Била је то једна од оних хладних фебруарских недеља када се ветар са Велике планине заглави у бостанској котлини и данима шепури по крововима, завлачећи се под сваки ћошак и свако двориште као непозван гост. Снег тек што се истопио, блато се стегло у коре, а небо је висило ниско и сиво – као да и оно чека нешто. У кући Симића, као и у целој Плавици, маленом бостанском засеоку, већ недељу дана владао је „штрајк" од меса. Баба Стана строго је пазила да нико не обиђе¹ сланину у подруму. А свако ко би се само загледао у вис изнад огњишта, тамо где се димило месо, добио би поглед који је вредео више од хиљаду речи.
„Сутра почиње пост, а данас је Прочка! Ко не опрости – неће му ни Бог опростити!" грмела је, месећи погачу са купусом. Брашно јој се белело на лактовима, а пара са огњишта обавијала је кућу мирисом домаћег теста и сувих трава.
Ставра, најмлађи укућанин, врпољио се као вртлог около стола, не налазећи места ни на столици ни на прагу.
„А шта ако ми Благица не опрости што сам јој јуче просуо туршију на ново фустанче?"
„Стаћеш пред њу к'о човек и да кажеш: 'Прости ми, сестро!'", засмеја се деда Сима, палећи фитиљ на кандилу. Пламичак се затресао, засенчио му набране образе, па га на тренутак учинио млађим. „А ако не прихвати опроштај – запрети јој да ћеш се бацити у каравештицу, па нека те ватра очисти од греха!" Рече деда додајући које дрво на вечерњу ватру.
Деца су цео дан нестрпљиво вирила кроз прозор, гледајући кад ће коначно да дође тај сумрак. Чим би неко рекао „смркава се", скакала су на ноге пре него што је реченица довршена.
Кад се баш смркло, цело село се окупило на узвишици изнад села, тамо украј штала, званом брег. Жене су носиле децу у наручју, мушкарци корачали испред, а старци полако ишли за свима, ослањајући се на штапове и на успомене. Тамо је већ пламтела каравештица – ватра висока као два угојена брава, направљена од сламе, огризине и голог грања са којег су овце и козе током зиме у сласт појеле сво лишће. Мирис нагорелих грана и запаљене сламе подсећао је на сланину коју нико није смео да дира. Одблесак пламена играо се по лицима окупљених – по избораним челима старијих и широко отвореним очима раздрагане дечице.
„Прескачите, децо, да отерамо вештице, да побегну у Оџин камен!" присетише се речи које им ономад упућиваше поп Митар. Док су се искрице из ватре мешале са урлањем ветра са планине, и старо и младо стајало је са нестрпљењем.
Ред се полако помицао. Свако је чекао свој тренутак – неки са смехом, неки са стезањем у стомаку, неки са оним тихим узбуђењем које се не може објаснити а свако га познаје.
Мали Ставра храбро је прескочио ватрену препреку, али не довољно – опанак му захватио крај ватре и мало засмудио. Скакутао је као чварак у казану, махао рукама на све стране, а старо и младо смејало се до суза. Чак се и строга баба Риска, кроз смех, сетила како је и сама некад, млада и лака, прескакала ватру – чврсто држећи фустан да јој пламен не изгори скуте, а ноћ је тада изгледала другачије него данас.
Ватра је горела, небо је стајало мирно, а људи су се у том светлу чинили и топлији и млађи него иначе. Док су се одрасли грејали уз ракију и причали о старим временима, деца су трчкарала около, мажући се гаром по лицима и певајући:
„Беж'те, вештице, црне мађије,
не дамо вам ни хлеба ни ракије!
Однес'те фебруар, донес'те маја,
а ми одосмо – на ламкање јаја!"
У кући Симића, после вечере од пасуља и пите са купусом (коју је Ставра у себи звао „питом без укуса"), настала је она посебна тишина која долази кад се трбух напуни а очи почну саме да се затварају. Баш онда, кад је изгледало да ће вече мирно клизнути у сан, дошао је најважнији тренутак – ламкање јаја. Баба Стана окачила је кувано јаје са црвеним концем о греду на тавану, замахнула га лагано у круг, и без речи се склонила у страну. Деца су се, вриштећи од смеха, гурала испод, свако вирећи навише с отвореним устима, сваки убеђен да је баш он најближи.
„Видео сам како се Благици марама диже код ватре. Сигурно је вештица!" шапутао је Ставра старијем брату, а већ је смишљао како ће то испричати другима сутра.
„Не будали – то јој ветар носи мараму, не нека сила!" одврати брат – и у том тренутку: *крц!* Ставрин зуб закачи јаје.
„Победио сам!" викао је, док му се полутврдо жуманце сливало низ нов минтан. Благица је стала, погледала га, па се окренула на другу страну – али осмех јој се ипак провукао кроз образ.
Кад су се сви разишли и ватра на брду угасила, остао је само жар, и онај мирис дима који ће потрајати до јутра у косама и одећи. Ветар је однео шапат са планине:
Нема их. Отеране су дечјим смехом и јајима.
И тако је Прочка прошла – са опраштањима, чађом на образима и једним јајетом које се љуљало о таваници. А Благица? Баба Стана је пресекла: „Опростила ти је. А ти да јој заузврат обећаш да ћеш јој помагати на лето, кад за то дође време, да бере шљиве за печење ракије."
И дан-данас се прича да се вештице и даље плаше да дођу у Плавицу – не због ватре, не због каравештице, него због плавичке дечурлије које су их смехом отерале!
Где се деца смеју, тамо вештице не залазе.
П.С. Ова прича је посвећена свима који чувају традицију – чак и кад им се обућа засмуди! 🔥
----------
¹ проба
Срећко М. Мартиновић, smArt⁰²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар