Чика Петар из Јасеновика – последњи сведок Солунац

Од пре неколико година Србија и Република Српска обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Овај датум, 15. септембар, изабран је јер је тог дана 1918. године пробијен Солунски фронт.

Од тада је прошло више од једног века, а пробој се показао као одлучујући за слом Централних сила у Првом светском рату.

Борбе су почеле 14. септембра целодневном артиљеријском паљбом, да би у зору 15. септембра, после снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића. Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, а другог дана ширина пробоја проширена је на 40 километара. Тим тренутком отпочиње слом Централних сила на Солунском фронту, чија линија се убрзо распала.

У нашем крају, у подножју Новог Брда, дуго је живео један човек који је у себи носио тишину и величину тог времена. Звао се Петар Марковић из села Јасеновика, али су га сви знали као чика Петра, старог Солунца.

Осамдесетих година имао сам прилике да га виђам и понекад попричам са њим, тада већ дубоко оронулог, али и даље усправног у духу. Сећам се његових очију – у њима се видела и благост старости, али и нека недокучива даљина, као да су у себи још носиле пуцање топова са Кајмакчалана и хладне ровове Солунског фронта.

У лето 1990. године, пуковник Милутин Филиповић, из Приштинског корпуса, је с њим разговарао и начинио чланак за "Јединство" под насловом „Од јунаштва до заборава“. Тада је чика Петар имао 102 године. Испричао је своју причу – како је као момак из Јасеновика отишао у велику ратну буру, стао у строј оних који су пробијали фронт на Кајмакчалану, и вратио се у своје село са ожиљцима које нико није видео, али које је он носио целог живота.

Две године касније, зима 1992. испратила је последњег Солунца из нашег краја. Не предлог пуковника Филиповића, командант Приштинског корпуса генерал Бојовић Милован, одобрио је да једна војна делегација оде на сахрану. Био је то снежан и хладан дан у Јасеновику, када је војни оркестар Приштинског корпуса одсвирао опроштајне звуке, а војници салутирали старом ратнику. Био је то ретки тренутак када је држава одала почаст једном од оних без којих нас не би било.

За нас, млађе, чика Петар није био само ратник прошлости. Он је био живи подсетник да је слобода скупо плаћена и да је у темеље наше земље уграђена и његова младост, његова жртва.

Када се данас сетимо пробоја Солунског фронта, не мислимо само на бројке и датуме. Мислимо на чика Петра из Јасеновика, на све оне чија су имена остала у сенци, али чија је храброст била светлост нашег опстанка.

И зато, док пролазимо крај старих новобрдских села, сетимо се да је баш ту живео један од последњих сведока славних дана наше историје – човек који је својим животом спојио јунаштво и заборав, и који је заслужио да га памтимо. А заједно са њим, у сећање дозивамо и све друге Солунце из нашег новобрдског краја, којима припада иста она почаст коју дугујемо њему.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁹|²⁵