рудника довело до међународног "Рата новца" и инспирисало чувеног Дантеа Алигијерија?

Ово је прича о злату и сребру, моћи и политици, која почиње управо овде, под обронцима наше тврђаве.

Тајна гламског сребра: Ново Брдо као претња Европи

У време моћног краља Милутина (1282–1321), његова Краљевина Србија доживљава економски процват захваљујући рудницима, а пре свега нашем Новом Брду. Милутин је одлучио да кује сопствени динар, угледајући се на тада најјачу европску валуту – млетачки матапан.

Међутим, кључна разлика лежи у сировини.

Милутинови динари су се ковали управо овде, од нашег, чувеног гламовог сребра (које се убраја у сребро изузетног квалитета) из новобрдских рудника. То сребро је било невероватно богато и садржавало је и до чак 33% чистог злата!

Иако је Милутин касније смањио грамажу кованице, квалитет метала и присуство злата чинили су српски динар невероватно вредним и траженим. Ово није био само новац – то је била претња.

"Рат новца" и освета Млетачке Републике

Брзо ширење нашег, златом обогаћеног динара, у великој мери је угрозило статус млетачког матапана као најјаче валуте у Европи. Венеција, тадашња поморска и економска сила, није могла да дозволи да је због сребра из неког далеког Новог Брда српски динар надмаши.

Млетачки сенат је реаговао оштро. Оптужили су краља Милутина за фалсификовање новца и забранили су трговину српским динарима на својој територији.

Овај сукоб, назван "Рат новца", довео је до монетарне кризе у италијанским градовима и трајао је годинама.

Од Новог Брда до Шестог круга Раја

Сукоб око новца из Новог Брда био је толико значајан да је одјекнуо чак до Фиренце и ушао у бесмртно дело светске књижевности – Божанствену комедију Дантеа Алигијерија.

Данте је, као својеврстан хроничар свог доба, у шестом кругу Раја (на планети Јупитер, месту резервисаном за праведне владаре) поменуо краља Милутина.

У стиху 19. певања Раја, Данте каже да ће тамо бити "онај из Рашке који је лоше употребио калуп из Венеције."

[„… и онај из Норвешке и Португала/ ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи/ што у зло виђе жиг млетског метала“ (XIX певање, стих 139-141)].

Овај Дантеов стих је директан осврт на "Рат новца" и Милутиново "копирање" млетачког новца.

Било како било, уместо да га смести у пакао (како погрешно тврде неки извори), Данте је Милутина сместио у Рају. То је доказ да се не ради о фалсификовању новца (такође једна од заблуда) већ му је Данте, препознајући његову владарску моћ, само замерио што је правио новац по венецијанском узору, иако се осврнуо на спор око новца.

 

Понос Новог Брда: Слава и заблуда

​Дакле, када следећи пут прочитате било шта о нашем Новом Брду, знајте да оно није само величанствена тврђава. 

То је место из којег је потекло златом богато гламско сребро, довољно моћно да је поставило српску економију у сам врх средњовековне Европе.

​Толико моћно да изазове "Рат новца" са најјачом силом Медитерана, Венецијом и обезбеде српском краљу вечно место у највећем делу италијанске књижевности.

​Ново Брдо је дословно ковало златну историју!

46 година од дана који је променио наше животе

[Посвета поводом четрдесет шест година кумовања]

Пре скоро пола века, на прагу младости и нових почетака, догодило се нешто што је надрасло све студентске дане, испите и снове о будућности. Тог дана, када сам стао као кум своме колеги са факултета, нисам ни слутио да ће један свечани чин постати трајна нит пријатељства, поверења и радости.

Од тада до данас, све је прошло – године, људи, времена – али остаје живо сећање на онај дан када је почело једно ново сродство, крунисано већ следећег маја рођењем малог Ивана, симбола новог живота и наде.

Четрдесет шест година касније, остаје захвалност и понос што је то пријатељство постало више од обичаја – постало је сведочанство трајних вредности и искрене људске блискости које траје.

smArt¹¹|²⁵

⚔️ Новобрдски мач: Прича о витезу и забораву

[Из рубрике: "Легенде, митови и предања"]

Чувар средњовековне тајне

Свако место има своје приче, а наше Ново Брдо, сјајна престоница средњовековног рударства, носи их читаву ризницу. Ипак, неке легенде нису настале давно, већ у наше време, иако говоре о давно прошлим витезовима. Једна таква, препуна горчине, а тиче се наше славне тврђаве, преноси се шапатом, као највећа завера.

Пре седам година, једног поподнева, седео сам са братом у Христу, човеком који ради у Митровачком музеју. Био је узнемирен, "као на трњу", иако је кафана била бучна. Када ме је, са некаквом посебном намером, питао: "Ти беше из Новог Брда?", знао сам да следи нешто важно. Приближио сам се, спреман да примим тајну.

Шапатом, готово нечујно, испричао ми је: "Замисли, брате мој, нађу у Новобрдској тврђави огроман, средњовековни мач, фино очуван. Очисте га, увију у памук... и Бог свети зна како су га, уз коју муку, изнели преко прелаза и за Београд."

Витешко оружје и терет историје

Мач је био достојан српског витеза – велик, тежак, дугачак, украшен. Очигледан доказ наше, српске, историје на том простору. Новобрђани, обични људи који су учествовали у спасавању реликвије, били су радосни и поносни. Имали смо свој трофеј, свој опипљиви комад славе.

А онда, прича добија трагичан, готово нестваран преокрет, који се у Новој историји Србије, нажалост, понавља као ружна бајка.

"И шта уради Београд?" – питао ме је мој саговорник, а његов поглед је говорио више од речи.

Званично Министарство културе Републике Србије, тада (а можда и данас) вођено "старлетама из партије на власти" и ниском свешћу, донело је одлуку која је у трену избрисала сав труд, љубав и понос Новобрђана. 

"Позове Приштину и пошаље им га за њихов музеј."

Моји Новобрђани су, наравно, "полудели. Попенили." 

– Јесте ли нормални, шта вам је, ми смо то једва сачували, једва изнели?! 

А одговор који су добили, одјекнуо је попут увреде, и мене је, признајем, тада заболело цело тело:

> "Нисмо надлежни за тај простор. Нас тај простор више не занима."

> 

Бисери пред свиње

Потонуо сам. Ко да ми је неко отео дете. Ово није само прича о мачу, већ о издаји, о небризи. Отуда се поставља питање: Шта занима оне који су уписали факултете и запослили се да се баве културом, ако их не занимају српске светиње и баштина на Косову и Метохији?

С друге стране, мач добијају они који су годинама палили, рушили, и скрнавили те исте српске светиње. 

- "Бисери пред свиње," рекао сам у себи. Они не осећају, нити цене историју која није њихова. Али ће им предмет савршено послужити за фабриковање њихове лажне историје, где ће витешки српски мач постати "илирски", или неки други, а ми ћемо испасти "дођоши".

Ова горка анегдота није усамљена. Вековима се са тврђаве и из целе наше области благо односило – злато, сребро, али и материјална баштина која сада чами по кутијама Ватиканских архива, Малтешких музеја и по приватним домовима колекционара.

Али овај мач – ово је прича о најновијем "одливу" нашег блага, учињеном од стране оних који су морали да га чувају. Ово је легенда о новобрдском мачу који је из руке српског витеза доспео у тихе одаје заборава, не због освајача, већ због сопствене небриге. Е, Црни Срби...

#новобрдо #криварека #косовоиметохија

Михајло Јевтић, Ново Брдо 

Духовне нити: Мартиновићи, Свети Симеон Дајбабски и жртва Игумана Луке Дајбабског

Ова прича нас је привукла управо због нашег презимена Мартиновић. Иако моји Мартиновићи потичу са Косова, из старог Новог Брда (што је потврдио и академик Атанасије Урошевић), и нисмо истог порекла као црногорска линија, иако славимо исту славу – Светог Јована Крститеља. Зато са посебним поштовањем и осећањем делимо ову успомену која нас подсећа на духовне стопе које носи наше презиме и које воде до великих светиња и великих људи Црне Горе. 

Оснивач манастира Дајбабе, Свети Симеон Дајбабски (Михајло Поповић) био је од братства Поповића - Јабучана, али је по мајци Стани био родом Мартиновић из Доњег Краја код Цетиња. Овај свети корен наставља да расте кроз крв и историју, што сведочи и живот академика др Ника Симе Мартиновића из Бајица, чији је лик на овој слици. Др Нико Мартиновић је живот посветио култури и историји, везан за стварање Централне Народне библиотеке на Цетињу. Његов живот је био пример принципијелности: нељудски је смењен и оптуживан од комунистичких власти након што се успротивио разарању цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену. Убрзо након тога се и упокојио, запечативши своје презиме жртвом за веру и српство.

[Фотографија је из породичне архиве др Милене Н. Мартиновић, кћерке академика др Ника Симовог Мартиновића, а преузета је са профила Јована Маркуша.]

Овај духовни пут, пун преданости и жртве, наставља се и у новије доба кроз нашег драгог пријатеља, о. Луку, школског друга нашег кума Мирка Стојаковића.

Редовно смо га сретали за славу у Манастиру Ђурђеви ступови. Када је, након службе игумана цетињског, постављен за игумана дајбабског, изговорио нам је уз шеретски осмех пророчанске речи које су нас дубоко потресле: „Нећу тамо дуго остати, јер су сви моји претходници рано скончавали.“ И заиста, његова претпоставка се обистинила. Већ следеће године није дошао да прослави славу са нама – упокојио се у Господу.

Свети Симеон Дајбабски, др Нико Симов Мартиновић и игуман Лука Лука – сваки на свој начин, даривали су своје животе и своје свето место. Нека њихова духовна веза буде вечни подсетник на непролазну снагу вере и родољубља.

Вечан им помен.

Срећко М. Мартиновић 

smArt¹¹|²⁵

Кад камен заплаче: Сећање на уништени манастир у Бузовику (1999)

[Погледајте шта је остало од манастира Бинча: Ово нису рушевине од зуба времена, већ слика злочина почињеног руком]

Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила, познатији као манастир Бинча (Бинач) у селу Бузовик код Косовске Витине, срушен је до темеља 1999. године.

Манастир је једна је од најстаријих српских светиња, саграђен још у 14. веку, када је српска држава била на врхунцу. Иако је кроз векове више пута страдао и обнављан - преживео је векове под разним окупацијама, али није преживео 1999. годину. 

У јуну те године, по завршетку НАТО агресије и након доласка међународних мировних снага, овај манастир, заједно са својим фрескама и целом историјом, прво је оскрнављен, опљачкан и запаљен. 

Апокалиптични чин довршен је у децембру исте године, када је манастирска црква, заједно са конацима, минирана и разорена до темеља. У исто време уништене су и околне капеле посвећене Светој Петки, Светом Архиђакону Стефану и Светом Николи.

Потресни снимци монахиње, мати Марије сведоче о обиму тог разарања, које је за циљ имало брисање вишевековног српског трајања на овом простору. Видео није само приказ рушевина, већ гласни вапај отете историје. Сваки разбацани камен Бинча сведочи о једном од најтужнијих поглавља у историји нашег народа на Косову и Метохији. Нека ово сведочанство буде опомена да успомена на Бинчу и све наше страдале светиње никада не сме да избледи.

Срећко М. Мартиновић

smArt¹¹|²⁵

ВЕСТИ СА САЈМА КЊИГА: УСПЕХ "ЛИТЕРАРНОГ ОТИСКА" И "ЧУПЕРКА"!

Драги пријатељи, сарадници и сви који негују завичајну реч!

Са великим поносом обавештавамо јавност да смо успешно завршили промоцију нашег завичајног годишњака "Литерарни отисак" (двоброј 22/23) и нашег дечјег листа "Чуперак" на недавно одржаном Београдском сајму књига! 

Захваљујемо се свима који су посетили наш штанд, подржали наше ауторе и показали интересовање за очување културне баштине Косовског Поморавља. Фотографије сведоче о дивној атмосфери!

📢 АКЦИЈА СЕ НАСТАВЉА: ПОМОЗИМО ШТАМПАЊЕ!

Иако је промоција била успешна, ми смо и даље у процесу отплате трошкова штампања ова два важна издања. Као што знате, наше издаваштво финансира се искључиво кроз ентузијазам и прилоге људи добре воље.

Позивамо Вас да наставите да пружате финансијску подршку како бисмо у потпуности покрили штампу и наставили да радимо на новим издањима!

Ваша помоћ је сада драгоценија него икад!

💳 Рачун за уплату:

Свој прилог уплатите на рачун СКК "Сербика", Гњилане:

• ​Рачун: 205 – 106121 – 79 (НЛБ Ком. банка, Експозитура Ранилуг)

Хвала Вам што нам помажете да одржимо пламен завичајне културе!

Главни уредник:

Ратко Стоиљковић

#СајамКњига #ЛитерарниОтисак #Чуперак #Гњилане #КосовскоПоморавље #ПомоћЗаШтампу

Импресум:

ЛИТЕРАРНИ ОТИСАК

КОСОВСКИ ЧАСОПИС ЗА ЛИТЕРАТУРУ И ЗБИВАЊА

ГЊИЛАНЕ, ГОДИНА XXIII, БРОЈ 22/23. (ПЕТНАЕСТА СВЕСКА) ЗА 2024. ГОДИНУ

Лист излази годишње

ГЛАВИ УРЕДНИК

Ратко Стоиљковић

ИЗДАВАЧКИ ОДБОР

Проф. др Милорад Миња Филић

Благоје Савић

Срећко Симић

Срећко М. Мартиновић

Јасмина Стојановић Стоиљковић

Станислав Ц. Којић

Момчило Менковић

Mихајло Макић

Бранко Димовић Димески

ИЗДАВАЧ

Српски културни клуб “СербиКа” Гњилане

ЗА ИЗДАВАЧА

Срећко М. Мартиновић, председник

ПРЕЛОМ

Николија Алексић Спасић

ЛОГО

Цветко Станојевић

НА КОРИЦАМА

Црвањ 1, уље на платну, копија слике Иване Јанчић, истакнуте српске уметнице

ШТАМПА

Галаксијанис, Ниш

ТИРАЖ 250

Штампано новембра 2025