Кад звона причају историју: Моја прича о Цркви Светог Николе у Приштини

Постоје места која нам промакну у младости, иако смо живели тик уз њихове зидове. За мене, то је била Црква Светог Николе у Приштини. Годинама, док сам живео у њеној непосредној близини током средњошколских дана, моје искуство сводило се на звук њеног звона. Звук који је мерио време, али чији ехо никада није допрo даље од прага мојих ушију. Никада нисам ушао у њу. Сада, са одмаком, желим да јој посветим време које тада нисам, откривајући слојеве историје скривене иза тих камених зидина и звука који ме је будио.

Грађена из дуга и из борбе

Црква Светог Николе, саграђена 1830. године, није обична грађевина – она је једина православна црква у Приштини. Већ дуго се претпоставља да је подигнута на темељима старијег храма, што је још Бранислав Нушић наговестио. Ово није само претпоставка; сакрални простор са истом посветом помиње се чак у турским пописима из 16. века (1544. и 1566–1574), што говори о вековном континуитету. Нажалост, будући да археолошка истраживања никада нису спроведена, тајне њених темеља и даље су скривене.

Зидови које данас видимо изграђени су након тешке борбе приштинских Срба да од султана добију дозволу. Добијену уз строги услов: "црква по изгледу није смела да се издваја од околних муслиманских кућа." Ова наметнута скромност, која је подразумевала и накнадно дозидану куполу и звоник, данас представља најснажнији доказ дуготрајне борбе за очување идентитета и вере.

Мит о звону и турски султан

Најдирљивији део приче, онај који и данас изазива осмех, везан је за најпрепознатљивији елемент мог детињства – звоно.

Све до 1911. године, уместо звона, користило се клепетало. Замена клепетала звоником је легенда за себе, мит о домишљатости и храбрости. Када се звоно огласило на дан доласка султана Мехмеда Решата V, српски верници су досетљиво спречили његово скидање објаснивши да се ради о "поздраву султану!" Тиме је чин, који је могао да буде кажњен, претворен у израз лојалности. Звоно је остало.

Порта која је била центар живота

Црква Светог Николе није била само верски објекат. У њеној порти, поред самог храма, налазиле су се и зграде српске основне школе и дворазредне гимназије. То је био образовни и друштвени центар Приштине. У сенци цркве је и старо православно гробље, чији споменици причају о људима који су овде живели и стварали, дајући материјални доказ нашег дугог присуства на овом простору.

Ватра и обнова: Слика најновије историје

Судбина храма се драматично пољуљала крајем 20. века. Након доласка КФОР-а 1999. године, црква је прво оштећена бомбом. Тада је, на самом крају века, њена улога активног верског центра постала угрожена. Највећа трагедија уследила је 18. марта 2004. године, када је црква, заједно са парохијским домом, запаљена. У том чину насиља, изгубљено је нешто непроцењиво: изгорео је цео грађевински корпус, целокупна архива, иконе и вредни дуборезни иконостас дебарских мајстора из 19. века. Пао је свод, уништивши и део зидног сликарства.

Међутим, Црква Светог Николе одбија да буде само жртва. У периоду од 2005. до 2008. године, извршена је темељна рестаурација и конзервација. Ова обнова није само грађевински подухват; она је симбол истрајности.

Данас, Црква Светог Николе стоји окружена тишином која је тежа од сваке буке. Звоно, које је тако домишљато изборено од султана пре више од једног века, сада звони за оне којих више нема. Иако је физички обновљена након ватре 2004. године, која јој је отела иконостас и архиву, храму недостаје оно најважније – топлина наших руку и молитве. Упркос свему, овај храм не прихвата судбину музеја. Он није само наше сећање на прошлост; он је залог наше будућности. Он стоји као неугасива светиљка која чека да се врате људи, да се врати живот. Можда нећемо ми, који смо отишли, завршити ову причу, али верујемо да ће наше генерације или оне које долазе после нас чути у том звону позив – позив на повратак кући.

Ово је прича о граду који је отишао, али који и даље стоји унутар тих древних зидина. Можда је време, баш у овим смутним временима, да напокон уђем у њу.

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

Златарев грех

У немањићко време у селу Царевце, забаченом новобрдском засеоку, живео је златар по имену Радосав. Био је познат по томе што је правио најлепше накитне предмете, али и по томе што је, у тајности, ковао сопствени новац. Сељаци су га поштовали, јер им је увек давао "попуст" приликом плаћања, али нико није знао да је његов новац заправо фалсификат.

Једног дана, у село је стигао гласник са вешћу: Цар Душан је донео нови закон – златарима је забрањено да живе у селима! Ко се не покори, цело село ће бити расељено, а златар спаљен.
Сељаци су се успаничили, али Радосав их је смирио: "Не бојте се, ја знам шта да радим."

Испод своје радионице, Радосав је имао тајни подземни пролаз који је водио до оближњег града. Одлучио је да се пресели тамо, али је наставио да у тајности кове новац. Једне ноћи, док је радио, чуо је буку на вратима. "Ко је то?" упитао је, али уместо одговора, у просторију су упали царски стражари.

"Ухваћен си, Радосаве!" рекао је десетник.
"Знамо за твоје фалсификате."

Радосав је хитро скупио своје алате и побегао кроз тајни пролаз. Стражари су га јурили кроз мрачне тунеле, али Радосав је био бржи. Када је изашао на другу страну, нашао се у центру града, где је већ чекала гомила људи.

"Ево га!" викали су људи. "Кривотворио је царски новац!"

Радосав се насмејао и рекао: "Али, људи, зар не видите? Ја сам само хтео да вам донесем мало среће у овим тешким временима!"

Цар Душан, који је случајно био у близини, чуо је Радосавове речи и насмејао се. "Ти си ми лукав, Радосаве," рекао је. "Али твоја вештина је вредна похвале. Уместо да те спалим, даћу ти право  ковања новца у мојој ковници. Али само под једним условом – више никада фалсификата!"

Радосав је прихватио понуду, а његови фалсификати су постали легенда. А сељаци из његовог родног села су увек причали причу о златару који је преварио самог цара и кумовао имену свог села до данашњег дана.

Златарев грех (II део)

Ново Брдо, средњовековни гигант рударства и ковања новца, било је место где се злато и сребро ковало у динаре и грошеве. Град је био познат по својим богатим рудницима и јакој ковници, која је била срце српске економије. Владари су га звали "краљицом рударских градова", а трговци из Дубровника и других делова Европе су долазили да купују драгоцености и новац.

Радосав, наш покајани златар, након што је избегао царске стражаре, одлучио је да се склони управо у Ново Брдо. Знао је да ће тамо бити сигурнији, јер је град био препун златара, ковача и трговаца. Када је стигао, задивио се величанству града – високим зидинама, бујним трговима и звуцима чекића који су одјекивали из ковнице.

Убрзо је упознао старијег златара, старијег мајстора по имену Будихна, који је радио у царској ковници. Будихна је био познат по томе што је ковао најлепше и најпрецизније динаре у целој Србији. Радосав му се представио као скроман занатлија који жели да научи од најбољих.

"Ново Брдо није место за преваре," рекао је Будихна озбиљно. "Овде се ради по царевим правилима. Ако те ухвате да кривотвориш новац, неће ти помоћи ни твоја лукавост."

Радосав је климнуо главом, али у себи је знао да му је вештина потребна да би опстао. Почео је да ради у ковници, учећи од Будихне и других мајстора. Међутим, ноћу је настављао да кује своје фалсификате, користећи знање које је стекао.

Једне вечери, док је радио у тајности, чуо је како се врата ковнице отварају. Ушао је Будихна, са свећом у руци. "Знао сам да нешто сумњиво радиш," рекао је. "Али нисам могао да докажем."

Радосав је хтео да побегне, али Будихна га је зауставио: "Не бој се. Ја сам такође почео као ти – гладан, сиромашан, жељан богатства. Али Ново Брдо ме је научило да је поштење важније од злата."

Радосав се замислио, а затим одлучио да се повуче из илегалних кривотворења. Почео је да ради искрено, а његови динари су постали познати по својој лепоти и квалитету. Цар Душан, чувши за његову промену, позвао га је да ради у царској ковници.

Тако је Радосав постао део легенде Новог Брда, града који је некада био срце српског богатства, а његова прича је остала као опомена – да је поштење увек вредније од илегалног богатства.

Ново Брдо тога времена било је симбол моћи и богатства, а његова ковница је била једна од најважнијих у средњовековној Србији. Град је био познат по својим строгим правилима и високим стандардима, што га је учинило центром не само економије, већ и занатства и уметности.

---

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰²|²⁵

∞∞ Путовање динара кнеза Лазара ∞∞

У пролеће 1385. године, караван састављен од млетачких трговаца и дубровачких занатлија напустио је камените улице Новог Брда, носећи у седлима и врећама највредније што је српска земља могла да понуди: сребрну руду, свилене тканине и мале, али чврсто исковане динаре кнеза Лазара. Међу њима био је и један млади ковач из кнежеве радионице, Радомир, који је у торбу са инструментима сакрио неколико новчића из последње серије – оних са латинским натписима и знаком ковнице НОВОГ БРДА. 

«За срећу», шапутао је, док је погледом пратио планине које су се губиле у магли.  

Караван је путовао месецима. Преко Раса и Дубровника, затим бродовима преко Јадранског мора до Млетака. Ту су се динари кнеза Лазара измешали са златницима Византије и флоринима Флоренције. Један од новчића, мали и оштро искован, завршио је у рукама млетачког трговца Ђованија Бонифација, који га је примио у замену за сандук свиле на путу за Бриж. 

«Чудна ситница», прошаптао је Ђовани, али задржао га је – симбол да је и на крају света пронашао трговину.  

Године 1389, док је кнез Лазар припремао војску за Косовски бој, Ђованијев брод је упловио у луку Саутхемптон. Динар је преживео олује, гусаре и преговоре са енглеским трговцима вуне. Када је Ђовани умро од куге у Лондону 1392, његови поседи су распродати, а новчић је завршио у ковчегу једног локалног племића, сер Вилијама од Харта, који га је сматрао егзотичном куриозитетом. 

«Moneta ex Serbia», записивао је у хронике, не слутећи да ће се његови потомци једном запитати како је српски новћић стигао до њихових поља.  

Вековима је динар лежао скривен у земљи, под слојевима прашине и корена, све док га 2006. није ослободила дрхтећа рука археолога-аматера, Томаса Греја. Проучавајући оштећења на ободу, научници су задивиљено климали главом: како је овај мали комад историје, “дебео” само 0.45 mm, прешао 2000 километара? Можда је то био дар, можда пљачка, а можда само тиха посета једног трговца који је веровао да ће га чак и на крају света пратити срећа са Балкана.  

  

Динар кнеза Лазара, сада изложен у музеју у Лондону, није само нумизматички реткост. Он је прича о трговини путевима који су повезивали средњовековне светове, о лутањима која превазилазе ратове и царства, и о томе како је мала ствар – попут новчића од 15.75 mm – способна да носи ехо целога века.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰²|²⁵

[према стручном чланку Рашка РАМАДАНСКОГ од 1. 12. 2013.године: "НАЛАЗИ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВНОГ НОВЦА У ЕНГЛЕСКОЈ"]

Гњилане 1932: Када је елеганција прошетала салом хотела „Брегалница"

Те јануарске вечери, дан пре Богојављења, снег је прекрио улице Гњилана, али ни хладноћа ни ситна мећава нису омеле грађане да се окупе у сали хотела „Брегалница“, где је у свечаној атмосфери одржан избор за Мис Гњилана. Била је то ноћ када је варош оживела у ритму музике, смеха и шуштања свилених хаљина. У ваздуху се мешао мирис лосионâ, парфема и тек упаљених цигарета, док су госпође и госпођице, у најлепшим тоалетама, стрпљиво заузимале места поред својих пратиоца. Гњилански спортски клуб, под окриљем престижног листа Време, организовао је догађај као део избора за Мис Југославије 1932. године.

Сала хотела била је препуна – ниједна столица није остала празна. Многи су стајали уз зидове, не желећи да пропусте прилику да буду сведоци тренутка када се бира најлепша међу лепотицама вароши. Посетиоци су на улазу добијали гласачке купоне, оверене печатом приређивача, и на тај начин учествовали у првој рунди избора. Никада дотад публика није имала тако значајну улогу у оваквом догађају – глас народа је одредио које ће се даме наћи у ужем избору.

Међу бројним девојкама које су те вечери шетале под светлима лустера, у круг финалисткиња ушле су: Душица Менковић, Добрила Васић, Стана Трумпић и Живка Лазић. Свака од њих је донела свој шарм – једна топли осмех, друга отменост покрета, трећа самопоуздање, а четврта тишину која говори више од речи.

Жири, састављен од истакнутих личности Гњилана – апотекарке Лепосаве Денић, адвоката Богдана Тодоровића, судије Јована Глигоријевића, сликара Стојадина Трајића, полицијског писара Миодрага Јовановића, благајника пореске управе Стојадина Цветановића и новинара Владе Николића – повукао се у засебну просторију. Већање је трајало, јер одлука није била лака. Гласови публике су једно говорили, али је стручни поглед тражио нешто више: склад држања, израз лица, начин на који нечије присуство испуњава простор.

И када се жири вратио, у сали је на трен завладала тишина. А онда – аплауз. За најлепшу девојку Гњилана проглашена је г-ца Душица Менковић, студенткиња права и кћер бившег обласног посланика. Њена појава, једноставна али сигурна, одушевила је све присутне. Док је излазила на бину, нежно се смејући и благо наклањајући публици, један старији господин је шапнуо: „Ето, тако изгледа права дама.“

∞ ∞ ∞

За #человек приредио smArt⁰⁴|²⁵

[Према новинском чланку из дневних новина ВРЕМЕ 18.1.1932.]

 

___

Глад и помор у Новом Брду

[У спомен 570-ој годишњици од пада Новог Брда]

Када је у лето 1455. године османска војска под командом султана Мехмеда II Освајача срушила бедеме Новог Брда, није срушила само једну тврђаву - срушила је срце средњовековне српске привреде, симбол моћи деспотовине, а уједно и место наде за десетине хиљада душа које су ту живеле од руде, трговине и заната.

Пад града био је крвав. Хроничари бележе хиљаде погубљених, одведених у ропство или осуђених на присилни рад у рудницима које је сада контролисала османска власт. Али војни пораз био је само почетак дубљег страдања. Јер убрзо по заузимању града, над Ново Брдо и његову околину спустила се трострука несрећа: глад, куга и друштвени распад.

Већ наредне године, 1456, у земљи се шири куга. „Би по целој земљи и би смртоносеније у Новом Брду“ - стоји у једном запису из тог доба. У другој белешци под истом годином дописано је кратко али ужасавајуће: „би глад крепка посвуд“. Ове речи не одјекују као пука хроника, већ као крик једног града који нестаје.

Историчари указују да је овај талас глади био последица више фактора - ратна пустошења, прекид у снабдевању, неорана земља и несташица радне снаге због ропства и помора.Ново Брдо, иначе привредно оријентисан на рударство и трговину, зависио је од околног сеоског подручја за основне намирнице. Када су села остала пуста, и град је остao гладан.

У коначници, болест и глад нису погађале све подједнако. Док је властела могла да се повуче или откупи храну, градски сиромаси и рудари, без приступа житу, масовно су умирали. Један запис из тог периода говори да су људи у недостатку пшенице тражили просо - и да кад ни њега више није било, настаје „озбиљна глад“. Глад се појављује као последњи, али најупорнији јахач апокалипсе.

Ново Брдо је преживело још неко време под османском управом, али никада више није достигло своју стару славу. У наредним деценијама, становништво је постепено опадало, а некадашњи град-рудник претварао се у осиромашено утврђење. Пад града 1455. био је почетак дугог умирања, које се није дешавало на мачу, већ у тишини - у празним амбарима, у кугом опустелим улицама, у смирају некадашње моћи.

 Приредио: smArt⁰⁵25

---

Извод из чланка "Сенка над сребром: Глад и помор у Новом Брду 1455–1456." из нове књиге (у припреми).

---

Референце:

- Синиша Мишић, „Глад у средњовековним српским земљама – узроци и последице“, у: Пошасти на тлу средњовековних српских земаља (Београд: Филозофски факултет, 2021), стр. 9–22.

- Радивој Радић, „Јер таква глад би по свима крајевима“, исто, стр. 23–42.

- Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, т. I, стр. 240.

- Д. Динић Кнежевић, Промет житарица између Дубровника и залеђа у средњем веку, стр. 85–86.

Духовна прича: Домаћини славе у Прањанима – посвећеност Сестринства

Сунце је нежно обасјавало манастирско двориште у Прањанима тог недељног јутра, 21. септембра, на дан Рођења Пресвете Богородице. За моју мене и моју породицу, овај дан није био само велики празник, већ и дан посебне духовне радости и одговорности – били смо домаћини храмовне славе, заједно са Наташом Буснић, нашом драгом сестром у Христу.

У цркви, мирис тамјана мешао се са свечаним појањем. Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Хорепископ Г.Г. Николај, окупила је стотинак верника. Стојећи у молитви током целе службе, осећао сам дубоку захвалност и мир.

Након причешћа и завршетка Литургије, уследио је свечани чин резања славског колача и благосиљања жита. Са дрхтавим поштовањем, принели смо свој колач и жито, као симбол наше љубави према Пресветој Богородици и захвалности Богу. Бити кум славе значи бити мост између прошлости, садашњости и будућности Цркве.

Ипак, ништа од ове лепоте и духовног реда не би било могуће без тихе, али огромне жртве игуманије Марије и њених сестара, Кире и Ане. Док смо ми принели свој дар, оне су принеле своје животе и сав свој труд да манастир сија. Њихова молитва, послушање и непрекидна брига о светињи и верном народу била је прави темељ те славе. Оне су прве принеле благосиљано жито у част Пресвете Богородице, показујући да је њихова посвећеност највећи дар.

Речи Владике Николаја подсетиле су нас на суштину нашег хришћанског позива: да се трудимо да живимо у Цркви Божијој, да праштамо, да постимо и да се молимо, како би наша срца била испуњена благодаћу Божијом.

Када смо, као домаћини, примали честитке и даривали део славског колача, знали смо да иза сваког благослова стоји рад сестринства. Њихова љубав и истрајност у манастиру учинили су да и наше кумство добије дубљи, свети смисао.

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

 

Када се поезија сретне с рокенролом: Како је јесењи меланхолији дат глас

Лето завршено и званично је почела јесен. Онај дан када се сунце сакрије раније, када ваздух добије неку тежину и када се у нама пробуди тиха меланхолија. То је време када размишљамо о пролазности, о нечему што смо имали, а сада немамо.

За мене, нема бољег начина да се ухвати тај осећај, који носим још од средњошколских приштинских дана, од једне мале, али моћне песме, која је затим добила своју епску рокенрол трансформацију. Ово је прича о томе како је тихи шапат песникиње постао снажан крик једне рок легенде.

Шапат песникиње: Десанкине "Селице"

Прво је била Десанка. Наша велика песникиња Десанка Максимовић је у својој песми "Селице" написала савршену слику јесени. Не ону која је пуна златних боја, већ ону која је пуна пролазности.

Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта.

Ова песма је кратка, али њен ехо одзвања. Она не каже шта је то што губимо, само да је "драго нешто". Та празнина коју осећамо док гледамо птице како одлазе на југ, тај осећај да нам је нешто одузето, а не знамо ни шта је, ни куда је отишло – то је осећај са којим се свако може поистоветити.

А онда, уз јесењу кишу, стиже глас.

Крик рокера: "Дивље гуске" Даде Топића и Тајма

За разлику од Десанкиног тихог размишљања, Дадо Топић и група Тајм нису се зауставили на првој строфи. Они су узели ту универзалну тугу и дали јој конкретан, срцепарајући разлог. Њихова верзија, "Дивље гуске", започиње Десанкиним стиховима, али се брзо претвара у личну исповест.

Кроз ноћ и влагу

дивље гуске селе на југ

и болно кричу

осјећам, желим да

неку тужну напишем причу

Како односе оне свом

на крила своја бијела два

из душе моје драго нешто

и не знам пут, не знам стат'

Не мјерим више вријеме на сате

ни по врелом сунчевом ходу

дан ми је кад њене очи се врате

а ноћ кад поново оду

Дивно је било, признајем срцем

тренуци стазе, усне и лишће

све, чак и сузе што теку лицем

и њено тијело док има ме што дрхће

Вјерујем, праштам, чекам и молим

да врати нетко све оне дане

али касно је, зашто да волим

кад листови љубави наше

пали су с гране.

Топићев текст нам говори да "драго нешто" није било апстрактно. То је била љубав. Уместо да се пита шта је изгубио, он описује како је време мерио њеним присуством, како се са љубављу сећа интимних тренутака, чак и суза. На крају, долази до болног закључка: "касно је, зашто да волим / кад листови љубави наше пали су с гране".

Симболика опалог лишћа, савршена за ово доба године, даје коначан одговор на Десанкино питање. Нема више недоумице. Губитак је дефинитиван.

Прича која је еволуирала

Ова песма је можда најлепши пример како се уметност надограђује. Десанкина песма је као тихи, тужни увод у јесен. Она нам даје повод за размишљање. Топићева песма је крик који следи, исповест која је настала из тог размишљања. Она даје конкретност, драму и завршетак причи.

И зато, следећи пут када будете осетили јесењу меланхолију, пустите "Дивље гуске". Можда вам неће вратити оно што сте изгубили, али ће вам дати глас да то искажете.

Да ли сте и ви икада чули неку песму која је за вас променила значење неког стиха или приче? Поделите своје искуство у коментарима!

Тајна крста владике новобрдског

Ручни крстови одувек су били незаобилазни у православној литургији. Они стоје у олтару, на престолу поред Јеванђеља; свештеник њима благосиља народ, верници их целивају, при крштењу полажу се на груди онога који прима тајну. Због тога сваки ручни крст носи посебно духовно значење – он је знак благослова, али и неми сведок времена у коме је настао.

Један такав крст, дуборезни и сребром окован, израђен 1551. године, данас спада међу најстарије сачуване примерке у српској примењеној уметности. Њега је израдио митрополит Никанор, који је носио титулу „новобрдски и грачанички“.

Крст је сасвим случајно откривен у XIX веку. У целиваоници манастира Рајиновац код Гроцке, наишао је на њега историчар Стојан Новаковић. Било је то 1875. године; препознавши његову вредност, откупио га је за збирку Народног музеја у Београду.

Али највећа тајна крста крије се у његовом натпису. На окову дршке стоји да га је митрополит Никанор даривао цркви Вазнесења Христовог – Спасовој цркви – изнад села Смире, недалеко од Косовске Витине код Гњилана.

У подножју Скопске Црне Горе, на косама уз Пландишку реку, лежи село Смира. Први пут се помиње у повељи краља Стефана Милутина из 1308. године, којом је приложено хиландарском пиргу Хрусија на Светој гори. Историјски извори из XVI века сведоче да је у селу постојао манастирски комплекс са више цркава.

Управо ту, средином XVI века, митрополит Никанор подиже своју задужбину – Спасову цркву. Њу је обасуо прилозима: даривао је рукописне књиге, типик и дуборезни крст окован сребром, са натписом који је преживео до данас. У Смири је постојала и црква посвећена Светом Симеону Мироточивом, као и још један храм који је временом сасвим порушен. Подсећање на старо српско присуство чува и једна камена плоча са ћирилским натписом, данас узидана у зид џамије у селу.

Никаноров крст израђен је од шимшировог дрвета и окован сребрним плочицама у које су уфасовани разнобојни комади полудрагог камења. Дршка је опточена сребрним тракама украшеним двоструком плетеницом и низовима тордиране жице. Такав спој орнамената упућује на радове познате ћипровачке школе, чији утицај препознајемо на више српских крстова из тог времена.

Ко је био Никанор? Живео је у доба када је Ново Брдо већ изгубило некадашњи сјај рударске метрополе, али је духовно срце краја и даље куцало. Османско царство је владало Косовом, али православна црква је успевала да подиже и чува светиње. Никанор је као архијереј носио титулу „новобрдског и грачаничког митрополита“ – јасно сведочанство да је катедра и даље била везана за овај простор.

Осим што је био ктитор и дародавац, Никанор је оставио и свој писани траг. Познат је његов рад на тумачењу Јеванђеља из 1530. године, што сведочи о његовој високој образованости и богатој личној библиотеци. Његово деловање сврстава га у ред значајних личности из историје Српске православне цркве.

А онда, после XVI века, нит се губи. Како је крст из Смире доспео у Рајиновац? Историја ћути. Једна од претпоставки води нас у Велику сеобу Срба 1690. године, када су хиљаде породица, монаха и свештеника кренуле на север. Да ли је тада неки монах понео светињу на пут, као аманет за душу и народ? Или је крст пролазио кроз непознате руке, да би коначно нашао уточиште у манастиру код Гроцке?

У малом предмету као да је сабрана сва судбина нашег народа: сјај и пад, вера и страдање, сеоба и трагање за уточиштем. Никаноров крст није тек уметничко благо – он је живо сведочанство о постојању владике новобрдског и грачаничког у XVI веку.

Данас, када је ова древна титула обновљена, тај мали, сребром окован крст делује моћније него икада: као знак да Ново Брдо није било само град рудника и трговаца, већ и духовно средиште које је оставило дубок траг у историји.

Срећко М. Мартиновић 

smArt ⁰⁹|²⁵

Од Фарасе до неба: Како је једна серија показала да добро није само прича, већ пут

---

Како један савремени светац ослобађа од свега што нас притиска

Када помислимо на свеце, често нам је у глави слика неке давно прошле епохе. Замишљамо их као мудраце који су живели далеко од света, у миру, посвећени молитви. Али шта ако бисмо вам рекли да је један од највећих савремених светаца, Свети Пајсије Светогорац, био наш савременик? Живео је у 20. веку и његов живот је савршен пример како се човек може ослободити свих тегоба модерног доба.

Његово путовање је почело много пре него што је постао монах. Рођен као Арсеније, у граду Фараси у Кападокији, морао је са својом породицом да крене у избеглиштво, бежећи од етничког чишћења. Многе грчке породице су са једном торбом у руци и дететом у наручју морале да напусте своје домове. Управо тада, у Фараси, родио се мали Арсеније, а његов кум, свети Арсеније Кападокијски, још на крштењу је прорекао његов духовни пут.

Мали Арсеније је одрастао слушајући молитве, а касније је и сам постао црквени појац. Иако је имао шансу за "нормалан" живот – добар посао, могућност за оснивање породице – он је осетио да његова душа "тражи јелена" – нешто много веће од овоземаљске сигурности. Тај избор, који је многе чудио, није био бег од проблема, већ свестан чин дубоког преображаја. Он нам показује да се мир и смисао не налазе у промени места, већ у промени сопственог духа.

Његова светачка природа огледала се у дубокој скромности и несебичној љубави. Иако је био познат по својој прозорљивости и способности да види унутар људи, он је себе сматрао недостојним. Никада није дозвољао да му љубе руке, а за сва чуда која су се дешавала говорио је да је то искључиво Божја милост. Учио нас је да се права величина не крије у нашој гордости, већ у способности да препознамо сопствене слабости. Само када се ослободимо лењости и гордости, можемо заиста напредовати. Живео је у скромним ћелијама, често без довољно хране, али никада није био гладан љубави. Штавише, био је испуњен њоме. Желео је да преузме болест других на себе и да их тако исцели. Његова љубав је била толико велика да је могао да види туђе муке у корену и да их својом молитвом ублажи. Његов живот је доказ да је истинска љубав увек несебична.

Како је једна серија показала да добро није само прича, већ пут

Да ли сте се некада запитали зашто је зло у књигама и филмовима тако опипљиво? Ако сте читали Булгаковљевог „Мајстора и Маргариту“, сигурно се сећате Воландове свите и мачка Бехемота – демони су приказани као права, физичка бића. Можда зато што човек данас зло не препознаје док га не види, док се не деси пожар или некога не обори на улици. А шта је са добром? Да ли и добро мора да има конкретан облик да бисмо га уочили? Да ли и Бога тешко препознајемо?

Пре неку годину, као гром из ведра неба, појавила се грчка серија "Од Фарасе до неба" о старцу Пајсију Светогорцу. У 21 епизоди, на готово 22 сата гледања, можемо видети цео његов животни пут. То је прича о народу прогнаном из своје домовине, који се скоро читав век касније враћа на своја огњишта, огрејан сунцем једног свеца.

Када су се редитељи ухватили у коштац са животом једне од најсветијих личности Грчке, сигурно су се питали: како не оскрнавити светост? Како у времену опште буке и смутње приказати молитве које се данас, наизглед, не чују? Одговор је управо у суптилној лепоти серије. Ако је Булгаков зло насликао у контурама и бојама, ова серија добро приказује на обрнут начин. Живот монаха је филмски обрађен, али његова суштина није насликана, већ наговештена. Врло речито, али ипак само наговештена.

У неколико сцена, монах се суочава са ђаволом – човеком у црном оделу. Ипак, његова права моћ, Божански Дух, не може се приказати физичким обликом. То је енергија, светлост која силази на малог човека. Његове очи постају „дурбин“ који види даље од других, иако су увек веселе. Оне показују оно што је реткима дато да виде и осете. Када говоримо о духовном паду, јасноћа је кључна. Али, када се човек уздиже, слика није довољна. Важна је атмосфера. Управо то је оно што серија о Пајсију маестрално ствара. Прелепа музика, изузетно лепи кадрови, аутентични глумци – све је ту да бисте се осетили делом те приче.

Ова серија се не гледа због онога што се дешава на екрану, већ због осећаја који остаје дуго после последње епизоде. Духовност је лични дијалог између човека и Бога. То је простор који се отвара када смо спремни да се сретнемо са Богом. Када је Арсенијева породица била у избеглиштву, једна особа је рекла да ће се Фараса поново вратити, али не њима, већ можда њиховим унуцима. Ова реченица није утеха, већ путоказ. Човек може да се врати себи само ако верује да ће тако бити и ако је загледан у том правцу.

У последњој сцени, након што је отац Пајсије канонизован, виде се дугачки редови људи који су се вратили у свој дом у Фараси. Са неба, у тамној одежди и са осмехом на лицу, посматрао их је њихов Пајсије. Његов живот је огледало у коме можемо видети своје духовне мањкавости и инспирацију да радимо на свом унутрашњем миру уместо да увек тражимо излаз у спољашњем свету, да препознамо гордост у себи и да је се одрекнемо, те да волимо несебично, не очекујући ништа заузврат. Највећи успех тог филма није приказ чуда, већ то што нас подстиче да бар погледамо у правцу вере и вечне љубави.

За блог ∞Чело/век∞ обрадио: Срећко М. Мартиновић ѕmArt⁰⁹|²⁵

Према тексту Биљане Ковачевић ексклузивно писаног за Културни додатак Политике: 20. 9. 2025.

Турчин и девојка од Новог Брда

Песма открива занимљиву мешавину елемената и тумачења. Случај ове песме је типичан пример испреплетених културних и историјских веза на Балкану. 

Порекло и контекст

Песма "Турчин и девојка", налази се у збирци "Зборник 1861" браће Миладинов, Димитра и Константина, која је објављена у Загребу. Ова збирка је један од најзначајнијих докумената за проучавање фолклора са подручја Македоније и других делова Балкана.

Браћа Миладинов су били бугарски културни прегаоци из Струге (данашња Северна Македонија), који су прикупљали народне песме и приче. Њихова збирка је имала огроман значај за бугарски национални препород, али је истовремено коришћена и као аргумент за македонски национални идентитет. Управо ту лежи главни разлог спора између Бугарске и Северне Македоније око порекла фолклора, укључујући и ову песму.

Песма је написана на дијалекту који је близак централним и западним дијалектима данашње македонске и бугарске територије. Има доста архаизама и речи које су данас ређе у употреби, али се јасно види сродност са јужнословенским језицима. Фонетика, лексика и морфологија показују карактеристике прелазне зоне између српског, бугарског и македонског језика.

Специфичне речи као што су "врзана" (везана), "фати" (ухвати), "јаганца" (јагањца), "побратими" (побратими) и "в гора" (у шуми) су заједничке или сличне у свим овим језицима, што додатно компликује одређивање "чисте" националне припадности.

Ново Брдо је најважнији географски маркер у песми. Средњовековни српски град на Косову и Метохији који је био познат по рудницима сребра и злата и био је једно од најважнијих средишта српске државе. Његово помињање у песми из збирке која се сматра бугарском или македонском је кључно. То указује да се песма ширила и мигрирала из свог изворног подручја. Народне песме често путују, преносе се усмено, а људи их адаптирају свом дијалекту, али задржавају кључне елементе, попут имена места.

Шар-планина  је још један важан географски маркер. Налази се на граници данашње Северне Македоније, Албаније и Србије - Косова и Метохије. Помињање Шар планине и Новог Брда у истој песми сугерише да је радња смештена у региону који обухвата Косово и Метохију, северну Македонију и делове јужне Србије, што је подручје са историјски богатим српским утицајем.

Ко год има осећај да су догађаји на Балкану испреплетени је апсолутно тачан. Ова песма је одличан пример за то. Иако је објављена у збирци која је имала велики утицај на бугарски и македонски национални идентитет, садржи јасне српске географске маркере.

Народне песме, посебно оне које се баве хајдуцима ("арамиа"), често говоре о отпору османској власти, што је универзална тема за све балканске народе. Ликови и места се често преносе и адаптирају, тако да је једна те иста песма могла да се пева у различитим регионима са мањим варијацијама.

То не значи да је песма "бугарска" или "македонска" или "српска" у модерном смислу. Она је део заједничког јужнословенског културног наслеђа, које је током 19. и 20. века, услед формирања националних држава, почело да се присваја и дели.

Можемо закључити да је песма вероватно настала на подручју са јаким српским историјским утицајем, али је њена распрострањеност и адаптација од стране других народа чине делом шире балканске фолклорне традиције.

× ~~~~~ × ~~~~~ × ~~~~~ ×

Турчин девојка врзана носит

От Ново брдо за бело грло,

За бело грло со бела риза;

Девојка му се милно молеше:

„Пушти ме мене, Турчине море,

Пушти ме мене, фати татка ми;

Он је татко ми баш арамиа

Баш арамиа по Шар планина.

Татко ми крадит руди јаганца,

Та ми и колит на Кара-камен,

Та ми и печит на К'пинчица,

Та си и викат свој побратими,

Та си и јадит в гора зелена.”

---

Б'лгарскиве песни

ЗБОРНИК 1861 - Миладиновци

Штампа: Загреб 1861

× ~~~~~ × ~~~~~ × ~~~~~ ×

Песма, наравно, има и дубљу поруку и симболичко значење, које је типично за народну поезију. Иако делује као једноставна прича, она крије неколико слојева значења.

Сукоб два света

На првом нивоу, песма описује сукоб између турског освајача и локалног становништва. Турчин овде није само конкретна особа, већ симбол османске власти и угњетавања. Његово деловање – везивање и ношење девојке – представља присилу и насиље које је османска империја спроводила над хришћанским становништвом.

Девојка је, с друге стране, симбол невиности и чистоте народа. Њено бело грло и бела риза додатно наглашавају њену честитост. Њена молба "Пушти ме мене, Турчине море, Пушти ме мене, фати татка ми" није само очајнички потез, већ и израз лукавства и пожртвовања. Она покушава да спаси себе тако што ће преусмерити пажњу на свог оца.

Хајдук као народни херој

Кључни елемент песме је опис оца. Он је арамија, односно хајдук. У народној епској традицији, хајдуци нису обични разбојници. Они су народни заштитници, бунтовници који се супротстављају османској власти. Њихово деловање - "крадит руди јаганца" (краде јагањце од богатих, често турских велможа) - није злочин у народном схватању, већ чин освете и отпора.

Отац-хајдук се крије "по Шар планина", месту које је идеално за отпорнике. Његово дељење пленa са "свој побратими" и заједничко једење "в гора зелена" приказује хајдучку дружину као заједницу братства и солидарности. Ово је слика слободе, супротстављена турском ропству.

Порука и (скривено) значење

Главна порука песме је, да иако је народ потлачен и изложен насиљу, постоји скривени отпор. Слобода се не налази у градовима, већ у планинама, у шумама, где хајдуци делују и припремају се за освету.

Скривено значење лежи у томе да народна песма даје наду. Девојка, мада у невољи, зна да њен отац није далеко. Он је тамо, у планини, снажан и спреман да одбрани своје. Ово је симболична порука да борба против освајача није завршена, већ се наставља.

Песма користи слике које су блиске народу (јагањци, планина, побратимство) како би пренела снажну идеолошку поруку о отпору, слободи и националном поносу. То је разлог зашто је ова песма, као и многе друге, била толико важна у доба националних препорода – она није само прича, већ поука и позив на отпор.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

Мала Госпојина – почетак нашег спасења

Данас Црква прославља велики празник – Рођење Пресвете Богородице, у народу познат као Мала Госпојина. Ава Јустин Поповић овај дан назива „Свепразником“, јер је у њему садржана радост свих осталих празника.

Рођењем Пресвете Дјеве Марије, каже Ава Јустин, „све и сва испуни се радошћу“. Зашто? Зато што је Она родила Христа – Спаситеља света. Од Ње је Господ узео тело, душу и срце човечије, да би све то очистио, осветио и даровао нам бесмртни живот.

Зато је овај дан уједно и мали Божић, јер од Њеног рођења почиње тајна Христовог оваплоћења. То је и мали Ускрс, јер је Њеној утроби поверено тело које ће победити смрт. То је и мали Спасовдан, јер је Њен Син узнет на небеса и седи изнад свих сила небеских. То је и мали Духовдан, јер се од Ње родио Онај који ће основати Цркву и послати Духа Светога.

„Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је“, наглашава Ава Јустин. Она је почетак нашег спасења, зато Црква и пева: „Данас би почетак спасења нашег.“

За нас Србе овај празник има и посебно место. Све што је велико, свето и плодно у нашој историји, носи печат Богомајке: од Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, преко Немањића, до свих српских мученика и исповедника вере – све је од Ње.

Зато Мала Госпојина није само празник Пресвете Богородице, него и празник свих нас. Од Ње почиње радост, спасење и нада у Васкрсење.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

Целомудрије: Најсавременији став одупирања хаосу данашњице

Целомудрије: Најреволуционарнији (и најсавременији) став којим се можете одупрети хаосу данашњег доба

Живимо у свету који је опседнут сексом. Он је свуда: у рекламама, серијама, текстовима песама, на друштвеним мрежама. Порука је јасна: „ослободи се, задовољи сваку жељу, твоје тело је твој лични терен за играње“.

Али истовремено, никада нисмо видели више последица тог „ослобађајућег“ става: површне везе које остављају осећај празинине, венчани парови који се разилазе после неколико година јер су изгубили способност да се боре за дубљу везу, бол и трауме од побачаја...

Усред свих ових конфликтних порука, постоји једна древна, али изузетно релевантна врлина која шапуће другачију причу. Реч је о целомудрију. И не, то није архаични појам из праисторијских уџбеника. То је најмодернији и најслободнији избор за онога ко жели да живи аутентично, дубоко и смислено.

Шта целомудрије НИЈЕ (обарање митова)

Одмах на почетку треба разбити устаљене стереотипе:

· Није само за вернике, монахе или девице.

· Није синоним за потискивање или стид у вези са телом.

· Није репресивно правило наметнуто „одозго“.

Целомудрије је, заправо, унутрашња снага. То је уметност усмеравања своје енергије и страсти ка стварању нечег лепог и трајног.

Целомудрије пре брака: Како се не изгубити пре него што си и започео?

За младе који су под притиском „hookup“ културе¹, избор целомудрије може деловати као друштвени самоубица. Али заправо, то је најмоћнији инструмент за изградњу самопоштовања и проналажења правог партнера.

· Фокус на оно што заиста вреднује: Уместо да се питаш „хоћу ли му/јој се свидети у кревету?“, почињеш да питаш: „Да ли делимо исте вредности? Да ли могу да му/јој верујем? Да ли ме поштује?“. Целомудрије те присиљава да процениш карактер, а не само спољашњост.

· Гради се емотивна интелигенција: Када секс није на столу, учиш да комуницираш, да се повежеш на емотивном нивоу, да градиш пријатељство. То је најчвршћи темељ за будући брак.

· Штити те од емотивне трауме: Сексуална интимност ослобађа моћне хормоне (као окситоцин) који стварају осећај везе. Када та веза нема чврсту основу, њено кидање оставља дубље ожиљке него што мислимо.

Целомудрије У браку: Тајна дуготрајне страсти

Највећа заблуда је да се целомудрије зауставља на брачној ноћи. Напротив, она тада тек добија праву димензију!

· Не неверност, већ верност: Целомудрија у браку није само да не вараш партнера. То је да активно чуваш свој брак. То значи да не допушташ да се поглед или мисао дуго задржи на неком другом, да не храниш емотивне афере и да своју енергију улагаш у партнера.

· Секс постаје више од физичке чињенице: Када секс није јефтина забава, већ израз дубоке, искључиве и сигурне љубави, он добија потпуно нову квалитету. Постаје обнављање завета, а не само задовољење нагона.

· Штити породицу: Ова врлина директно штити брак од прељубе и развода, а децу од разарања породичног гнезда. Свако дете заслужује да одраста у сигурности, знајући да су му родитељи посвећени једно другом.

Како да будеш „цео“ и модеран у исто време?

Реално гледано, теорија звучи лепо, али како то применити у пракси?

1. Преиспитај своје навике: Шта гледаш? Шта слушаш? Каквим садржајима се храниш на друштвеним мрежама? Целомудрије почиње чистоћом ума и срца.

2. Буди јасан у комуникацији: Ако си на удару због тога што не желиш да улазиш у површне везе, буди сигуран и кажи: „Ја просто тако не функционишем. Волим да градим ствари полако.“ Таква аутентичност је неодољива.

3. Тражи подршку: Окружи се људима који деле сличне вредности. Људска природа је таква да лако клонемо ако смо сами у нечему. Верници ће свакако наћи свог духовника.

4. Схвати то као пут ка слободи: Не гледај на целомудрију као на ограничење, већ као на ослобађање од притиска да будеш неко ко ниси, да се мериш по туђим стандардима и да трошиш емоционалну енергију на ствари које те не испуњавају.

Целомудрије није бекство од модерног света. То је начин да у њему живиш пуним плућима, да чуваш сво срце од онога што га оштећује, и да градиш односе који су дубоки, сигурни и заиста ослобођајући.

Оно није правило из прошлости. Целомудрије је револуционарни чин самопоштовања у свету који нам често говори да га немамо.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

Легенда о Лаушевићима: Од Дубровника преко Новог Брда до данашњих дана

---

Чудни су путеви Господњи: Легенда о Лаушевићима

Кажу стари да су чудни путеви Господњи. Тако и једна обична прича испричана једног позног септембарског дана у дворишту "виле" у сокаку барајевске Стражарије, може да отвори врата у дубоку прошлост.

Мира, моја комшиница, чија фамилија по "бабине линије" носи презиме Лаушевић, једном приликом, не тако давно, каза ми да се у њиховој кући и данас памти предање о пореклу. Чула је од своје маме а она од њене баке Саре како су старином били из Дубровника, а да их је краљ Милутин населио на Ново Брдо због трговачког умећа и веза које су носили са собом. Ново Брдо, то средњовековно чудо подигнуто на руди и трговини, било је право место за такве људе. Име Лауш помиње се чак и у епским песмама косовског циклуса: "Да уз цара никог не бијаше сем Лау́ша, царевог чауша", као да је трачак тог имена остао уписан и у народно памћење.

Али после Косовске битке, судбина их је, као и многе друге, расејала. Један део се склонио у црногорске висине, око Дурмитора. Ту, у Тепцима и Тепачком пољу код Жабљака, Лаушевићи су вековима живели, држећи се једни других. Памти се да су пореклом од Лауша Раићева из Тепаца, па отуда и презиме. Од његових синова и унука развише се многа братства: Јоловићи, Сарићи, Рутовићи, Булиновићи – сваки по неком претку или баби која је остала у сећању.

Име Лауш није било случајно, то је старо српско име, варијанта мађарског „Лајош“, које опет води порекло од германског „Лудвиг“ или „Лодовик“. Тако је једно европско име, преко Дубровника и краља Милутина, ушло у српску историју и претворило се у породично презиме.

Занимљиво је да и данас на Косову постоје топоними који носе исто име. Недалеко од манастира Девича налази се село Лауша а једна од јасеновичких махала код Новог Брда носи назив Лаушовци. Уз само презиме Лаушевић у предањима и родословима помиње се и Трепча. Наиме, једна група Лаушевих потомака уселила се међу Новљане – Трепчане, док су још живели око Травника, а касније и на Бањанској висоравни. Са њима су заједно дошли и у област Дробњака, где су вековима остали у истој заједници. Ово јасно сведочи да се име Лауш и његови потомци везују за Косово и Метохију, као и за саму Трепчу, што додатно подупире предање о њиховим старим косовским коренима. Као да је само име, уписано у земљу, остало да чува трагове некадашњих људи и њихових огњишта.

Време је носило своје, а људи су се селили. После Првог светског рата, око 1922. године, један огранак Лаушевића кренуо је из црногорских планина и населио се у Клашницама код Бања Луке. Од тада до данас, цело једно бањалучко насеље носи назив Лауш – као живи подсетник на далеке корене и на дуги пут породице.

Тако се прича о Лаушевићима протеже од Дубровника, преко Новог Брда и Косовског поља, до Дурмитора и Бања Луке. У њој се предање и историја преплићу, а права истина вероватно лежи негде између, у магли векова. Али једно је извесно: где год да су живели, Лаушевићи су носили са собом успомену на претка по имену Лауш – и тиме сачували нит која повезује прошлост и садашњост.

Чудни су путеви Господњи – а прича о Лаушевићима је само један од оних што показују како се памћење народа може прелити преко векова, све до нас.

---

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰⁹|²⁵

Милан Ракић: Дипломата, песник и борац за Косово

Дипломата, песник, патриота и тајни агент. То је био Милан Ракић, један од најзначајнијих људи свог времена. Ипак, смислом свог живота сматрао је један тренутак, у коме се лични понос и национални занос спајају: када је као обичан војник, водник, у последњим редовима, слушао како официри војницима пред напад на Приштину рецитују његове стихове. "То је Ракићев Газиместан!", рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагнули да пољубе земљу.

О својим дипломатским данима на Косову говорио је са поносом, али ретко. На питање новинара Бранимира Ћосића 1928. године, одговорио је: „То је било херојско доба, велико доба, али је прерано да се о томе говори.“ Ипак, приче о његовом службовању и херојским делима су се испредале, а ова прича се састоји од две епизоде које сведоче о његовој личности и карактеру.

Конзул на најистуренијој тачки

Пут од дипломате до ратника почео је много раније, 1905. године, када је млади Ракић, правник по образовању, стигао у Приштину као писар у конзулату. Приштина је тада била најистуренија тачка српске дипломатије, а Ракић се придружио великанима попут Војислава Илића и Бранислава Нушића, који су пре њега обављали исту дужност.

Прилике које је затекао биле су суморне. Григорије Божовић, савременик који је добро познавао стање у Старој Србији, бележи да се српском народу „смркавало“ и да је „била на помолу блиска самртна ноћ“. Ракић је, као једини страни представник, живео у друштву турских власти и понеког српског комите, свестан да је његов задатак да брани „клето Косово“.

Иако су му се прилике чиниле „бедне и без дражи“, Ракић је налазио утеху и сврху у раду са народом. Проводио је време међу угроженим људима, примао је оне које је „зулум заплашио“ и у њима ширио наду у скоро ослобођење. Редовно се састајао са комитама и њиховим војводама, а у приче су ушле и његове свакодневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.

Суза на Газиместану

Када је 1912. године избио Први балкански рат, Ракић је био Конзуларног одељења у Београду. Без оклевања је напустио своју каријеру и, не јављајући се ником, отишао као комита на границу, с првом четом Војина Поповића - војводе Вука.

Касније ће Ракић, иако невољно, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину. Његово учешће у ослобођењу било је, како сам каже, највећи дан у животу. Ево како је о том догађају причао свом младом пријатељу Младену Ст. Ђуричићу:

„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

 - Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

 - Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: На Газиместану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог - планина!... Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

 - Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука! И одмах одјекну командантов глас:

 - Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последњи пут тада.“

Звоно слободе у Приштини

Врхунац његове приче био је улазак у ослобођену Приштину. Ракић, који се борио као добровољац, први је ушао у град. Милан Ћурчин, који је овај догађај пренео потомству, сведочи да се Ракић с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже — читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.

Овај догађај најбоље илуструје фрагент из Ракићевог писма упућеног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године: "Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено."

Живот и дело Милана Ракића најбоље је сумирао Богдан Поповић: „Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Газиместану одлазак у добровољце.“

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

Ред Змаја или род Немањића: Где лежи истинско наслеђе деспота Стефана?

На друштвеним мрежама и у популарној култури, име светог Деспота Стефана Лазаревића готово се увек повезује с једном једином одликом: његовим чланством у Реду Змаја. Међутим, то небитно поглавље у његовом животу често служи као димна завеса, која прекрива праву, далеко значајнију истину о његовом пореклу и наслеђу. То је класичан пример крађе идентитета, где се наша славна историја своди на половичне истине, а суштина хероја се губи у преводу.

Сетимо се да је Ред Змаја, као и многи слични редови тог времена, припадао Западу и његовој католичкој, посрнулој, наводно хришћанској вери. Била је то институција војничког, витешког сталежа. С друге стране, наш Деспот Стефан рођен је, одрастао и васпитавао се у окружењу чији је сјај далеко превазилазио уске оквире било ког реда. Његов отац био је свети Кнез Лазар, прослављени ратник и, што је најважније, велики војсковођа. Своју титулу је Кнез Лазар заслужио не само личним јунаштвом, већ служећи на двору цара Душана Си́лног, највећег ратника и витеза свог времена, чије су војне вештине биле надалеко познате.

У таквој средини, међу највећим јунацима и витезовима, требало је бити најбољи од најбољих да би се заслужила титула кнеза. Душан Силни, цар српски, био је син великог ратника и војсковође, светог краља Стефана Дечанског, а унук прослављеног ратника и ревносног браниоца православља, светог краља Милутина. Управо је у том окружењу, на моћном калему гена својих славних предака, млади Деспот Стефан од детињства градио своје врхунско војничко знање.

У условима дубоко прожетим православном вером, припадност било каквим нижеразредним, католичким редовима није могла да уздигне Деспотову личност. Напротив, то је био небитан детаљ. Иронично, Ред Змаја је управо захваљујући почасном чланству нашег Деспота добио на значају, а не обрнуто.

Сматра́н најјачим човеком и највећим витезом Европе, Деспот Стефан био је познат и по својој физичкој висини и снази. Његове врхунске витешке вештине и вештине војсковође најбоље су дошле до изражаја у бици код Ангоре 1402. године. Тамо је, са својом тешко оклопљеном српском гардом, показао надмоћ у борби против једног од највећих освајача у историји, Тамерлана.

Његова величина није била само у оружју, већ и у духу. Своје људске и хришћанске врлине наследио је од мајке, мученице по трпљењу, свете Милице, касније великосхимнице Јефросиније.

О овом српском витезу, државнику, војсковођи, православном владару и песнику, могло би се говорити данима. Зато и не чуди што га западне, војно и духовно сиромашне структуре, својатају као свог. Нелогично је што ми, пребогати славним прецима и светитељима, пристајемо да тргујемо за нешто ситно и пролазно. Нешто што не само да је сиромашно, већ и смрди на нечовечност кроз историју.

Горан Јосијевић

Ноћ на Новом Брду – песма као опомена и сећање

Постоје песме које се читају лако и једноставно, и постоје оне које као да чувају своје тајне за онога ко има стрпљења и воље да их откључа. У другу групу свакако спада песма „Ноћ на Новом брду“ ауторке Весне Хорват. На први поглед, то су стихови који делују архаично, готово загонетно, са речима које као да припадају неком другом времену. Али када се пажљиво прочитају и склопе у целину, испред нас оживљава једна од најпотреснијих страница српске историје – пад Новог Брда и са њим симболични крај једне епохе.

Све је почело случајно – један стари папир, на њему наслов „Ноћ на Новом брду“ и потпис ауторке, готово неприметан у углу. Већ прво читање улива осећај да ово није обична песма. Као да стихови носе поруку сакривену иза речи, шапат који захтева да га дешифрујемо.

И већ у првом стиху – снажна слика:

„Шака пуна сребра“

То је Ново Брдо, некадашњи српски град-драгуљ, познат по рудницима сребра који су га прославили широм Европе. Али уместо сјаја и поноса, песникиња у истом даху додаје:

„…уста пуна ћутње и гнушања.“

Богатство које је требало да донесе напредак и срећу претвара се у проклетство. То је први знак да нас песма не води у свет легенди и витешких победа, већ у тамну страну историје – у издају, страдање и пад.

У песми се, као у немој поворци, појављују сенке великих владара: цар Лазар, краљ Милутин, цар Душан. Они нису позвани као јунаци који ће донети спас, већ као сећање на величину која је неповратно изгубљена.

„У доба опсенарства – не на мегдану, дивану, дану – у помрчини распарчавају се царства.“

Ови стихови потресно сведоче да царства не падају увек на бојном пољу, у поштеном окршају, већ у тами, за зеленим столом, у завери и превари. Тако је било и са Новим Брдом – градом чије је богатство било и његова највећа слабост.

Посебно место у песми припада деспоту Ђурађу Бранковићу, последњем великом српском владару који је покушао да сачува оно што се још могло спасити. Његов гест, „браду чешка“, на први поглед делује безначајно, али у контексту песме постаје симбол дубоке бриге, размишљања и немоћи пред судбином.

А поред њега – његов ближњи, Ивоје, човек у чијем „брку“ се крије подсмех. Тај осмех није знак радости, већ издаје, скривене радости над туђом несрећом. Управо у том односу деспота и слуге песникиња открива највећу трагедију: да најтежи ударци не долазе увек од спољних непријатеља, већ изнутра, од најближих.

Најшокантнији стихови песме доносе слику светогрђа:

„Прождраше просфору умочивши је у крв.“

Просфора је симбол Христовог тела, најсветији део Литургије. Умочити је у крв значи поиграти се са самим основама вере, претворити светињу у нешто изопачено. Овде песникиња говори не само о историјском паду, већ и о духовном суноврату.

Али потом следи стих који својом једноставношћу потреса можда јаче од свих претходних:

„Расплети косе кћери.“

У старом обичају, расплетање косе било је знак најдубље жалости. То је позив не на борбу, већ на плач, на оплакивање једног света који је нестао. Уместо позива на оружје, чујемо позив на туговање. То је тренутак када се признаје да је борба завршена, да остаје само жалост и молитва.

Сваки стих ове песме носи симболику. „Шака пуна сребра“ представља и благослов и проклетство. „Уста пуна ћутње“ говоре о стиду и немоћи. „Битак ми се губитком, а битка добитком чини“ открива збуњеност човека који више не зна шта је победа а шта пораз. „Паучина“ је метафора за стање заробљености, немогућности да се делује.

Историјске алузије су јасне: помињу се Лазар, Милутин, Душан, Стамбол, Босфор, просфора – све то призива не само историјски контекст, већ и духовну димензију догађаја. Песма је препуна контраста: између сјаја и гнушања, између мегдана и опсенарства, између наде и пораза.

„Ноћ на Новом брду“ није само поетска реконструкција једног историјског тренутка. То је опомена и савременом читаоцу. Падови држава не настају само под ударима туђих војски – они често почињу изнутра, у издаји, у похлепи, у губитку вере и вредности.

Весна Хорват својим стиховима није написала само историју у поезији. Она је написала огледало. У њему се можемо препознати и данас, ако смо спремни да погледамо без страха.

☆☆☆☆☆

Песма

Ноћ на Новом брду

[Весна Хорват]

Шака пуна сребра

                   прогрушана

уста пуна ћутње

и гнушања

стамбол крцат лацманима

перушањем

Цар лазаре милутине о душане

У доба опсенарства

не на мегдану

дивану

дану –

у помрчини

распарчавају се царства

Портитсја порта

круни круна

Прождраше просфору

умочивши је у крв

Опјањен овде сам

а пило се на босфору

Сузоточе архангели

а поцупкује црв

Битак ми се губитком

а битка добитком чини:

просто – бије се

али заробљен у паучини

док крв на памук пије се

срам је!

Деспот се удесом мери

Ивоју брк се смешка

Расплети косе кћери

гле Ђурђе браду чешка

И сам је...

☆☆☆☆☆

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt ⁰⁹|²⁵

Чика Петар из Јасеновика – последњи сведок Солунац

Од пре неколико година Србија и Република Српска обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Овај датум, 15. септембар, изабран је јер је тог дана 1918. године пробијен Солунски фронт.

Од тада је прошло више од једног века, а пробој се показао као одлучујући за слом Централних сила у Првом светском рату.

Борбе су почеле 14. септембра целодневном артиљеријском паљбом, да би у зору 15. септембра, после снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића. Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, а другог дана ширина пробоја проширена је на 40 километара. Тим тренутком отпочиње слом Централних сила на Солунском фронту, чија линија се убрзо распала.

У нашем крају, у подножју Новог Брда, дуго је живео један човек који је у себи носио тишину и величину тог времена. Звао се Петар Марковић из села Јасеновика, али су га сви знали као чика Петра, старог Солунца.

Осамдесетих година имао сам прилике да га виђам и понекад попричам са њим, тада већ дубоко оронулог, али и даље усправног у духу. Сећам се његових очију – у њима се видела и благост старости, али и нека недокучива даљина, као да су у себи још носиле пуцање топова са Кајмакчалана и хладне ровове Солунског фронта.

У лето 1990. године, пуковник Милутин Филиповић, из Приштинског корпуса, је с њим разговарао и начинио чланак за "Јединство" под насловом „Од јунаштва до заборава“. Тада је чика Петар имао 102 године. Испричао је своју причу – како је као момак из Јасеновика отишао у велику ратну буру, стао у строј оних који су пробијали фронт на Кајмакчалану, и вратио се у своје село са ожиљцима које нико није видео, али које је он носио целог живота.

Две године касније, зима 1992. испратила је последњег Солунца из нашег краја. Не предлог пуковника Филиповића, командант Приштинског корпуса генерал Бојовић Милован, одобрио је да једна војна делегација оде на сахрану. Био је то снежан и хладан дан у Јасеновику, када је војни оркестар Приштинског корпуса одсвирао опроштајне звуке, а војници салутирали старом ратнику. Био је то ретки тренутак када је држава одала почаст једном од оних без којих нас не би било.

За нас, млађе, чика Петар није био само ратник прошлости. Он је био живи подсетник да је слобода скупо плаћена и да је у темеље наше земље уграђена и његова младост, његова жртва.

Када се данас сетимо пробоја Солунског фронта, не мислимо само на бројке и датуме. Мислимо на чика Петра из Јасеновика, на све оне чија су имена остала у сенци, али чија је храброст била светлост нашег опстанка.

И зато, док пролазимо крај старих новобрдских села, сетимо се да је баш ту живео један од последњих сведока славних дана наше историје – човек који је својим животом спојио јунаштво и заборав, и који је заслужио да га памтимо. А заједно са њим, у сећање дозивамо и све друге Солунце из нашег новобрдског краја, којима припада иста она почаст коју дугујемо њему.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁹|²⁵

Оснивач првог часописа на Косову

Станојло Димитријевић: Човек који је речима бранио Косово

Свако место има своје судбине, своје људе и своје приче. Нека места су везана невидљивим нитима, нитима које повезују времена и покољења. Тако су се, после готово читавог века, укрстиле судбине Црквенца код Свилајнца и северног Косова. Када је маја месеца 2024. године, вест о постављењу оца Игњатија за игумана манастира у Црквенцу стигла до његових чада, доживели су је као нешто више од пуког црквеног догађаја.

Прича о оцу Игњатију, родом са севера Косова (Врачево, Лепосавић), који долази за игумана новог манастира у Црквенац, неодољиво подсећа на живот Станојла Димитријевића. Станојло, рођен у Црквенцу, доживео је врхунац своје каријере на северу Косова, борећи се за свој народ, као да је његовој души одувек тамо и било место. Као да сада, век касније, отац Игњатије враћа неки духовни дуг, доносећи светост Косова у Станојлов завичај. Као што је Станојло ширио истину путем великог тиража, сада отац Игњатије шири истину живом речју.

У овим редовима, повешћемо вас на путовање кроз живот Станојла Димитријевића, великог просветитеља и борца за српски идентитет, чија прича сада добија нови, дубљи смисао.

Живот посвећен домовини

Станојло Димитријевић рођен је 26. јуна 1876. године у Црквенцу код Свилајнца. Иако је основну школу и нижу гимназију завршио у Бобову и Свилајнцу, а вишу наставио у Београду, због сиромаштва је морао да напусти гимназију. Наставио је школовање у Поштанско-телеграфској школи, проналазећи свој позив у служби народу.

Неуморни борац за правду

Његово прво запослење било је у родном крају. Од 1897. године, Станојло Димитријевић радио је као привремени телеграфиста II класе у Поштанско-телеграфској станици у Свилајнцу, а затим се селио по Србији. Због својих синдикалних активности и покретања листова за „заштиту поштанско-телеграфске струке“ – Недељне поште (Београд, 1906), Одисаја (Свилајнац, 1906, први лист о ПТ саобраћају у унутрашњости) и Нашег покрета (Београд, 1909), често су га премештали из поште у пошту, са краја на крај тадашње Србије.

Ипак, у сваком месту у којем је боравио, одмах се укључивао у социјални, културни и просветитељски рад. Био је оснивач бројних удружења, народних читаоница, школа, певачких друштава, банака и хуманитарних организација. Његов циљ је био да се, поред културног и просветног уздизања народа, не забораве и његове физичке и витешке способности, тако неопходне за ослобођење поробљених српских крајева. Тако је постао оснивач преко сто стрељачких удружења.

Врхунац каријере на Косову

Станојлова каријера доживљава свој врхунац након ослобођења јужних српских крајева у Балканским ратовима. Распоређен је на место управника Поштанско-телеграфске станице у Косовској Митровици, где остаје све до пензионисања 1923. године. Ипак, желећи да помогне свом народу да се опорави после вековног ропства, остаје да живи у Митровици.

Поред просветитељског и хуманитарног рада, овај поштански чиновник велику пажњу је посвећивао писању и издавању књига и часописа. До 1933. године, Станојло Димитријевић је издао књиге и часописе у укупном тиражу од преко 2.315.000 примерака!

Покретање "Српског Косова"

Ипак, круна његовог издаваштва био је часопис Српско Косово, први часопис на Косову и Метохији, чији је први број издат 1. марта 1920. године. Сам издавач је о томе написао:

„Ето на том Српском Косову, подивљалом од Арнаута, на том живом огњу и светом згаришту, покренут је први лист од како се зна за њега, који ће да оживљава и чува успомене на њега.“

Задивљујуће је што то није учинила српска држава, већ један мали, усамљени управник поште, од својих пара и од прилога својих суграђана и пријатеља! Први број је одштампан у свега 300 примерака, а до краја године број продатих примерака износио је 18.000. Највећи годишњи тираж био је 1928. године – 336.000 примерака. Ниједан књижевни часопис данас нема толики тираж.

Српско Косово је био књижевни часопис у којем су објављиване приповетке и песме, али и текстови о српским народним обичајима, народне умотворине, приче, песме и пословице са Косова и из свих српских крајева Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Најчешћи сарадници били су учитељи и свештена лица, међу којима се посебно истичу Николај Велимировић и Јустин Поповић.

"За ту масу народну"

Поред књижевних дела, објављивани су и радови из етнологије, историје и географије. Текстови су писани једноставним језиком, а приповетке су личиле на оне Јанка Веселиновића или Петра Кочића – родољубиве, сетне, са моралном поуком. Димитријевић није желео да издаје нови Српски књижевни гласник, већ лист за обичан свет. О томе је рекао:

„Ми знамо да је бели хлеб најбољи за човека, али три петине нашега народа једе јечменицу и проју. Ми знамо да су прави књижевни листови најбољи за читаоце, али 4/5 нашега народа њих још не разуме. За ту масу народну мора се душевна храна справљати у простијој и разумљивијој форми.“

Духовно наслеђе

Часопис је био прожет родољубљем, од прве до последње стране. Зато је програм часописа био и да прати рад нових и старих надри-писаца, „који за паре пишу о појединим непријатељима наше отаџбине и то јавно изобличавати... Он ће јавно жигосати разорни рад свих смутљиваца-аутономаша, којима је Бог пара и који за пару не бирају средства да створе пометњу код народа“.

Последњи број Српског Косова био је посвећен смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године. Као да је оснивач и власник часописа, и аутор највећег броја текстова у њему, схватио да је тада, без краља – Ослободиоца Косова, било бесмислено улагати даље напоре.

Станојло Димитријевић је умро у Београду 31. јануара 1945. године. Његово наслеђе, духовна и просветна борба за српски народ на Косову, наставља да живи кроз рад и послање људи попут оца Игњатија, подсећајући нас да се борба за опстанак и духовно уздизање народа никада не завршава.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁹|²⁵

[Према чланку из "Политикиног забавника"]

Светиња која спаја српски и руски народ: Косовски крст

Поводом празника Светог Александра Невског, данас се подсећамо дубоких веза између српског и руског народа, које су темељене на заједничкој православној вери и херојском страдању. Једна од најзначајнијих реликвија која симболизује ову везу је Косовски крст, за који се верује да га је на грудима носио кнез Лазар током Косовске битке.

​У српској и руској историји постоје духовни горостаси чија се посвећеност Царству небеском преплиће у служби Богу и роду. 

​Кроз историју, православни словенски владари, вођени вером у Христа, бранили су свој народ и земљу од најезде варвара. Њихова имена су уписана у златну књигу вечности, а међу њима посебно се истичу кнез Лазар Српски и кнез Александар Невски. Обојица су били посвећени ратници-мученици који су се определили за највећу жртву – овоземаљски живот – у борби за „Крст часни и слободу златну“. Њихов пример наставља да инспирише генерације Словена до данашњих дана.

​Прича о изгубљеној и пронађеној светињи

Косовска битка из 1389. године, у којој је кнез Лазар Хребељановић мученички страдао, оставила је дубок траг у српској историји. Предање каже да је кнез, у тренутку погибије, на грудима носио дрвени крст.

Стотинама година касније, крајем 19. века, током турског ропства, сазнало се да се ова драгоцена реликвија налази у поседу једне албанске породице на Косову. Према изворима, ова породица је била српског порекла која је, примивши ислам, постала албанска, али је тајно и брижно чувала крст као светињу.

Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка. 

Године 1896. велика српска добротворка, Драгиња Петровић, супруга пуковника Станојла Петровића, сазнала је за постојање крста. Вођена дубоком љубављу према Русији, одлучила је да га откупи и поклони руском цару Николају II. За баснословну суму новца, крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега и уметнички опточили сребром и златом. 

Од Београда до руског двора

На дан Светих цара Константина и царице Јелене, 21. маја 1896. године, Косовски крст је свечано освећен у Саборној цркви у Београду, уз присуство митрополита Михаила. Тај крст као власништво госпође Петровић извесно време био је изложен у Саборној цркви верном народу на поклоњење, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара, уз дирљиво писмо, подари руском цару Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо.

У писму је истакла дубоку оданост и љубав српског народа према Русији и цару, наглашавајући да је крст симбол српског мучеништва за православну веру. Цар Николај II је прихватио поклон са великом захвалношћу, а као знак пажње, Драгињи Петровић је послао свој портрет са личним потписом.

Заједничко страдање и вечно сећање

Историја је показала да су се судбине српског кнеза Лазара и руског цара Николаја II, обојице мученика, дубоко преплеле. Као што је кнез Лазар принео највећу жртву за веру и народ, тако је и последњи руски цар, Николај II, жртвовао своју породицу и живот, остајући веран вери до краја. Његов чин, када је током Првог светског рата запретио да ће Русија иступити из савезништва ако савезници не помогну Србији, спасио је српску војску и народ од сигурне пропасти.

Косовски крст данас није само реликвија, већ симбол неуништиве духовне везе између два народа, подсетник на херојство, жртву и заједничко страдање за веру и слободу.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁹|²⁵

Милан Ракић: Дипломата и песник у борби за Косово

Дипломата, песник, патриота и тајни агент. То је био Милан Ракић, један од најзначајнијих људи свог времена. Ипак, смислом свог живота сматрао је један тренутак, у коме се лични понос и национални занос спајају: када је као обичан војник, водник, у последњим редовима, слушао како официри војницима пред напад на Приштину рецитују његове стихове. "То је Ракићев Газиместан!", рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагнули да пољубе земљу.

О својим дипломатским данима на Косову говорио је са поносом, али ретко. На питање новинара Бранимира Ћосића 1928. године, одговорио је: „То је било херојско доба, велико доба, али је прерано да се о томе говори.“ Ипак, приче о његовом службовању и херојским делима су се испредале, а ова прича се састоји од две епизоде које сведоче о његовој личности и карактеру.

Конзул на најистуренијој тачки

Пут од дипломате до ратника почео је много раније, 1905. године, када је млади Ракић, правник по образовању, стигао у Приштину као писар у конзулату. Приштина је тада била најистуренија тачка српске дипломатије, а Ракић се придружио великанима попут Војислава Илића и Бранислава Нушића, који су пре њега обављали исту дужност.

Прилике које је затекао биле су суморне. Григорије Божовић, савременик који је добро познавао стање у Старој Србији, бележи да се српском народу „смркавало“ и да је „била на помолу блиска самртна ноћ“. Ракић је, као једини страни представник, живео у друштву турских власти и понеког српског комите, свестан да је његов задатак да брани „клето Косово“.

Иако су му се прилике чиниле „бедне и без дражи“, Ракић је налазио утеху и сврху у раду са народом. Проводио је време међу угроженим људима, примао је оне које је „зулум заплашио“ и у њима ширио наду у скоро ослобођење. Редовно се састајао са комитама и њиховим војводама, а у приче су ушле и његове свакодневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.

Песник на дужности

Управо тада, на том суморном тлу, настао је његов чувени Косовски циклус песама. У стиховима је оживео патњу и наду свог народа, од „Минарета“ као симбола турске власти, до визије „Симониде“, којој „Арнаутин ти је избио очи“ на фресци. Све те песме биле су израз његовог патриотизма, начин да се одупре тешкој стварности и пробуди национална свест. Када му је пријатељ Богдан Поповић писао да ради на песмама „као најамник“, Ракић је знао да је његов прави задатак да брани свој народ и ради на његовом ослобођењу.

Суза водника Ракића

Кад је 1912. године букнуо Балкански рат, Ракић је био начелник у Министарству иностраних послова. Напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука.

На Газиместану, месту чувене Косовске битке, одвија се сцена коју је Ракић касније поверио пријатељу:

„Постројише нас... У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку. Командант је дигао сабљу и почео да говори громко: На Газиместану, од Милана Ракића! Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс. С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и у трку стиже пред команданта:

Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду војводе Вука!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем... Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Православна звона у Приштини

Врхунац његове приче био је улазак у ослобођену Приштину. Ракић, који се борио као добровољац, први је ушао у град. Одмах се упутио у конзулат, где је 1908. године од Турака сакрио велико црквено звоно у подруму. Сада га је, уз помоћ војника, изнео и окачио о грану у порти православне цркве.

Први је повукао уже, а затим га је препустио војницима и народу. Читав тог дана звонило је звоно, оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српског народа.

Касније, у писму својој жени, Ракић је писао: „Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.“

Живот и дело Милана Ракића најбоље је сумирао Богдан Поповић: „Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Газиместану одлазак у добровољце.“

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵