Отац Игњатије - пут једног монаха

Првих дана месеца јануара лета Господњег 2007. године стигла нам је права зима — онаква каква треба да буде, као некада. У свим крајевима били смо затрпани снегом. Не оним празничним и лакомисленим, већ дубоким и тешким, који утишава звук и продубљује мисао.

Испред манастира Драганац

Након неколико празничних дана проведених са својим синовима и њиховим породицама у Београду, отац је, одмах по Новој години, изразио жељу да се врати својој кући, у Ново Брдо. Пут је био спор и напоран, али сабран. Као да нас је сама природа приморавала да говоримо мање, а мислимо више.

Већ сутрадан нашли смо се у манастиру Драганац, ушушканом у нестварни амбијент храстове шуме, под снегом који је досезао скоро до кукова. Манастир је стајао у белини као да није подигнут људском руком, већ као да је израстао из тишине и молитве. Дим се једва видео, а кораци су се губили чим би били направљени. После службе, као и много пута пре и после тога, позвани смо да останемо на ручку.

Трпеза – за Божићни пост – необично богата. Вариво од купуса, густо и мирисно, имало је укус који је збуњивао. Као да у њему има и рибе, и нечег још пунијег. Јели смо ћутећи, више ослушкујући него разговарајући. Тек касније, са благим осмехом који није тражио пажњу, отац Игњатије нам је открио тајну: лисичарке, печурке убране у околној шуми и осушене у манастирским одајама.

Али истина је била једноставна и јасна – тај укус није дала ни печурка, ни купус. Дао га је човек. И љубав с којом је све било припремљено.

Али време у Драганцу не тече право; оно се, као и молитва, враћа у прве дане 2003. године. На вечерњој служби, уочи празника Светог Игњатија Богоносца, без спољашње свечаности, у манастиру је обављено монашење једног искушеника. Владика Артемије је тада, у беседи која је по тону била више очинска него свечана, подсетио да монаштво није уздизање, него силажење; не чин одвајања од света, него улазак у непрестану борбу са самим собом. Подсетио је и на нешто што су многи тек касније у потпуности схватили – да се тим монашењем у Драганцу, после много векова, поново обнавља прекинута монашка нит.

У јесен те године, када се све у природи сабира и тихо затвара, и ми смо, сваки својим путем на један другачији начин, били приведени истом стаду. После деветнаест година грађанског брака, приступили смо црквеном венчању. Он – кроз монашки завет, ми – кроз благослов брака. Различити путеви, али исто место сабрања. Као да је та година, свакоме на свој начин, постављала питање припадања и одговора на позив који се више није могао одлагати.

Монашки живот у манастиру Драганац под игуманским штапом оца Кирила није био лак. Типик је био строг, непреговорљив. Није се прилагођавао људима, него је људе износио на светло, са свим њиховим слабостима. Многи нису издржали. Одлазили су тихо, без рђаве намере, али и без снаге да остану. Отац Игњатије је остао. Не зато што је био најоздржљивији, него зато што је био постојан. А постојаност је, у монаштву, често највећи и најтиши подвиг.

Временом му је поверено и оно што се не даје олако, свештени чинови, служење у олтари и исповест. Благослов да носи туђу душу пред Бога. И данас памтим, кад је већ био у чину јеромонаха, добио је благослов да исповеди и моју стару мајку. А касније, у годинама када је владика Артемије већ био на заласку снаге, отац Игњатије је, не истичући се нимало, носио део терета који се даје само онима за које се зна да неће говорити више него што треба, нити мислити више о себи него о другима.

Ипак, остао је у сенци. У сенци снажне личности оца Кирила, у сенци јаког духовног ткива Косовског Поморавља. Није се гурао, нити тражио место. Као да је његов пут од почетка био пут оних који носе без видљиве награде.

Половином фебруара месеца 2011. године тај пут је нагло прекинут. Доласком нове, безаконе епархијске управе, његов боравак у манастиру је доведен у питање, а затим и насилно окончан. Није му било дозвољено да понесе ни најосновније личне ствари, па ни чарапе и рубље. Годинама служења, молитве и труда стало је у један тренутак без објашњења.

Сведочећи истину изговорио је речи које не звуче као оправдање, него као исповедање:

„Ја сам заправо прогнан из манастира због недвосмислено изреченог става да не могу да одбацим свог духовног оца — Владику Артемија, и његов акт о поновном враћању на трон Епархије рашко-призренске. При свему, расуђивање Владике Артемија по свим питањима претпостављам свом расуђивању.“

Ни у тим речима није било горчине. Само јасноће. А јасноћа, у таквим тренуцима, кошта више од било каквог компромиса.

Изгнан из Драганца, али не и удаљен од служења, боравећи у манастиру Љуљаци, заједно са оцем Јованом водио је духовни обред венчања – привео је Господу родитеље моје жене, већ у добро поодмаклим годинама. За њих двојицу то је била прва самостална служба венчавања. Без велике свечаности, али са миром који се јавља само онда када служба није форма, него дар. Као да је, после неправде, уследила тиха потврда да се позив не губи губитком места, него да се служба наставља тамо где те Господ позове.

 

Потом је служба Богу сама нашла свој наставак – у Барајеву, међу нама. Због болести оца Кирила, полако и без наметања, преузимао је улогу нашег духовника, настављајући нит коју је некада започео отац Кирило. Данас, као игуман манастира Светог Николаја Српског у Црквенцу, у себи носи искуство стрпљења, градње и трпљења – искуство које се не учи, него проживљава.

А када се данас сетим оне зиме, снега до кукова и варива од купуса са лисичаркама, знам да постоје монаси који не остављају велике трагове у књигама, али остављају неизбрисив укус у животима људи. И тај укус, упркос свему, остаје.

Срећко М. Мартиновић, 

smaArt⁰¹|²⁶