Судбина, тај немилосрдни дах времена, не уприличи ми шансу да иједан трен поделим са професором Слободаном Костићем. Али зато сам сигуран да ме његов дух прати кроз сваку реч његових написаних књига. И сваки ме камен манастира Драганац, где је своје последње дане провео у молитви, подсећа на ту суморну истину. Његова љубав према том светом месту, за које је и моје срце прирасло, чини да га осетим ближим него икад. Заједно смо, некад неупоредиво далеко, али увек истовремено, поштовали истог духовног вођу – оца Кирила, игумана Драганачког, чија је мудрост била светионик за цело Косовско Поморавље у временима када је мрак миленијумске транзиције гушио наде. Исто тако смо се са највећим поштовањем клањали и духовној величини Владике Артемија, чији је архипастирски труд и борба за чистоту Свете Вере Православне био жива ватра за народ Косова и Метохије. Добро памтимо његове речи благодарења Владики Артемију „Отворене двери Свете Лазарије“ које су један од његових последњих радова.
Слободан, песник који је метафорама градио мостове између земље и неба, није само писао о духовности – он ју је живео. Његово оснивање прве школе православне веронауке у Приштини, часописа „Светилник“, или молитвеници састављени за децу, били су продори светлости кроз наметнуту тамнину. Као да је знао да ће Драганац, где је и отац Кирило утемељивао тишином говор вере, постати његов заветни заклон. Ту, под фрескама које шапућу векове, његова поезија је добила нови, сакрални слој – као да су стихови из „Покајничких песама“ били дијалог са Богом исписан пре него што је преминуо.
Замишљам како седимо у манастирској порти, делећи приче о оцу Кирилу и његовим борбама да одржи веру народа када се све унаоколо руши. Он, са својом аутобиографијом „Светлопис“ у рукама, а ја са немуштим питањем како сачувати наду у времену очаја. Нажалост, тај разговор остаде само у сфери мог измаштаног сновиђења. Али дубоко верујем да нас је повезало управо оно што нас је обојицу обликовало: љубав према духовном наслеђу Косова, поштовање према онима који су га чували као владика Артемије и отац Кирило, и уверење да је манастир Драганац више од зидина – то је свети простор где се душа мирује, чак и када се историја буни.
Његова књига „Пут: сазрцања смиреног срца“ и сада ми стоји на столу, а ја често загледан у његову фотографију из младости, када је као неустрашиви новинар „Јединства“ записивао приче обичних људи. Можда је управо та неиспричана повезаност кроз Драганац и оца Кирила онај најлепши мост који никад није саграђен – али који и даље постоји, невидљив, у срцу оног што нас чини сличнима.
Притајим се и чујем како Крива Река, та спона, тихи сведок нашег детињства, шапуће њеним обалама: приче о брдским засеоцима, о јагличикама и кршутама које смо у детињству брали, и о камењу што је преживело векове – као и ми, рођени под звездама Косовског Поморавља.
∞∞∞
[према књизи Драгослава С. Ћетковића "Срби на КиМ у XX и XXI веку", издање 2022.г.]
За #человек написао
Срећко М. Мартиновић/smArt⁰²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар