На обронцима Новог Брда, где су се вековима рударски ветрови мешали са молитвама из Драганаца, родио се почетком шездесетих година још један плавички син. Име му је носило обећање, али то обећање је дуго остало скривено, као корен под земљом, чекајући време да проклија. Живот га је одвео у заглушујућу буку Београда, на студије инжењерства, где су га учили да је свет саздан од прорачуна и опипљиве материје. Руке су му постале веште ширећи видике знања, али је душа остала гладна, чекајући позив који није умео да именује.
У четрдесетим, када је време почело да се враћа свом извору, тај шапат је постао неиздржив. Сваки успех, сваки пројекат, остављао је за собом само одјек празнине. Осетио је да се његов живот, сав изграђен на логици, круни изнутра. Тада је кренуо назад, не само на Косово, већ ка корену. Дошао је пред капије манастира Драганац, тражећи светлост у сопственој сенци.
Тамо га је, као да га је одувек чекао, дочекао отац Кирило – чувар невидљивог. И његов пут је водио од земаљског ка небеском. Рођен уз саме зидине древне Самодреже, и сам касније инжењер, радио је у Лазаревцу где се дим машина мешао са дахом живота. Али у пензији, када други одмарају тело, он је пробудио душу: замонашио се и служио у Високим Дечанима, да би на крају дошао у Драганац. Обновио га је 1997, када су рушевине викале за осветом, а он је одговорио каменом и крстом – подигао тврђаву око манастира, не за рат, већ за молитву. Током бомбардовања, лежао је на путу, руке подигнуте ка небу, молећи се за оне што беже и оне што остају.
Између младог инжењера који је градио у свету и монаха који је некада био инжењер, родила се духовна нит, ткана годинама у тишини Драганца. Молитве у сенци храстових шума, ход по брдима где се земља диже ка небу, разговори што су се рађали из срца. Кирило, старији за деценије, постао је водич; млађи, изгубљен у буци света, постао је ученик. Духовна нит их је држала да самог његовог краја.Старац је отишао Господу 2023. године, у Готовуши код Штрпца, где је провео последње дане у тишини молитве као схи Урило. За собом је оставио тишину испуњену смислом.
Једног дана, у полумраку келије где је мирис тамјана ткао молитву у ваздуху, о. Кирило га је повукао ближе, а очи су му гореле жаром иконе. "Синко мој", рекао је тихо, "знаш ли зашто си дошао? Зато што тајна зове. А твоје име... Срећко... оно је кључ. Није то срећа што свет тражи – она што се гради од метала и дана. Не. Твоје име је нит од старословенског 'срешчение' – сусрет. Али какав? Сусрет са Богом! Спознаја Њега кроз тишину, кроз пут што чисти срце, кроз ову везу нашу. То је права срећа. Она те не чека на крају пута, она је сам пут."
Те речи су се урезале као жиг, али њихов пуни смисао је чекао свој дан. Данас, на Сретење Господње, тајна се открила. Звона одјекују као ехо из Драганца, а снег пада као завеса која раздваја видљиво од невидљивог. Срећко, у молитви, затвара очи. Визија долази, јасна као стварност: Кирило на капији, раширених руку, а иза њега неземаљска светлост, као она у којој је старац Симеон препознао Спаситеља.
"Срешчение... сусрет..." шапуће ехо у његовој души. У том тренутку, све се спојило. Срећа није била у имену, нити у бегу од света. Била је у спознаји. У сусрету две душе, једне која тражи и друге која води. У благослову Сретења, када је схватио да је његов сусрет са Кирилом био само припрема за онај вечни – сусрет са Богом. И да тај сусрет траје.
smArt⁰²|²⁶
Нема коментара:
Постави коментар