Постоје песме које се читају лако и једноставно, и постоје оне које као да чувају своје тајне за онога ко има стрпљења и воље да их откључа. У другу групу свакако спада песма „Ноћ на Новом брду“ ауторке Весне Хорват. На први поглед, то су стихови који делују архаично, готово загонетно, са речима које као да припадају неком другом времену. Али када се пажљиво прочитају и склопе у целину, испред нас оживљава једна од најпотреснијих страница српске историје – пад Новог Брда и са њим симболични крај једне епохе.
Све је почело случајно – један стари папир, на њему наслов „Ноћ на Новом брду“ и потпис ауторке, готово неприметан у углу. Већ прво читање улива осећај да ово није обична песма. Као да стихови носе поруку сакривену иза речи, шапат који захтева да га дешифрујемо.
И већ у првом стиху – снажна слика:
„Шака пуна сребра“
То је Ново Брдо, некадашњи српски град-драгуљ, познат по рудницима сребра који су га прославили широм Европе. Али уместо сјаја и поноса, песникиња у истом даху додаје:
„…уста пуна ћутње и гнушања.“
Богатство које је требало да донесе напредак и срећу претвара се у проклетство. То је први знак да нас песма не води у свет легенди и витешких победа, већ у тамну страну историје – у издају, страдање и пад.
У песми се, као у немој поворци, појављују сенке великих владара: цар Лазар, краљ Милутин, цар Душан. Они нису позвани као јунаци који ће донети спас, већ као сећање на величину која је неповратно изгубљена.
„У доба опсенарства – не на мегдану, дивану, дану – у помрчини распарчавају се царства.“
Ови стихови потресно сведоче да царства не падају увек на бојном пољу, у поштеном окршају, већ у тами, за зеленим столом, у завери и превари. Тако је било и са Новим Брдом – градом чије је богатство било и његова највећа слабост.
Посебно место у песми припада деспоту Ђурађу Бранковићу, последњем великом српском владару који је покушао да сачува оно што се још могло спасити. Његов гест, „браду чешка“, на први поглед делује безначајно, али у контексту песме постаје симбол дубоке бриге, размишљања и немоћи пред судбином.
А поред њега – његов ближњи, Ивоје, човек у чијем „брку“ се крије подсмех. Тај осмех није знак радости, већ издаје, скривене радости над туђом несрећом. Управо у том односу деспота и слуге песникиња открива највећу трагедију: да најтежи ударци не долазе увек од спољних непријатеља, већ изнутра, од најближих.
Најшокантнији стихови песме доносе слику светогрђа:
„Прождраше просфору умочивши је у крв.“
Просфора је симбол Христовог тела, најсветији део Литургије. Умочити је у крв значи поиграти се са самим основама вере, претворити светињу у нешто изопачено. Овде песникиња говори не само о историјском паду, већ и о духовном суноврату.
Али потом следи стих који својом једноставношћу потреса можда јаче од свих претходних:
„Расплети косе кћери.“
У старом обичају, расплетање косе било је знак најдубље жалости. То је позив не на борбу, већ на плач, на оплакивање једног света који је нестао. Уместо позива на оружје, чујемо позив на туговање. То је тренутак када се признаје да је борба завршена, да остаје само жалост и молитва.
Сваки стих ове песме носи симболику. „Шака пуна сребра“ представља и благослов и проклетство. „Уста пуна ћутње“ говоре о стиду и немоћи. „Битак ми се губитком, а битка добитком чини“ открива збуњеност човека који више не зна шта је победа а шта пораз. „Паучина“ је метафора за стање заробљености, немогућности да се делује.
Историјске алузије су јасне: помињу се Лазар, Милутин, Душан, Стамбол, Босфор, просфора – све то призива не само историјски контекст, већ и духовну димензију догађаја. Песма је препуна контраста: између сјаја и гнушања, између мегдана и опсенарства, између наде и пораза.
„Ноћ на Новом брду“ није само поетска реконструкција једног историјског тренутка. То је опомена и савременом читаоцу. Падови држава не настају само под ударима туђих војски – они често почињу изнутра, у издаји, у похлепи, у губитку вере и вредности.
Весна Хорват својим стиховима није написала само историју у поезији. Она је написала огледало. У њему се можемо препознати и данас, ако смо спремни да погледамо без страха.
☆☆☆☆☆
Песма
Ноћ на Новом брду
[Весна Хорват]
Шака пуна сребра
прогрушана
уста пуна ћутње
и гнушања
стамбол крцат лацманима
перушањем
Цар лазаре милутине о душане
У доба опсенарства
не на мегдану
дивану
дану –
у помрчини
распарчавају се царства
Портитсја порта
круни круна
Прождраше просфору
умочивши је у крв
Опјањен овде сам
а пило се на босфору
Сузоточе архангели
а поцупкује црв
Битак ми се губитком
а битка добитком чини:
просто – бије се
али заробљен у паучини
док крв на памук пије се
срам је!
Деспот се удесом мери
Ивоју брк се смешка
Расплети косе кћери
гле Ђурђе браду чешка
И сам је...
☆☆☆☆☆
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt ⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар