Рудник Ново Брдо је у периоду између два светска рата био значајан, али мањег обима у поређењу са већим рудницима попут Трепче. Био је део балканског рударског сектора, са фокусом на експлоатацију олова и цинка, али у малом, потпуно руралном месту ван главних саобраћајница. откривене резерве руде.
Британско предузеће Selection Trust из Лондона, које је управљало и Трепчом, укључило се у истраживање и експлоатацију преко своје филијале Novo Brdo Mines Limited. Концесија је откупљена слично као и за Трепчу, око 1927–1928. године, али са скромнијом опремом и капацитетом, прилагођеним локалним условима. Откривене резерве руде у концесији која је припадала друштву Ново Брдо Мајнс Лимитед достижу 300.000 тона. Копови новобрдских рудника обиловали су оловном и цинканом рудом, али годишња производња била око 20.000–30.000 тона руде. Олово и цинк из Новог Брда су извожени преко истих рута као и из Трепче, углавном преко Гњилана, Приштине и Солуна у Белгију, Француску и Немачку.
Поред индустријског значаја, рудник Ново Брдо имао је ограничен друштвени и културни утицај на локално становништво, с обзиром на рурални карактер подручја. Енглези су у мањој мери допринели основним побољшањима у животу радника, али без већих културних или спортских иницијатива као у већим градовима, попут Косовске Митровице.
Кратак преглед индустријског развоја Јужне Србије и Новог Брда између два светска рата
До 1912. године Јужна Србија скоро да није имала индустрију, а њени становници су своје економске потребе подмиривали стварима произведеним у домаћој радиности. Међутим, у годинама после Првог светског рата, продирањем европских обичаја и навика, потрошња индустријских производа у овом делу је све више расла. Ипак, као што се наводи у часопису Јужни преглед за мај 1930, индустрија у Јужној Србији и поред државне заштите и разних бенефиција које је ова радиност уживала на царини, железницама и порезима, није имала замаха, пре свега, због недостатка потребног инвестиционог и обртног капитала (односно дугорочних кредита) које домаћи новчани заводи нису могли да пруже, а странци због непознавања прилика у овом делу Краљевине нису показивали довољно склоности да се ангажују у индустрији Јужне Србије. Такође, на овом простору се већина становништва бавила пољопривредом (око 200.000 активног становништва), па је индустрија остајала по страни (у индустрији, рударству и грађевинарству и занатству радило је мање од 10.000 људи). Највећи део развијене индустрије био је везан за прерађивање сељачких производа. Тако је у индустрији Јужне Србије прво место заузимала млинарска индустрија са преко 810 млинова. Поред млинова, постојало је још 20-ак мањих предузећа, 2 циглане, 2 рудника, 3 ледаре, 5 стругара и 3 електричне централе. Индустријски најразвијенији крај на Косову и Метохији између два светска рата била је Косовска Митровица са околином, чему је нарочито доприносио рудник Трепча, али мањи рудници попут Новог Брда доприносили су локалном развоју у руралним областима.
Први писани трагови о руднику Ново Брдо датирају још из средњег века, где је био један од најважнијих рудника сребра у српској држави. Ипак, доласком Турака, а нарочито након сеобе Срба 1690, рударство у овом подручју замире. Активно коришћење рудника Ново Брдо почиње после Првог светског рата. Почетком 1919. била је упућена британска мисија да процени штету нанету привреди земље услед ратних разарања. Александар Вреј, њен члан, из Одељења за научна и индустријска истраживања, поднео је извештај под називом „Геологија и минерална богатства државе Срба, Хрвата и Словенаца“ у коме је нагласио важност овог терена због руда олова и цинка. Ускоро се за овај простор заинтересовала енглеска компанија Selection Trust из Лондона. Предузеће је ступило у контакт са локалним властима, а предузеће Novo Brdo Mines Limited, као филијала Selection Trust-а, предузело је 1920-их истраживање рудних потенцијала Новог Брда. Концесија је откупљена једним делом 1927. а остатак 1928. године. Компанија је утврдила резерве руде од неколико стотина хиљада тона. Након првих повољних резултата, извршена су геолошка истраживања на различитим хоризонтима, утврђујући да се рудна маса састоји од сулфида олова, цинка и гвожђа, са малом количином сребра.
Рудна маса и рудник били су у тада малом месту Ново Брдо, далеко од главних путева. Вађење руде вршило се механички, али са мањом механизацијом због руралног карактера. Руда је превожена камионима (јер железнице није било) до ближих прерађивачких центара. Флотација је вероватно била у била у Косовској Митровици а могуће да је постојала мањег капацитета у оближњој Кишници (у самом Новом Брду је отворена тек након Другог светског рата). Управа се делила на основна одељења, са мањим бројем запослених, углавном локалних радника и неколико страних стручњака.
Ново Брдо – мањи рудник са ограниченим капацитетима
Јаме и окна новобрдских рудника обиловали су оловном и цинканом рудом, са годишњим капацитетом од око 20.000–30.000 тона. Није познато да ли је рудник имао мању електричну централу или је струју добијао путем дизел генератора. У 1938. години, Novo Brdo Mines Limited се фузионисала са Trepca Mines Limited, постајући део веће структуре под Selection Trust-ом. Ово је повећало инвестиције, али Ново Брдо је остало мањи рудник.
Број радника у Новом Брду остао нам је непознат, вероватно не више од стотинак, са вероватном повећањем током тридесетих година. Радници су долазили искључиво из околних села, са мањим бројем стручне снаге из околних вароши Гњилана и Приштине. Плате су биле сличне, 35–100 динара дневно за раднике. Превоз је био пешачки или основним средствима, без организованог превоза као у Трепчи. Здравствена заштита била је основна, са амбулантом и теренским дежурствима. Локални радници живели су у својим кућама, са основним платама и снабдевањем преко рударске задруге јер није било локалне трговине.
Није било великих инвестиција у културу или спорт, с обзиром на руралност. Свакодневни живот радника одвијао се у изразито руралним и планинским условима са ограниченим културним активностима. Није било клубова или спортова, већ самоорганизованост као самостална иницијатива.
Енглеска колонија
Рудник је под британском управом, иако мањег обима од Трепче, до 1930-их изградио скромну „енглеску колонију". Смештена у подножју данашње новобрдске вароши, поред потока који се и данас (у жаргону) назива Градски поток.
Имала је неколико зграда за смештај стручњака (инжењера и техничара) и ограничене објекте за основни друштвени живот.
Колонија је имала зграду и куће за британске и друге стране стручњаке, заједнички простор за оброке и дружење (мали „мес“ или касина за самце), основну амбуланту у оквиру руднила,
минималне рекреативне елементе (мали врт, простор за одбојку или једноставне спортске активности на отвореном).
Живот страних стручњака био је изолован: свакодневица се сводила на рад у руднику, кратке шетње планинским тереном, читање, можда понеки радио или дописивање са домовином. Услови су били тешки због хладних зима, лоших путева и удаљености — снабдевање намирницама и материјалом зависило је од спорих транспорта.
Друштвени живот био је минималан: ретке приредбе, повремене фудбалске утакмице на импровизованом терену или окупљања на отвореном или у заједничким просторијама, јер није било кафана у самом Новом Брду, али без организованих клубова, џез оркестара или спортских такмичења као у Трепчи.
У целини, „енглеска колонија“ представљала је малу оазу европског начина живота усред планинске изолације — симбол британског присуства, али без већег утицаја на ширу локалну заједницу због малог обима рудника и руралног окружења.
Чланак адаптирао, прилагодио и мало проширио (за мањи, рурални карактер Новог Брда)
smArt⁰¹|²⁶
Извор: "Развој рудника Трепча у периоду између два светска рата" БОЖИЦА Ж. СЛАВКОВИЋ МИРИЋ (ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ БЕОГРАД)
Нема коментара:
Постави коментар