Незнани подвиг Г. МАРТИНОВИЋА

 У сенци старих зидина Земуна, где се Дунав мирно увија кроз равницу, налази се храм Светог Николаja, место које крије дубоку тајну и причу о храбрости, вери и породичној задужбини. Ова прича почиње у годинама далеког XV или XVI века, када су свете мошти апостола Андреја Првозваног стигле из Москве у Манастир Острог. Ту су остале све до 1765. године, када су их Турци однели у вртлогу рата и немира.

Међутим, Бог је имао неке сасвим другачије планове за ове свете мошти. Две године касније, Манастирско братство је послало монаха Пајсија у Београд, код трговца Гаврила Мартиновића, човека познатог по својој памети и вештини у пословима. Гаврило, сабрат нашега рода, био је човек од поверења, и када је Пајсије дошао код њега, одмах је прихватио изазов да помогне у проналажењу светих моштију.

Заједно су отишли код епископа Јеремије, који им је дао благослов за њихову мисију. Иако су трагали три године, успех им је измицао. Али Гаврило није одустајао. Његова упорност и вера биле су непоколебљиве. Коначно, 1770. године, трговац Сава Ерић му је открио да се мошти налазе код једног турског бега, Арнаутина у Београду. Бег је тражио велику своту новца за њихов откуп, али Гаврило није оклевао. Чуо је да се жена бега поверила слушкињи, откривајући да у њиховој кући чувају вредну хришћанску светињу.

Гаврило Мартиновић је, са пуним срцем и вером, откупио мошти апостола Андреја. Донео их је у свој дом, где су постале светиња не само за његову породицу, већ и за цео Београд. Гаврило је мошти чувао као највећо благо, знајући да су оне симбол вере и наде за његов народ.

Пред смрт 1780. године, Гаврило Мартиновић је позвао свештеника Анастасија из Николајевске цркве. Уз његову присутност, предао је мошти, молећи се за спасење своје душе. Овај чин је обележио крај једне епохе, али и почетак нове легенде.

И данас, када прођем поред храма Светог Николaja у Земуну, сетим се приче о Гаврилу Мартиновићу, неком мом даљем роду, чија је храброст и вера оставила траг у историји. Његова задужбина живи у нашим срцима, подсећајући нас на моћ вере и важност чувања наших корена. И док се мошти апостола Андреја и даље чувају у овом светом храму, прича о Мартиновићима остаје вечна, као и њихова посвећеност својој вери и народу.

∞ ∞ ∞

Приредио:Срећко М. Мартиновић, smArt⁰²|²⁵ 

[према прилогу листа Српски Сион, за 1904. бр. 10, стр. 28: Руварац Димитрије "Св. Моћи св. Првозваног Андрије у земунској св. Николајевској цркви".

∞ Птица од камена ∞

Свети Илија, у народу прозван Громовник, са врха планине њему посвећене, надгледа Карадаг са околином од кад је света и века. Испод њега, стари трговачки пут кроз Барбарусински рид – ожиљак од блата и суза – вијуга као змија према Златокопу. Ту, где су некада татарске сабље сецкале ваздух, волови сад вуку крива кола преко моста на Морави. Коњи ударају копитима у ритму наде, а људи вичу кроз тутњаву точкова, као да желе да пробуде мртве из земље.

„Знаш ли зашто се пут зове Барбарусински?“ питаху се мештани.

„Због крви што је текла реком. А наша река сад тече уназад.“

Тог октобарског јутра 1931. Жегра је била преплављена људима. Свечаност освећења нове цркве Св. Илије, привукла је преко три хиљаде људи, не само из Жегре, већ и из околних села, па све до Гњилана. Нова богомоља је поносно стајала на темељима древне цркве Свете Параскеве, од Арнаута порушене пре сто година. А сада сазидана трудом вредних Жеграна.

Запис први: Темељ од пепела

Кад је Бошко, дечак са ожиљком у облику крста на длану, угледао зидаре како копају темеље, знао је. Испод корена дивљег глога, црне цигле шапућу: овде лежи кућа Свете Параскеве.

„Порушена од Арнаута тачно пре једног века, синко мој“, објасни му баба, осенивши се крстом.

„А сад ће постати храм Светог Илије. Јер пророк воли да се вине на планине.“

Три хиљаде душа слегло се у Жегру уочи мразовитог октобра. Жене су брижљиво носиле погаче украшене цвећем, мушкарци – неми као стене – крстове направљене од дивље крушке. 

Запис други: Звона над Моравом

На дан освећења, стуб тамјана уздиже се ка Светом Илији. Епископ призренски Серафим, човек чији кадифени рукави шуште попут анђеоских крила, стаје на рушевине. Поред њега, прота Харитон приштевачки саслуживаше заједно са свештеницима из околних места. Сељаци певају тропаре док звона тону у маглу. Читава Горња Морава, Изморник и цео новобрдски крај беху укључени у ову величанствену свечаност.

Овај камен је језик“, благосиља владика цркву. „Он прича о крвницима што су га газили, о женама што су га криле у бошчама. А сад ће да пева.“

Бошко угледа свог деду на фрески – старца који се упокојио прошле зиме, усред градње цркве – како му се смеши кроз из вечности.

Запис трећи: Кућа за ветрове

Након завршене службе, људи се окупише у оближњој шумици, уз обилну трпезу коју припремише вредне домаћице. 

Владика Серафим похвално говораше о Жегранима за уложени труд у градњи куће Божије, те у својој надахнутој беседи рече: 

„Крст је дрво што ниче на гробовима! Вера нам је у ропству одржала националну свест! Зато смо дочекали дан слободе – захваљујући Њ.В. Краљу Ослободиоцу!“

Кад владика Серафим подиже руку да наздрави Краљу, Бошко осети како му узпламти ожиљак на длану.

Затим, глас му се уздиже као олуја:

„Живео Краљ!“ захукта хиљада грла, бучније него што би икоја река могла да бучи.

"Ми смо кроз те тешке године дочекали дан слободе, захваљујући Његовом Величанству Краљу", рекао је г. Серафим. "Православље је чувало наше душе и када су нам претили, и када су нас гледали како страдамо, али никада нисмо клонули духом."

Његове речи су одзвањале кроз гомилу, а на помен краља, из хиљаде грла поново одјекну: "Живео Краљ!" Бошко је био обузет усхићењем. Чинило му се да је део нечега много већег од себе.

Бошко гледаше из прикрајка часне старине за великим дрвеним столом и слушаше како наздрављају новој цркви, вери и будућности његове Жегре.

"Ово ће се памтити," рекао је његов отац док је подизао чашу у знак здравице.

Док је сунце полако залазило иза брда, весеље је настављено уз песму и игру. Бошко је трчао са својим друговима, осећајући понос што је део једне велике приче. Те ноћи, под звезданим небом, осећао је мир и наду да ће његов народ увек знати ко су, без обзира на тешкоће које их буду чекале.

Епилог: Пепелом писано

На измаку друго миленијума, кад тенкови модерних Агарјана пређоше мост на Морави, Жегром се већ ширио дим, ватра је већ узела свој данак. Црква Светог Илије – са кровом обореним као рањена птица – посла чађ према врху планине. На гробљу, разбијени крстови попадаше а камени анђели посташе коцке у игри демона.

Бошко, сада човек у позном добу, са торбом пуном пепела, седи на рушевинама. У руци држи икону пророка Илије – једини сачувани остатак из олтара.

---

Загледан у косовско небо јави му се слика како скида гар са спаљених зидова и како му ожиљак на длану поново запламти. И чу, као на јави, глас Арнаутина, са колима пуним ђубрета, знаног са суботње пијаце у Гњилану:

„Што то поново градите?“

„Кућу за ветрове“, одговори дечак-старац и пружи му длан са ожиљком у облику крста.

 ∞ ∞ ∞

За #человек приредио

[према чланку из новина "Време", 29.10.1931.г.]

Срећко М.Мартиновић, smArt⁰²|²⁵

Светлост која није стигла да нас повеже

Судбина, тај немилосрдни дах времена, не уприличи ми шансу да иједан трен поделим са професором Слободаном Костићем. Али зато сам сигуран да ме његов дух прати кроз сваку реч његових написаних књига. И сваки ме камен манастира Драганац, где је своје последње дане провео у молитви, подсећа на ту суморну истину. Његова љубав према том светом месту, за које је и моје срце прирасло, чини да га осетим ближим него икад. Заједно смо, некад неупоредиво далеко, али увек истовремено, поштовали истог духовног вођу – оца Кирила, игумана Драганачког, чија је мудрост била светионик за цело Косовско Поморавље у временима када је мрак миленијумске транзиције гушио наде. Исто тако смо се са највећим поштовањем клањали и духовној величини Владике Артемија, чији је архипастирски труд и борба за чистоту Свете Вере Православне био жива ватра за народ Косова и Метохије. Добро памтимо његове речи благодарења Владики Артемију „Отворене двери Свете Лазарије“ које су један од његових последњих радова.

Слободан, песник који је метафорама градио мостове између земље и неба, није само писао о духовности – он ју је живео. Његово оснивање прве школе православне веронауке у Приштини, часописа „Светилник“, или молитвеници састављени за децу, били су продори светлости кроз наметнуту тамнину. Као да је знао да ће Драганац, где је и отац Кирило утемељивао тишином говор вере, постати његов заветни заклон. Ту, под фрескама које шапућу векове, његова поезија је добила нови, сакрални слој – као да су стихови из „Покајничких песама“ били дијалог са Богом исписан пре него што је преминуо.  

Замишљам како седимо у манастирској порти, делећи приче о оцу Кирилу и његовим борбама да одржи веру народа када се све унаоколо руши. Он, са својом аутобиографијом „Светлопис“ у рукама, а ја са немуштим питањем како сачувати наду у времену очаја. Нажалост, тај разговор остаде само у сфери мог измаштаног сновиђења. Али дубоко верујем да нас је повезало управо оно што нас је обојицу обликовало: љубав према духовном наслеђу Косова, поштовање према онима који су га чували као владика Артемије и отац Кирило, и уверење да је манастир Драганац више од зидина – то је свети простор где се душа мирује, чак и када се историја буни.  

Његова књига „Пут: сазрцања смиреног срца“ и сада ми стоји на столу, а ја често загледан у његову фотографију из младости, када је као неустрашиви новинар „Јединства“ записивао приче обичних људи. Можда је управо та неиспричана повезаност кроз Драганац и оца Кирила онај најлепши мост који никад није саграђен – али који и даље постоји, невидљив, у срцу оног што нас чини сличнима. 

Притајим се и чујем како Крива Река, та спона, тихи сведок нашег детињства, шапуће њеним обалама: приче о брдским засеоцима, о јагличикама и кршутама које смо у детињству брали, и о камењу што је преживело векове – као и ми, рођени под звездама Косовског Поморавља.

∞∞∞

[према књизи Драгослава С. Ћетковића "Срби на КиМ у XX и XXI веку", издање 2022.г.]

За #человек написао

Срећко М. Мартиновић/smArt⁰²|²⁵

Путовање динара кнеза Лазара

У пролеће 1385. године, караван састављен од млетачких трговаца и дубровачких занатлија напустио је камените улице Новог Брда, носећи у седлима и врећама највредније што је српска земља могла да понуди: сребрну руду, свилене тканине и мале, али чврсто исковане динаре кнеза Лазара. Међу њима био је и један млади ковач из кнежеве радионице, Радомир, који је у торбу са инструментима сакрио неколико новчића из последње серије – оних са латинским натписима и знаком ковнице НОВОГ БРДА. 

«За срећу», шапутао је, док је погледом пратио планине које су се губиле у магли.  

Караван је путовао месецима. Преко Раса и Дубровника, затим бродовима преко Јадранског мора до Млетака. Ту су се динари кнеза Лазара измешали са златницима Византије и флоринима из Фиренце. Један од новчића, мали и оштро искован, завршио је у рукама млетачког трговца Ђованија Бонифација, који га је примио у замену за сандук свиле на путу за Бриж. 

«Чудна ситница», прошаптао је Ђовани, али задржао га је – симбол да је и на крају света пронашао трговину.  

Године 1389, док је кнез Лазар припремао војску за Косовски бој, Ђованијев брод је упловио у луку Саутхемптон. Динар је преживео олује, гусаре и преговоре са енглеским трговцима вуне. Када је Ђовани умро од куге у Лондону 1392, његови поседи су распродати, а новчић је завршио у ковчегу једног локалног племића, сер Вилијама од Харта, који га је сматрао егзотичном куриозитетом. 

«Moneta ex Serbia», записивао је у хронике, не слутећи да ће се његови потомци једном запитати како је српски новчић стигао до њихових поља.  

Вековима је динар лежао скривен у земљи, под слојевима прашине и корена, све док га 2006. није ослободила дрхтећа рука археолога-аматера, Томаса Греја. Проучавајући оштећења на ободу, научници су задивиљено климали главом: како је овај мали комад историје, “дебео” само 0.45 mm, прешао 2000 километара? Можда је то био дар, можда пљачка, а можда само тиха посета једног трговца који је веровао да ће га чак и на крају света пратити срећа са Балкана.  

Динар кнеза Лазара, сада изложен у музеју у Лондону, није само нумизматички реткост. Он је прича о трговини путевима који су повезивали средњовековне светове, о лутањима која превазилазе ратове и царства, и о томе како је мала ствар – попут новчића од 15.75 mm – способна да носи ехо целога века.

За человек обрадио: 

Срећко М. Мартиновић smArt⁰²|²⁵

[према стручном чланку Рашка РАМАДАНСКОГ од 1. 12. 2013. године: "НАЛАЗИ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВНОГ НОВЦА У ЕНГЛЕСКОЈ"]

Златарев грех

У немањићко време у селу Царевце, забаченом новобрдском засеоку, живео је златар по имену Радосав. Био је познат по томе што је правио најлепше накитне предмете, али и по томе што је, у тајности, ковао сопствени новац. Сељаци су га поштовали, јер им је увек давао "попуст" приликом плаћања, али нико није знао да је његов новац заправо фалсификат.

Једног дана, у село је стигао гласник са вешћу: Цар Душан је донео нови закон – златарима је забрањено да живе у селима! Ко се не покори, цело село ће бити расељено, а златар спаљен. 

Сељаци су се успаничили, али Радосав их је смирио: "Не бојте се, ја знам шта да радим."

Испод своје радионице, Радосав је имао тајни подземни пролаз који је водио до оближњег града. Одлучио је да се пресели тамо, али је наставио да у тајности кове новац. Једне ноћи, док је радио, чуо је буку на вратима. "Ко је то?" упитао је, али уместо одговора, у просторију су упали царски стражари.

"Ухваћен си, Радосаве!" рекао је десетник. 

"Знамо за твоје фалсификате."

Радосав је хитро скупио своје алате и побегао кроз тајни пролаз. Стражари су га јурили кроз мрачне тунеле, али Радосав је био бржи. Када је изашао на другу страну, нашао се у центру града, где је већ чекала гомила људи.

"Ево га!" викали су људи. "Кривотворио је царски новац!"

Радосав се насмејао и рекао: "Али, људи, зар не видите? Ја сам само хтео да вам донесем мало среће у овим тешким временима!"

Цар Душан, који је случајно био у близини, чуо је Радосавове речи и насмејао се. "Ти си ми лукав, Радосаве," рекао је. "Али твоја вештина је вредна похвале. Уместо да те спалим, даћу ти право  ковања новца у мојој ковници. Али само под једним условом – више никада фалсификата!"

Радосав је прихватио понуду, а његови фалсификати су постали легенда. А сељаци из његовог родног села су увек причали причу о златару који је преварио самог цара и кумовао имену свог села до данашњег дана.

За #человек написао

Срећко М. Мартиновић/ smArt⁰²|²⁵

Сеоски златари и Душанов закон [благовјернаго цара Стефана]

Зашто је златарима у средњовековној Србији било законом забрањено да живе у селима?

∞∞∞

У срцу средњовековне Србије, Ново Брдо је било више од обичног рударског места – то је био симбол богатства и моћи. Познато по својим сребрним рудницима, ово утврђено насеље постало је главна ковница новца за српско краљевство. У ковници Новог Брда ковали су се динаро и грошеви (и турске акче, у време Османлија), новчићи који су омогућили трговину диљем Балкана и шире.

Међутим, где год има богатства, увек постоје и они који покушавају да га злоупотребе. Док су људи од заната - ковничари, најчешће Дубровчани, под закупом вешто израђивали легалан новац, неки златари су тражили пречице. Уместо да поштују законе, појединци су се повлачили у села и тајно, у мраку, ковали фалсификоване динаре.

Тај нелегални новац убрзо је унео хаос у трговину. Народ више није знао који је прави а који кривотворен новац, а трговци су све бипе почели да сумњају у његову вредност. Како би зауставио ову плиму фалсификата и сачувао поверење у новчану размену, цар Душан је у свом чувеном Законику прописао строге мере.

По Душановом закону, златарима је било строго забрањено да живе ван градова, попут славног Новог Брда, где је ковница била под строгом контролом. Ако би се у неком селу нашао златар који фалсификује новац, читаво село би било расељено, а златар би био спаљен на ломачи. У градовима, ако би неки златар био ухваћен у истом злочину, не само да би био сурово кажњен, већ би и цео град морао платити високу глобу.

Ново Брдо, као најзначајнија ковница царства, чувало је свој престиж и богатство, осигуравајући да новац који је кован у његовим зидинама носи печат легитимности и вредности. Док је град блистао, сваки покушај фалсификовања у околини био је угушен у самом корену – у име правде и реда у Царству.

За #человек написао 

Срећко М. Мартиновић smArt⁰²|²⁵

Оснивања прве штампарије у Јужној Србији у Манастиру Грачаница

Овог месеца се навршава 486 година од оснивања прве штампарије у Јужној Србији у Манастиру Грачаница

У данима када је Србија живела под сенком Отоманске империје, у манастиру Грачаница, пре 486 година, постављени су темељи српског штампарства. Овог месеца обележава се 486 година од оснивања прве српске штампарије у овом манастиру, која је оставила неизбрисив траг у културној историји.

Година 1539. била је прекретница. У то доба, Ново Брдо, значајан рударски и трговачки центар, био је међу најважнијим градовима средњовековне Србије. Био је град у коме су се сусретали трговци из далеког Истока и Запада, и у коме су се ковале велике количине сребра и олова. У таквом окружењу, црква и духовност били су подједнако важни као и рударство.

Митрополит новобрдски Никанор, који је стајао на челу црквеног живота у том подручју, био је много више од духовног вође. Он је схватио да писана реч има моћ да обликује народ и одржи га у временима изазова. Са визијом која је превазилазила његово време, митрополит Никанор је основао штампарију у Грачаници и штампао прву српску књигу – „Октоих петогласник“, збирку црквених песама. Његов „Предговор“ овој књизи сведочи о његовом дубоком разумевању значаја штампарства за опстанак духовног и културног живота српског народа.

Поред митрополита Никанора, важну улогу у овом подухвату имао је и раб Димитрије, вешти мајстор који је резао слова у дрвету. О Димитрију знамо мало, али његов рад говори за њега. Свака слова која су изашла из његове руке била су дело истинског уметника. Његов посао није био само технички, већ је представљао повезивање духовног света и материјалне уметности.

У времену Никанорове управе, манастир Грачаница био је дом не само штампарије, већ и велике библиотеке препуне рукописних књига. Никанор је својом мудрошћу и посвећеношћу успео да сачува и прошири духовно богатство свог народа. Библиотека је била место где се духовност и култура спајала с технологијом тог доба – штампањем књига.

Један од најлепших примера уметности тог доба јесте илустрација манастира Грачаница, која се налази у „Октоиху петогласнику“. На њој се види манастир са високим кулама које доминирају пејзажом, што указује да је манастир у то време претрпео промене и реконструкције. Овај призор не само да представља изузетан графички рад, већ и важан историјски документ о изгледу манастира у XVI веку.

Иако су векови прошли, прича о новобрдском митрополиту Никанору, рабу Димитрију и њиховом штампарском подухвату остаје живо сведочанство о снази вере и културе. Њихова дела, утемељена у тешким временима, настављају да нас уче о важности духовности и знања.

За #человек обрадио и приредио 

Срећко М. Мартиновић smArt⁰²|²⁵

[Према новинском чланку из Борбе Т. Мићковића из 1959.г. "Српска штампарија из Грачанице слави 420 година постојања"]