["Римејк" истините приче из 1908. године, испричане из душе Серафима из Јасеновика]
Спремио сам се као да идем пред самог владику. Обукао сам ново одело, чисто као душа. Чакшире црне од клашње, тесне уз ногу, ферман од најбоље чохе везен гајтанима и техријама – нека виде ови варошани шта је криворечки вез. На глави капа, врзана увијеном марамом, баш по нашки, по Криворечки. Бркове сам поткресао одоздо да буду тањи, господскији, а коса ми је црна као угарак, сија се на сунцу. Лице ми бело, здраво – пуца здравље из мене као из зреле јабуке.
Сишао сам из мог Јасеновика, преко Макреш па у Гилане. Гледам ову чаршију. Све је то ново, све је то никло кад је моје Ново Брдо пало. Ови трговчићи мисле да су господа јер носив капе и шешири, а не знав да у моје вене, овде под овај ферман, тече крв од они витезови што су некад са злато коње потковивали горе на Тврђаву. Ја сам сељак, ратар, али сам за њих племство.
Али, пуста љубав од човека направи роба.
Повеодо једну жену из Варош-махалу, познава гу газда Тодор, стална му муштерија. Рачунам – она је њина, зна сас њи, ће ме покрива. Срамота је, бре, да момак купује мазалице.
Уђосмо. Газда Тодор дрема, ал’ чим виде жену, очи му засијаше.
– Које добро? – пита он, а намигује на ону господу што седив по крајеви и пушив.
Ја ћутим. Чекам њу. Она се прво нећкала, разгледала, па онда, ко да гу нешто успут пало на памет:
– Имате ли белила?
Газда је погледа право у очи. Зна је у душу.
– А за кога ћеш? – пита он лукаво.
– За мене! Што питаш?! – одбруси она, тобож љутито. Добро је, мислим се, брани ме, не да ме.
Али газда је стара лисица.
– Тек стара си ти, сестро, за белило – насмеја се он гласно – да не тражиш ти ово за другога? Да није за овога сељака?
И ту се деси зло. Уместо да ме брани, она се окрете како ветар дува. Види да гу се смијев што хоће да се подмлади, па брже-боље да спере љагу са себе, упери прст у мене. Поче и она да се церека сас њи.
– Јесте! – викну она. – За њега је!
Земљо, отвори се! Поцрвенеја сам ко булка у жито. Сви гледав. Учитељ, трговац, па и ова моја "савезница". Издала ме варошанка за минут смејање.
Поче да се вртим, да муцам. Језик ми се завезао у чвор.
– Н-н-е, море... з-з-а м-м-ене! – 'тедо' да кажем "неје за мене", ал' испаде наопако. – З-з-а моју рођаку! – слага' мучећи се са сваки збор.
– Немам белило – рече газда, ал’ извади тегле. – Имам помаде. То ти је, Серафиме, чудо. Лице буде меко к'о памук, к'о бехар.
– Пошто? – питам, а зној ме пробија.
– Ова мања осам. Ова већа дванаест гроша.
Дванаест гроша! За једну теглу масти! Па то је пљачка! Али онда ми пред очи изађе ОНА. Моја лепотица из Јасеновик.
Замислим је на Сабор, како сија, како је најлепша, како ми се смеши. Шта је дванаест гроша наспрам њен осмеха?
– Скупо, газда... – промрмљам.
– Скупо? – скочи он, па поче да се пљеска по образима. – Меко, меко, бре! Девојке ће да изгоре за тобом!
И ова из Варош-махале, сад кад је већ издала, поче да наваљује:
– Узми, бре, шта се цинцулираш!
– Дај! – пресеко'. – И прашак дај. И руменила.
Све је изашло на четрнаест гроша. Извади паре из недра. Тешко зарађене, на земљу и слунце. Овија варошани лако узимав, ал' тешко давав.
– Јеси л' ожењен? – добаци неко кад сам излазио.
– Ј-ј-јесам! – викнух. Морао сам. Да реко несам, одма би почели да испирав уста сас моју девојку. Боље да мислив да сам луд, него да њу дирав.
И дође тај дан. Крај на август месец, Госпођиндан. Сабор у Бостане, ту одма под зидине на наше старо Ново Брдо.
Скупија се народ из целнивобрдски и криворечки крај. Свирав сурле, ударав гочеви, вије се оро. Сулнце пржи, камен гори.
Чекаја сам гу. И дође.
Моја голубица. Али, кад је пришла ближе... срце ми стаде.
Све је ставила. Све што сам гу послаја. И помаду, и белило, и оно црвенило. Лице гу било бело као креч, а образи црвени ко крв.
Намазала се сирота, 'тела да буде варошанка због мене. Али слунце не прашта.
Маст је почела да се топи. Беле и црвене реке су цуриле гу низ врат. Лице се сјајило као тепсија.
Другарице око ње се кикоћев, гуркав се. Момци показујев с прсти.
– Види ову, истопила се! – чујем гласове.
А она стоји, збуњена, брише с рукави, размазује оно шаренило још више.
Мене се душа стегла. Али не од срамоте због њу. Него од љубав.
Ти гњилански кицоши видив кловна. Ја видим девојку која због мене 'тела да буде по лепша од вилу. Видим њезин труд. Видим жељу да ми угоди.
Њено лице се можда топило, али њена лепота за мене није.
Дигнуја сам главу по високо. Ја сам Серафим из Јасеновик, потомак на властелу. Нека се смијев.
Приша сам гу с поглед и насмеја се. Благо. Да зна да је за мене – најлепша на цели Сабора у Бостане.
– Нека цури, душо – мислија сам – нек' иде све до ђавола и помада и варош. Ти си моја, па макар била и шарена!
Обрадио:
Срећко М. Мартиновић, smArt¹¹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар