Тодорица: Прича из Косовског Поморавља

Јутро је на Тодорову суботу освануло хладно, али сунчано, баш како и доликује првој суботи Васкршњег поста. У Бостану, смештеном у срцу новобрдског краја, ваздух је мирисао на свеже печен хлеб и дим из оџака. Стара бака Стојана, са својих осамдесет и нешто година, већ је била на ногама. Њене руке, изборане од година рада, вешто су месиле тесто за мали колач, симбол благостања. Није то био обичан колач; био је то дар Светом Тодору, заштитнику стоке, који је, како се веровало, на овај дан обилазио села и пазио на све што живи.

"Ове године ће бити најлепши", промрмљала је себи у браду, док је на површину теста пажљиво стављала украсе. "Да нам оранице роде, да нам стока буде здрава." Њен унук, мали Станко, завиривао је кроз прозор, нестрпљиво чекајући да се колач испече. За њега је Тодорица била посебан дан, дан када се поштују стари обичаји и када се предвиђа каква ће бити цела година ‒ "Каква Тодорица, таква годиница", често је говорила бака.

Касније тог јутра, Станко је са оцем Зарком понео посуду са кољивом ‒ куваном пшеницом коју је бака Цвета припремила у спомен на велико чудо Светог Теодора Тирона. У цркви Успења Пресвете Богородице већ се окупио велики број људи из Бостана и околних села. Свештеник, отац Михајло је служио литургију, а затим је освештао кољиво. 

Станко је осећао посебну свечаност у ваздуху, док је посматрао како његов отац пажљиво дели освећену пшеницу, шапућући речи благослова. У давна времена, када су коњи били незаменљиви, више у Изморнику и Горњој Морави него у овим крајевима, постојао је и обичај прављења посебних колача за њих, али у новобрдском крају, где коња никада није било много, тај обичај је одавно избледео, остајући само у причама старијих.

Поподне је било резервисано за окупљање. Иако је био пост, трпеза је била богата посним јелима. Долазили су рођаци из Гњилана и Каменице, доносећи своје приче и смех. Зарко је причао о старим веровањима, како је Свети Теодор некада управљао змијама које су имале ноге, али им их је одузео када су почеле да уједају људе, научивши их како да се бране штаповима. Станко је слушао отворених уста, замишљајући те призоре.

Када је сунце почело да залази, бака Стојана је опоменула Станка да не излази напоље. "Тодорци јашу ноћас, сине", рекла је озбиљно. "Опасни су, чувај се." Станко је знао за приче о ноћним јахачима који прате Светог Тодора, иако их никада није видео. Ипак, осећао је језу. Уместо да се игра напољу, помогао је оцу да запали малу ватру испред куће. "За терање змија, сине", објаснио је Зарко, док су прескакали пламен, изговарајући старе изреке. "Да нам кућа буде чиста од ала и змија."

Те ноћи, Станко је сањао Светог Теодора како јаше кроз небо, а за њим Тодорци, док се земља под њима ослобађа змија. Пробудио се са осећајем да је Тодорица заиста посебан дан, дан када се спајају стварност и мит, када се поштује традиција и чувају веровања предака. Иако је био мали, знао је да ће и он једног дана преносити ове приче и обичаје својој деци, чувајући тако живо наслеђе Косовског Поморавља и новобрдског краја.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰²|²⁶ 

Прича о ткаљи плавичких бошчи: Нити живота и традиције

У срцу Новобрдске Криве Реке, где се вековима преплићу историја и легенда, смештено је малено село Плавица. Тамо, под будним оком древне тврђаве Ново Брдо, живела је Стана, ткаља чије су руке причале приче старе колико и само село. Њен живот, као и животи многих жена Плавице, био је нераскидиво везан за разбој и нити вуне које су се претварале у плавичке бошче ‒ кецеље које су биле више од обичног одевног предмета.

Прегача која се свакодневно носи преко футе ("старовремске сукње"̀) али и украс на женском телу.

Стана је још као девојчица, седећи поред своје баке Роске, учила тајне ткања. Прстићи су јој били несигурни, али жеља да овлада сваком нити, сваким чвором, била је јача од свега. Бака, чије су руке биле наборане од година рада, стрпљиво ју је учила како да припреми вуну, како да постави основу на разбој и како да утка шаре које су носиле дубока значења. Свака бошча је била платно на којем се исписивала историја породице, села, али и лична прича ткаље.

Плавичке бошче су биле посебне. Ткане од најквалитетније домаће вуне, густе и чврсте, биле су отпорне на зубе времена. Стана је знала да свака бошча мора да буде савршена, јер је она била део девојачког спрема, сведочанство вредноће и вештине будуће невесте. Није било довољно само исткати ‒ требало је уткати душу, наду, љубав. Тамне основе, најчешће црне или тамнобраон, биле су попут ноћног неба, а на њима су се рађале звезде ‒ шаре у јарким бојама: црвеној, зеленој, златној. 

Правилни геометријски мотиви, симболи природе и веровања, оживљавали су под њеним прстима. Ивице бошчи биле су пажљиво опшивене чипком, „демцем“, а понекад су се додавале и манистре и новчићи, који су звецкали при сваком покрету, као тиха музика традиције.

Стана се сећала како су се жене окупљале око разбоја, размењујући приче, песме и савете. Ткање није био само посао, већ и шири догађај, место где су се преносила знања, чувале тајне и јачале везе међу женама. У тим тренуцима, уз звук разбоја, ткале су се не само бошче, већ и заједништво, осећај заједничког пропадања који је одолевао свим изазовима времена.

Када би Стана завршила бошчу, осећала би понос. Знајући да ће та прегача красити неку девојку на свадби, да ће је чувати током живота, да ће бити сведок њених радости и туга. Свака нит је била део њеног живота, део живота Плавице, део богате традиције која је живела кроз руке ткаља.

Данас, када се свет мења брже него икада, прича о Стани и њеним плавичким бошчама подсећа нас на вредност ручног рада, на лепоту традиције и на снагу жена које су својим умећем чувале идентитет једног народа. Њене бошче нису само кецеље; оне су нити живота, уткане у историју и душу Плавице, сведочанство да права лепота и вредност леже у ономе што је створено с љубављу и преданошћу.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰²|²⁶

[Одломак из Монографије о Плавици – једном новобрдском селу]

Ни вештица не сме у Плавицу на Прочку

[Како су Плавичани вештице терали]

Била је то једна од оних хладних фебруарских недеља када се ветар са Велике планине заглави у бостанској котлини и данима шепури по крововима, завлачећи се под сваки ћошак и свако двориште као непозван гост. Снег тек што се истопио, блато се стегло у коре, а небо је висило ниско и сиво – као да и оно чека нешто. У кући Симића, као и у целој Плавици, маленом бостанском засеоку, већ недељу дана владао је „штрајк" од меса. Баба Стана строго је пазила да нико не обиђе¹ сланину у подруму. А свако ко би се само загледао у вис изнад огњишта, тамо где се димило месо, добио би поглед који је вредео више од хиљаду речи.

„Сутра почиње пост, а данас је Прочка! Ко не опрости – неће му ни Бог опростити!" грмела је, месећи погачу са купусом. Брашно јој се белело на лактовима, а пара са огњишта обавијала је кућу мирисом домаћег теста и сувих трава.

Ставра, најмлађи укућанин, врпољио се као вртлог около стола, не налазећи места ни на столици ни на прагу.

„А шта ако ми Благица не опрости што сам јој јуче просуо туршију на ново фустанче?"

„Стаћеш пред њу к'о човек и да кажеш: 'Прости ми, сестро!'", засмеја се деда Сима, палећи фитиљ на кандилу. Пламичак се затресао, засенчио му набране образе, па га на тренутак учинио млађим. „А ако не прихвати опроштај – запрети јој да ћеш се бацити у каравештицу, па нека те ватра очисти од греха!" Рече деда додајући које дрво на вечерњу ватру.  

Деца су цео дан нестрпљиво вирила кроз прозор, гледајући кад ће коначно да дође тај сумрак. Чим би неко рекао „смркава се", скакала су на ноге пре него што је реченица довршена.

Кад се баш смркло, цело село се окупило на узвишици изнад села, тамо украј штала, званом брег. Жене су носиле децу у наручју, мушкарци корачали испред, а старци полако ишли за свима, ослањајући се на штапове и на успомене. Тамо је већ пламтела каравештица – ватра висока као два угојена брава, направљена од сламе, огризине и голог грања са којег су овце и козе током зиме у сласт појеле сво лишће. Мирис нагорелих грана и запаљене сламе подсећао је на сланину коју нико није смео да дира. Одблесак пламена играо се по лицима окупљених – по избораним челима старијих и широко отвореним очима раздрагане дечице.

„Прескачите, децо, да отерамо вештице, да побегну у Оџин камен!" присетише се речи које им ономад упућиваше поп Митар. Док су се искрице из ватре мешале са урлањем ветра са планине, и старо и младо стајало је са нестрпљењем.

Ред се полако помицао. Свако је чекао свој тренутак – неки са смехом, неки са стезањем у стомаку, неки са оним тихим узбуђењем које се не може објаснити а свако га познаје.

Мали Ставра храбро је прескочио ватрену препреку, али не довољно – опанак му захватио крај ватре и мало засмудио. Скакутао је као чварак у казану, махао рукама на све стране, а старо и младо смејало се до суза. Чак се и строга баба Риска, кроз смех, сетила како је и сама некад, млада и лака, прескакала ватру – чврсто држећи фустан да јој пламен не изгори скуте, а ноћ је тада изгледала другачије него данас.

Ватра је горела, небо је стајало мирно, а људи су се у том светлу чинили и топлији и млађи него иначе. Док су се одрасли грејали уз ракију и причали о старим временима, деца су трчкарала около, мажући се гаром по лицима и певајући:

„Беж'те, вештице, црне мађије,

не дамо вам ни хлеба ни ракије!

Однес'те фебруар, донес'те маја,

а ми одосмо – на ламкање јаја!"

У кући Симића, после вечере од пасуља и пите са купусом (коју је Ставра у себи звао „питом без укуса"), настала је она посебна тишина која долази кад се трбух напуни а очи почну саме да се затварају. Баш онда, кад је изгледало да ће вече мирно клизнути у сан, дошао је најважнији тренутак – ламкање јаја. Баба Стана окачила је кувано јаје са црвеним концем о греду на тавану, замахнула га лагано у круг, и без речи се склонила у страну. Деца су се, вриштећи од смеха, гурала испод, свако вирећи навише с отвореним устима, сваки убеђен да је баш он најближи.

„Видео сам како се Благици марама диже код ватре. Сигурно је вештица!" шапутао је Ставра старијем брату, а већ је смишљао како ће то испричати другима сутра.

„Не будали – то јој ветар носи мараму, не нека сила!" одврати брат – и у том тренутку: *крц!* Ставрин зуб закачи јаје.

„Победио сам!" викао је, док му се полутврдо жуманце сливало низ нов минтан. Благица је стала, погледала га, па се окренула на другу страну – али осмех јој се ипак провукао кроз образ.

Кад су се сви разишли и ватра на брду угасила, остао је само жар, и онај мирис дима који ће потрајати до јутра у косама и одећи. Ветар је однео шапат са планине:

Нема их. Отеране су дечјим смехом и јајима.

И тако је Прочка прошла – са опраштањима, чађом на образима и једним јајетом које се љуљало о таваници. А Благица? Баба Стана је пресекла: „Опростила ти је. А ти да јој заузврат обећаш да ћеш јој помагати на лето, кад за то дође време, да бере шљиве за печење ракије."

И дан-данас се прича да се вештице и даље плаше да дођу у Плавицу – не због ватре, не због каравештице, него због плавичке дечурлије које су их смехом отерале!  

Где се деца смеју, тамо вештице не залазе.

П.С. Ова прича је посвећена свима који чувају традицију – чак и кад им се обућа засмуди! 🔥

----------

¹ проба

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰²|²⁵

Прича за Сретење: Тајна сусрета

На обронцима Новог Брда, где су се вековима рударски ветрови мешали са молитвама из Драганаца, родио се почетком шездесетих година још један плавички син. Име му је носило обећање, али то обећање је дуго остало скривено, као корен под земљом, чекајући време да проклија. Живот га је одвео у заглушујућу буку Београда, на студије инжењерства, где су га учили да је свет саздан од прорачуна и опипљиве материје. Руке су му постале веште ширећи видике знања, али је душа остала гладна, чекајући позив који није умео да именује.

У четрдесетим, када је време почело да се враћа свом извору, тај шапат је постао неиздржив. Сваки успех, сваки пројекат, остављао је за собом само одјек празнине. Осетио је да се његов живот, сав изграђен на логици, круни изнутра. Тада је кренуо назад, не само на Косово, већ ка корену. Дошао је пред капије манастира Драганац, тражећи светлост у сопственој сенци.

Тамо га је, као да га је одувек чекао, дочекао отац Кирило – чувар невидљивог. И његов пут је водио од земаљског ка небеском. Рођен уз саме зидине древне Самодреже, и сам касније инжењер, радио је у Лазаревцу где се дим машина мешао са дахом живота. Али у пензији, када други одмарају тело, он је пробудио душу: замонашио се и служио у Високим Дечанима, да би на крају дошао у Драганац. Обновио га је 1997, када су рушевине викале за осветом, а он је одговорио каменом и крстом – подигао тврђаву око манастира, не за рат, већ за молитву. Током бомбардовања, лежао је на путу, руке подигнуте ка небу, молећи се за оне што беже и оне што остају.

Између младог инжењера који је градио у свету и монаха који је некада био инжењер, родила се духовна нит, ткана годинама у тишини Драганца. Молитве у сенци храстових шума, ход по брдима где се земља диже ка небу, разговори што су се рађали из срца. Кирило, старији за деценије, постао је водич; млађи, изгубљен у буци света, постао је ученик. Духовна нит их је држала да самог његовог краја.Старац је отишао Господу 2023. године, у Готовуши код Штрпца, где је провео последње дане у тишини молитве као схи Урило. За собом је оставио тишину испуњену смислом.

Једног дана, у полумраку келије где је мирис тамјана ткао молитву у ваздуху, о. Кирило га је повукао ближе, а очи су му гореле жаром иконе. "Синко мој", рекао је тихо, "знаш ли зашто си дошао? Зато што тајна зове. А твоје име... Срећко... оно је кључ. Није то срећа што свет тражи – она што се гради од метала и дана. Не. Твоје име је нит од старословенског 'срешчение' – сусрет. Али какав? Сусрет са Богом! Спознаја Њега кроз тишину, кроз пут што чисти срце, кроз ову везу нашу. То је права срећа. Она те не чека на крају пута, она је сам пут."

Те речи су се урезале као жиг, али њихов пуни смисао је чекао свој дан. Данас, на Сретење Господње, тајна се открила. Звона одјекују као ехо из Драганца, а снег пада као завеса која раздваја видљиво од невидљивог. Срећко, у молитви, затвара очи. Визија долази, јасна као стварност: Кирило на капији, раширених руку, а иза њега неземаљска светлост, као она у којој је старац Симеон препознао Спаситеља.

"Срешчение... сусрет..." шапуће ехо у његовој души. У том тренутку, све се спојило. Срећа није била у имену, нити у бегу од света. Била је у спознаји. У сусрету две душе, једне која тражи и друге која води. У благослову Сретења, када је схватио да је његов сусрет са Кирилом био само припрема за онај вечни – сусрет са Богом. И да тај сусрет траје.

smArt⁰²|²⁶