Тамо где Прилепница тече а манастир памти

Низ долину Прилепнице, тамо где се брда не отварају нагло него полако, као да нешто крију, лежи место које више нема зидове, али има име. Име које се не изговара гласно, него као да се спомиње у пролазу: Свети Спиридон.

Ту, у околини Новог Брда, близу Оџиног камена и манастир је стајао вековима. Не као велики центар, не као метох са конацима и звонима која се чују далеко, већ као нешто много присније. Као место где се долази кад се мора. Кад дете оболи. Кад стока почне да се осипа. Кад се година ломи, а човек нема коме другом да се обрати.

Махала се и данас зове Манастир Мала. И то је можда најтачнији траг. Јер име остаје и кад камен оде.

Изнад, на Оџином камену, Прилепац – тврђава која је чувала Ново Брдо, рударски град у коме се мерило сребро, али и судбина. По предању, ту је рођен кнез Лазар. А доле, у долини, манастир. Власт и молитва. Камен и вода. Све на домаку једно другом.

Свети Спиридон је у овом крају био „наш“ светитељ. Није био далеки архијереј са икона, него неко ко разуме козу, стадо, превару и стид. Причу о сто коза знали су и деца. Како је трговац платио деведесет девет, а једну прећутао. И како та једна није хтела да пође. Ни батином, ни вучом. Стоји. Гледа. Чека.

„Није то без разлога“, рекао је свети Спиридон. И тек кад је новац доплаћен, коза је кренула.

Није то била само прича о чуду. То је била лекција. Да се неправда не може сакрити. Да ни животиња неће ићи ако нешто није чисто. И зато су козари славили Спиридона. Зато су му долазили.

Долазили су и због воде.

Манастирска чешма није била обична. Није се о њој говорило много, али се знало. Вода се узимала пажљиво. Умивало се. Крстило. Остављао се белег – крпица, конац, зарез у кори дрвета. Као знак да је човек био ту и да је нешто замолио.

Једна од тих молитава била је Петрина.

Сина Мирослава донела је болесног. Умила га на води. Унела у цркву. Прекрстила се. Није обећавала ништа наглас, али се знало: ако дете оздрави, вратиће се.

И вратио се. Одрастао. И подигао малу цркву на темељима старог манастира. Не велику. Довољну. Да се зна да место није заборављено.

Та црквица није дуго трајала.

Као што није дуго трајало ни српско присуство у Манастиру, засеоку Божевца. Срби су отишли 1999. А у погрому 2004. врата су поломљена. Као да је неко хтео да каже: овде више нема шта да се затвара.

Мирослав, последњи обнављач, доживео је тешку несрећу. Пао је са дрвета. Повредио кичму. Остао непокретан. Као да је судбина сабрала све на једно место – и завет, и страдање, и тишину.

Испод Оџиног камена, кажу, има пећина. Личи на тунел. Води, по причи, до манастира. Нико није стигао до краја. Или није смео. Или није било потребе. Такве приче постоје да би се знало да постоји веза, макар невидљива.

Недалеко је била и Бања Божовачка. Топла вода. Купање. Одмор. Тело се лечило, а душа је знала куда да иде.

Један човек се сећа да је као дечак дошао ту са мајком. У близини Рајановца и Каменице. Још је једна српска породица живела међу Албанцима. Пили су кафу. Ручали. Данас – ништа. Само црна земља.

Али име је остало.

Њива се и даље зове Свети Спиридон. Камен са Прилепца ношен је пешке до Гњилана, у темеље цркве Светог Николе. Као да се није хтело да се све распадне на одвојене комаде.

Прилепница и даље тече. И док тече, носи са собом све – козе које неће да крену, децу умивену на води, тунеле који можда постоје, и манастир који више није зграда, него сећање.

У спомен пок. проф. Богољуба Милошевића (чије су слике коришћене као илустрације).

Саставио (према локалном предању):

Срећко М. Мартиновић smArt¹²|²⁵

Материце – косовска мајка као стуб памћења

Материце – празник мајки, празник оних чије су руке прве колевке, а срца последња уточишта. 

У нашем народу то није само дан даривања и обичаја, већ тренутак када се тихо и дубоко загледамо у корен свога трајања. А ако постоји место где се тај корен најјасније види, онда је то Косово и Метохија. Призрен, Пећ, Ново Брдо, Драгаш, Урошевац – сва та имена у себи носе и једно друго, често непрепознато, али пресудно име: мајка.

У вековима у којима је српски човек на Косову био изложен терору, понижењу и страху, чинило се да је све против њега: сила, закон, оружје, време. Али једна сила је деловала непрекидно, готово невидљиво, а ипак одлучујуће – снага српске жене. „На жени кућа стоји“, каже народ, а на Косову је на мајци стајало и име, и вера, и памћење.

Тешко је објаснити како је у строго патријархалном поретку управо жена често имала последњу реч онда када је било најтеже. Можда је то заиста остатак оног времена када смо царовали, када је уз мушку власт ишла и женска мудрост. У том смислу, кнегиња Милица није само историјска личност, већ архетип. Када је, по народној песми, рекла: „Бит не може, хоћу говорити“, она је проговорила у име свих оних жена које су у пресудним тренуцима одбацивале „женску немоћ“ и узимале на себе бригу за вечне вредности.

Најсветлије и најдраже име у српској историји јесте име српске мајке – име које је кроз векове уздигнуто готово до божанства. У народном памћењу и песми, то поштовање није исказивано громким речима, већ делима и ћутањем. Мајка Југовића, која је на Косову испратила девет синова и мужа у смрт, остала је вечни образац српске мајке која бол не проклиње, већ је приноси Богу као жртву за опстанак рода.

Тај глас није утихнуо ни у вековима после Косова. У селу код Пећи, почетком XX века, једна мајка је, без вике и без патетике, одлучила да душа њене деце није роба за продају. Муж је, сломљен страхом, хтео да се одрекне вере, али она није дозволила да се прекине ланац који везује претке и потомке. Њено „не“ било је гласније од сваке оружане побуне. У том тренутку, она је била и царица Милица и мајка Југовића мајка Јевросима – не по титули, него по одговорности.

Таквих примера је много. Божана из Брода, која је до смрти 1855. остала једина православна Српкиња међу својима. Таква је била и мајка Лазара Кујунџића, која је у Призрену 1905. пољубила мртвог сина, али га није признала пред зулумћарима, жртвујући личну бол да би спасла живе и сачувала свој род. У том тренутку, она није била само мајка једног јунака, већ мајка читавог народа – стуб породице, темељ морала и живо сведочанство да се вера, част и памћење не дају ни за живот ни за страх. То су призори достојни античких трагедија, али су се одигравали у нашем времену, на нашој земљи. И готово увек – у тишини.

Непријатељи су добро знали да српски човек на Косову живи не само од хлеба, већ од памћења. Зато је борба била усмерена управо против духа: против мисли да си нечији потомак, да имаш корен и завет. А тај завет, Лазарев избор за Царство Небеско, није се преносио само кроз цркве и књиге, већ и кроз мајчину реч, кроз причу крај огњишта, кроз крсни знак научен пре слова.

У томе су мајке биле тихи савезници Цркве. Док су свештеници храбрили народ да издржи „још мало“, мајке су биле те које су свакодневно издржавале – страх, глад, понижење – да би деца остала оно што јесу. Јер ако се поклекне у последњем тренутку, пропада неколико векова одједном.

Зато су Материце на Косову више од празника. То је дан сећања на жене које су носиле народ у себи онда када је изгледало да народа више нема. Камени белези на гробљима, разбијени и порушени, сведоче о једном страдању, али мајке сведоче о нечем јачем – о непрекинутом животу.

Данас, када се поново покушава брисање трага и памћења, вреди се сетити да Косовски завет има своје најдубље сидриште управо у срцима мајки. Као што каже пророк Јеремија, закон је уписан у срце. А на Косову, та срца су често била – мајчинска.

Срећне Материце свим мајкама, а посебно косовској мајци – стубу куће, народу мајци и чуварки завета.

Нека Господ укрепи све мајке које носе терет времена, а посебно косовску мајку – чуварку вере, имена и памћења. Нека им подари снаге да и даље буду тихе страже нашег постојања, као што су биле кроз векове. Нека молитвама Пресвете Богородице, Мајке над мајкама, сачува њихову децу у истини, миру и слободи, а нас научи да не заборавимо на чијим се сузама и љубави темељи наше трајање. 

Амин.

Срећко М. Мартиновић

smArt¹²|²⁵

У гостима код Свеца који још увек хода: Репортажа са Крфа

Пре него што крочите у тишину светитељевог храма, сваки Србин на Крфу осети трепет који превазилази обично путовање; ово острво је за наш народ „острво васкрсења“, натопљено сузама и молитвама наше војске која је овде, након албанске голготе, пронашла уточиште и спас. Док поглед прелази преко плаветнила Јонског мора ка Плавој гробници и острву Видо, Крф за нас постаје светиња над светињама, место где се наша национална трагедија преплела са грчким гостопримством, чинећи долазак Светом Спиридону заправо повратком другој кући.

Чудотворац који је обуздао ватру и воду

Док се звона са цркве Светог Спиридона разлежу уским калдрмисаним улицама Керкире, ваздух одише посебним миром. Свети Спиридон је рођен на Кипру у 4. веку, а иако је постао епископ у Тримитуну, до краја живота остао је једноставан човек: носио је плетени пастирски шешир од сламе, чувао овце и све што би стекао делио сиротињи.

Најпознатије чудо везано за њега догодило се на Првом васељенском сабору. Како би објаснио Свету Тројицу, узео је у руку циглу и стегао је. Из цигле је сукнуо пламен ка небу, вода је исцурила на земљу, а у његовој руци је остала само сува глина. „Једна је цигла, али три су стихије,“ рекао је тада, симболизујући јединство Оца, Сина и Светог Духа.

Лична импресија: Сусрет са живом светињом

Сећање на обилазак острва са супругом и даље је изразито живо. Стајати у реду испред његовог сребрног кивота доноси необичну врсту позитивне треме. Тихо смо приступали, док је мирис тамјана испуњавао унутрашњост храма са високим венецијанским торњем који доминира градом.

Оно што сваког ходочасника остави без даха јесте чињеница да су његове мошти, након више од 1.600 година, у потпуности очуване. Тело је меко, а температура је константна – 36,6 степени, као код живог човека.

Тренутак благослова: Када смо добили благослов да целивамо његове свете мошти, обузео нас је осећај који је тешко описати – то није био додир са нечим древним, већ сусрет са живим присуством. Грци га са љубављу зову „Светац који хода“, јер се његове свилене папуче често мењају пошто бивају излизане од земље и траве. Верује се да Свети Спиридон и данас неуморно обилази свет како би помагао онима који га призивају.

Крф као чувар његових корака

Крфљани свог заштитника славе као никог другог. Свети Спиридон је четири пута спасао острво: од куге, глади и турске опсаде. Зато на Крфу готово свака кућа има свог Спироса.

Одлазећи са острва, многи носе малени делић његове папуче (филакто), који се традиционално дели верницима. Тај комадић тканине је у тим домовима подсетник на онај дан када су осетили да небеса заиста додирују земљу. 

Сутра, када упалимо свећу, наше мисли ће бити на Крфу, али и у нашем Новом Брду. Тамо се налази храм посвећен овом светитељу, који је данас, нажалост, у рушевинама, а смештен је на свега неколико стотина метара од Прилепца, родног места Светог кнеза Лазара. Између тих завичајних зидина и сребрног кивота на Јонском мору протеже се невидљива нит наше вере и поноса. Те рушевине нас подсећају да светиња не нестаје чак ни када је камен поломљен, док год живи молитвено сећање на Свеца који нас је кроз векове чувао. 

Срећан празник и срећна слава свима који славе Светог Спиридона!

Срећко М. Мартиновић, smArt¹²|²⁵

До­ли­ном Би­нач­ке Мо­ра­ве

Кад се од Но­вог Бр­да по­ђе Гњи­ла­ну остаје, на ле­вој стра­ни, је­дан сат да­ле­ко од Гњи­ла­на, ле­по се­ло Пре­леп­ни­ца, у ко­јем се ро­дио Кнез Ла­зар. Од Гњи­ла­на пут во­ди Ско­пљу све уз Мо­ра­ву до ње­ног из­во­ра испод Цр­не Го­ре, ко­ју је­дан наш исто­ри­чар нази­ва срп­ском Све­том Го­ром. И за­и­ста ни­је по­гре­шио, јер је она сва оки­ће­на цр­ква­ма и ма­на­сти­ри­ма, спо­ме­ницима на­ших по­божних и слав­них вла­да­ра.

Ну та­квих спо­ме­ни­ка на­ше не­гда­шње ве­ли­чи­не, на­прет­ка и бо­гат­ства има вр­ло мно­го гото­во по це­лој гњи­лан­ској на­хији. Ов­де је ма­на­стир Дра­га­нац, а ма­ло да­ље, у Кри­вој Ре­ци, ма­на­стир Рђа­вац... Ов­де су разва­ли­не не­ког гра­да, он­де пак зи­ди­не не­ка­квог двор­ца...Та­мо је из­вор ле­ко­ви­те то­пле во­де...Ов­де-он­де наи­ла­зи­мо зи­ди­не ма­на­стир­ске и ру­ше­ви­не цр­кве­не. На не­ки­ма се и сад рас­по­зна­је живо­пис, али се на ње­му ви­ди траг ди­вљач­ке ру­ке ар­на­ут­ске...

Мо­рав­ска је до­ли­на бо­га­та и не са­мо својом плод­но­шћу и при­род­ним бла­гом, својим спо­ме­ни­ци­ма и за­ду­жби­на­ма, већ је она све­док мно­гих слав­них и је­зо­ви­тих дога­ђа­ја из на­ше про­шло­сти. Овом до­ли­ном, а мо­жда баш и овим пу­тем, ко­ји и сад во­ди за Ско­пље, про­на­ла­жа­ху срп­ски кне­же­ви и срп­ска вла­сте­ла иду­ћи на са­бор у Ско­пље и Се­рез...

До­ли­ном мо­рав­ском ори­ла се пе­сма и ве­сео ју­нач­ки по­клик срп­ских ви­те­зо­ва, кад су ишли на кру­ни­са­ње ца­ра Ду­ша­на. А кроз до­ли­ну мо­рав­ску пу­то­ва­ли су и сва­тови Ма­ре Ђур­ђе­ве, ко­ји су је во­ди­ли сул­та­ну Му­ра­ту у Је­дре­не. Јад­на не­ве­ста у ми­сли­ма сво­јим пре­ле­та­ла је слав­ну про­шлост негда­шње Ср­би­је, о ко­јој је слу­ша­ла од ба­ба сво­га. А сад? Она је жр­тва сво­је по­ни­же­не до­мо­ви­не. Њен је по­глед лу­тао по пи­то­мој мо­рав­ској до­ли­ни, по ње­ним ми­ри­сним лива­да­ма и кит­ња­стим лу­го­ви­ма, па се за­у­стављао на Мо­ра­ви. Зна­ла је она јад­ни­ца, да ова иста Мо­ра­ва до­пи­ре бли­зу гра­да ње­на ба­ба и мај­ке ње­зи­не, па им је по њој сла­ла сво­ја се­ћа­ња, сво­је по­здра­ве, сво­је уз­да­хе, а мо­жда и...пре­ко­ре...

Овим пу­тем во­ђе­но је доц­ни­је ро­бље по­ве­за­но лан­ци­ма и ко­нопци­ма око вра­та. Ов­де су нај­леп­ше же­не и де­вој­ке, нај­мла­ђии нај­здрави­ји му­шкар­ци. Ро­бље је во­ђе­но на тр­го­ве у Ско­пљу и Је­дре­ну. Во­ђено је и у Је­дре­не, јер је на ско­пљанском тр­гу та­ко мно­го ро­бља, да му је це­на спа­ла на два­де­сет аспри за че­ти­ри де­ча­ка и на пар чи­за­ма за нај­леп­шу ро­би­њу.

Ова­ко по­ни­же­ни ови су ро­бо­ви с оча­јањем по­гле­да­ли у Не­бо и ви­де­ли – не­ми­лост, по­гле­да­ли око се­бе и ви­де­ли – пу­стош... И робље је већ на до­ма­ку Би­нач­ко­га Ма­на­сти­ра. По­глед му оти­ма онај по­зна­ти ве­нац пла­нина, под ко­јим се у ду­би­ни скри­ва ста­ри мана­стир.
Али се ње­го­ва зво­на не чу­ју - умукла су. И та­мо је пу­стош...

Би­нач­ки Ма­на­стир је на по­ло­ви­ни пу­та из­ме­ђу Но­во­га Бр­да и Ско­пља, уда­љен од Гњи­ла­на че­ти­ри, а од Ско­пља осам ча­со­ва. Храм је по­све­ћен Св. Ар­хан­ђе­лу Га­ври­лу.

Цр­ква је ви­ше пу­та ру­ше­на и об­на­вља­на и ако је укло­ње­на од дру­ма. По­сле му­че­нич­ке смр­ти ма­на­стир­ског ду­хов­ни­ка Ја­ни­ћи­ја, ко­јег су зли­ков­ци Ар­на­у­ти за­кла­ли, ма­настир је остао пуст, а има­ње су му при­гра­били Ар­на­у­ти му­џа­хе­ри. Али и сад још до­лази о пра­зни­ци­ма на­род пред ову све­ти­њу срп­ску, пре­кр­сти се и по­мо­ли Бо­гу у цр­кви пу­стој без ду­хов­ни­ка... А на дру­гој стра­ни, је­дан час да­ле­ко, у се­лу Лет­ни­ци, по­ди­же се
ве­ли­чан­стве­на ка­то­лич­ка цр­ква!

И док се зво­на на пра­во­слав­ним цр­ква­ма не сме­ју чу­ти чак ни у При­зре­ну, па ни у Скопљу, где ста­ну­ју европ­ски кон­су­ли, до­тле у се­лу Лет­ни­ци, усред ди­вљег Ар­на­у­тлу­ка, звона бру­је и сла­ве сло­бо­ду ка­то­лич­ке ве­ре!

Те­шко Ср­би­ну у овим кра­је­ви­ма, где га од­ро­ђа­ва му­ха­ме­дан­ска и ка­то­лич­ка ве­ра, где па­да од кур­шу­ма тур­ских, где ги­не од ја­та­га­на ар­на­ут­ских!...

Ср­бин се ов­де про­ре­ђу­је сто­ле­ћи­ма; Србин по­ср­ће под те­ре­том сво­га кр­ста, али га још но­си; Ср­бин ги­не, али још ни­је по­гинуо; Ср­бин па­да, али га још ни­је не­ста­ло!...
Др­жи га све­та ве­ра пра­де­дов­ска и на­да на зо­ру сло­бо­де...

И кад до­ђе­те на Мо­ра­ву, за­гле­дај­те у њену по­вр­ши­ну, па ће­те спа­зи­ти, ка­ко се по сре­ди­ни пру­жа је­дан млаз би­стар као су­за... би­стар и он­да, кад је це­ла Мо­ра­ва мут­на...
Се­ти­те се, да су то су­зе оних јад­них Ср­ба, ко­ји су око из­во­ра Мо­ра­ви­на...

А кад чу­је­те оно шу­шта­ње и бру­ја­ње Мора­ви­но знај­те, да је то је­ца­ње бра­ће на­ше... је­ца­ње и за­по­ма­га­ње...

И ја­ук и су­зе до­но­си Би­нач­ка Мо­ра­ва својим то­ком у сло­бод­ну Ср­би­ју. И ја­ук и су­зе упу­ћу­је по­тла­че­ни Ср­бин Срп­ском Кра­љу и Срп­ској Кра­ље­ви­ни...

За­ри­ја Р. По­по­вић

[Текст је из књи­ге „Срби­ја у сли­ци и ре­чи“, при­род­не ле­по­те и исто­риј­ске зна­ме­ни­то­сти у 208 чла­на­ка са 380 фо­то­гра­фи­ја; из пут­нич­ких бе­ле­жа­ка и дру­гих спи­са извео Т. Ра­ди­во­је­вић. 

Бе­о­град: Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца

Ге­це Ко­на, 1913.]

Коришћене слике из Каменичког краја пок. проф. Богољуба Милошевића

Детињци – Празник љубави, слоге и породичних веза

Три недеље пред Божић, у српским православним домовима почиње нешто дивно и јединствено – време припреме које наш народ обележава посебним недељама: Детињци, Материце и Оци. Ово нису обични дани, већ духовна припрема породице за дочек најрадоснијег хришћанског празника.

Детињци – Први корак ка Божићу

У трећу недељу пред Божић, недељу по Светом Николи, одрасли рано ујутру "везују" своју децу – чак и ону најмлађу у колевци. Везивање се врши уским канапом, марамом или каишем, најчешће за сто или столицу. Али ово није игра без смисла – то је дубоко духовно дејство.

Деца се могу ослободити само откупом, поклонима које су припремила од раније: бомбонама, воћем, орасима, ситним штедљивим даровима. Када их родитељи одвежу, следи дрешење – поклони се отварају и деле са свима у кући. То је чињење поклона љубави, први таласи празничне атмосфере која ће обасјати породични хришћански круг.

Материце и Оци – Круг љубави се затвара

Детињци су само почетак. У другу недељу пред Божић, на Материце, очеви и деца везују мајке, које им се потом дреше. У недељу пред сам Божић, на Оце, мајке и деца везују очеве, који им се такође дреше. Овако се ствара круг узајамне љубави који обухвата све чланове породице.

Ово дрешење и везивање превазилази породичне оквире – простире се на рођаке, prijatelje, познанике, и тако настаје опште српско православно прослављање пред наступајући празник Рођења Спаситељевог.

Дубока духовна симболика

Зашто се везујемо? Зашто дарујемо? Одговор лежи у самој тајни Божића.

Источни мудраци су створили празничну атмосферу светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини уз дарове смирне, тамјана и злата. Њихова љубав и поштовање постали су узор нашем дрешењу.

Божић је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. Спаситељ је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни. У жељи да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је "свеза савршенства", ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно везујемо и дрешимо.

Порука за данашње време

У времену када су породице често растурене, а љубав избледела, Детињци нас подсећају на оно суштинско. Везивање симболизује чврсте породичне везе, мир и слогу. Откуп учи децу штедљивости и брижљивости. Дрешење нас подсећа да је давање лепше од узимања, да је великодушност пут ка Христу.

Ово су дани када се српски народ духовно припрема за највећи празник, када породица постаје икона небеске љубави, када се у нашим домовима, као некада у Витлејемској пећини, поново рађа радост.

Нека и у вашем дому Детињци донесу везу која не спутава, већ ослобађа – везу љубави која нас веже за Христа и једне за друге. Нека вас деца држе везаним, а ви њих – за срце и за Бога.

Срећни Детињци! Христос се роди!

---

Срећни Детињци свима! Нека вас деца увек држе везаним – за срце.

Сусрет векова у Јудејској пустињи: Ходочашће Лаври Светог Саве Освећеног

У срцу сурове, али величанствене Јудејске пустиње, где тишина говори гласније од речи, а камен памти векове молитве, налази се Лавра Светог Саве Освећеног. Сутра, када наша Црква слави овог великог угодника Божијег, сећам се свог корака тим светим тлом – местом где су се на чудесан начин духовно срела два Саве: један кападокијски, који је темељио монаштво Истока, и један српски, који ће постати духовни отац наше нације.

Ко је био Свети Сава Освећени?

Свети Сава Освећени (439–532. г.), по коме је наш Растко Немањић добио монашко име, био је див православне духовности. Рођен у Кападокији, врло рано је отишао у Свету Земљу. Одликовао се строгим подвигом и великом љубављу према Богу.

Назван је "Освећени" јер је био један од ретких монаха пустињака тог времена који је био рукоположен у свештенички чин. Основао је велику Лавру (манастир са посебним типом монашког живота) у долини потока Кедрон, која и данас, после 1500 година, живи по његовом Типику. То је један од најстаријих непрекидно активних манастира на свету.

Долазак у "Велику Лавру"

До манастира путујемо комбијем кроз Јудејску пустињу, призор нестваран - камени пејзажи као са друге планете. У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је снабдевање водом заиста у рукама Божјим. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха.

Стижемо испред самих зидина.

У манастир улази само мушки део ходочасничке туре.  Женама је улазак забрањен (по завету самог Светитеља), а ми који који смо по благослову крочили унутра суочавамо се са аскетизмом који није мењан вековима. Сусрет са монасима чудесан, без уобичајене дистанце, више него пријатељски. Улазак у овај манастир нема само географску димензију, већ путовање кроз време. Без струје, без мобилног сигнала, само молитва и камен. 

Пророчанство и Чудо: Како је српски Сава добио Патерицу

Најважнији део нашег ходочашћа био је тренутак када смо схватили тежину наслеђа које повезује овај манастир са Србијом.

Предање каже да је Свети Сава Освећени, пред своју смрт у 6. веку, оставио свој игумански штап (Патерицу) и завештао братији пророчанство:

   "Једног дана, из далеких земаља са Запада, доћи ће монах племићког рода који ће носити моје име. Њему предајте мој штап и чудотворне иконе."

Векови су пролазили. Многи су долазили и одлазили, а Патерица је стајала непомично на свом месту у цркви, поред гроба Светог Саве Освећеног.

А онда, почетком 13. века, у Лавру долази српски монах Сава (Немањић). У тренутку када је пришао кивоту да се поклони моштима Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао на земљу пред његове ноге.

Монаси су били збуњени, па су штап вратили на место. Следећег дана, када је српски Сава поново ушао, штап је опет пао, а икона Богородице Млекопитатељнице се, према предању, померила и поклонила српском принцу-монаху.

Монасима Лавре је тада било јасно: Пророчанство је испуњено.

Дарови које смо донели кући

Братија манастира је тада нашем Светом Сави предала три велике светиње, које представљају духовни темељ Хиландара и српске цркве:

 * Патерицу (штап Светог Саве Освећеног),

 * Икону Богородице Тројеручице (личну икону Св. Јована Дамаскина),

 * Икону Богородице Млекопитатељнице.

Стајати данас на том месту, где се то чудо догодило, изазива дрхтај у души сваког Србина. То је место где смо, у духовном смислу, "оверени" као народ способан да носи највеће хришћанске светиње.

Наш народ треба да има огромно поштовање према овом светитељу, јер без њега и његовог завештања, Свети Сава Српски не би донео највеће светиње у Србију (и на Свету Гору).

Молитва у пустињи

У време крсташа његове мошти су биле однесене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру. После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења, мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде.

Имали смо посебан благослов да  целивамо његове свете мошти.

Свети Сава Освећени и Свети Сава Српски – два стуба, две епохе, једна Вера. Нека нам њихове молитве буду на помоћи.

Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин

Срећан празник!

Ходачасник: Срећко М. Мартиновић, ѕmArt¹²|²⁵

Варвара вари, Сава дува, Никола куса: Света „тројка” и народни календар нашег краја

Ових дана, када зима већ озбиљно куца на врата, наш црквени календар нам доноси један од најлепших празничних низова у години. Сутра (поред Поред Преподобног Јована Дамаскина) славимо и Свету великомученицу Варвару, одмах за њом Светог Саву Освећеног, а низ се завршава највећом српском славом — Светим Николом.

У нашем новобрдском и шире у косовско-поморавском крају, ова три дана (17, 18. и 19. децембар) народ не посматра одвојено. Они су део једне целине, светог „тријумвирата” који нас уводи у срце зиме.

Да би се запамтио редослед празника, али и објаснила њихова суштина, наши стари су сковали генијалну изреку која се и данас памти:

„Света Варвара ВАРИ, Свети Сава ДУВА, а Свети Никола КУСА.”

Шта нам ова изрека говори?

Ова кратка реченица крије читаву малу филозофију припреме и прославе:

 Света Варвара (17. децембар) — „ВАРИ”: На овај дан се традиционално кува „варица” (мешавина разних житарица). То је симбол живота и плодности, а лонац који крчка на шпорету најављује свечаност.

 Свети Сава Освећени (18. децембар) — „ДУВА”: Овде није реч о нашем првом архиепископу (којег славимо у јануару), већ о великом подвижнику Сави Освећеном. Народ је његову улогу видео врло практично — он „дува”, односно хлади оно што је Варвара скувала. Такође, веровало се да на овај дан ветрови постају хладнији, „дувају” и припремају земљу за прави снег.

 Свети Никола (19. децембар) — „КУСА”: Све што је спремљено и охлађено, на Никољдан се поставља на трпезу. Свети Никола „куса” (једе), окупљајући породицу и госте на посну славску гозбу.

Календар по којем се живело, а не са кога се читало 

У стара времена, када школе нису биле доступне свима и када у кућама није било штампаних календара, наши преци су били непогрешиви хроничари времена. Њихов календар су били управо свеци.

Нико тада није говорио: „Рођен сам 15. маја” или „Видећемо се за свадбу 20. октобра”. Време се рачунало по духовним оријентирима:

 • „Рођен је два дана после Светог Саве.”

 • „Удала се о Митровдану.”

 • „Снег је пао пред Аранђеловдан.”

Такав начин рачунања времена није био само практичан, већ је дубоко укорењивао веру у свакодневни живот. Сваки датум је имао своје име, своје значење и свог заштитника.

Док ових дана у нашем крају будемо спремали варицу и дочекивали госте за Светог Николу, сетимо се ове старе изреке. Она није само подсетник на редослед дана, већ живи доказ мудрости нашег народа који је знао да и кување, и хлађење ветра, и јело, повеже са Богом и светитељима.

Срећни вам празници и срећна слава свима који славе!

Срећко М.  Мартиновић, smArt¹²|²⁵

Сусрет са Првозваним: Путешествије у Патру под сенком Андрејиног крста

У освит празника Светог Андреја Првозваног, мисли ми, попут птица, лете ка југу, ка сунчаној Грчкој и граду који заувек чува дах апостолских времена. Док се припремамо да сутра прославимо овог дивног светитеља, желим да поделим записе са нашег путешествија у Патру, али и да се подсетимо зашто је овај рибар из Витсаиде толико важан за васељену, а посебно за нас Србе.

Први који је познао Господа

Свети Андреј није био само један од дванаесторице. Он је био Првозвани. Син Јоне и брат Петров, најпре ученик Светог Јована Крститеља, имао је то духовно око да први препозна Спаситеља и да без оклевања пође за Њим. Замислите ту веру – оставити мреже, сигурност и дом, и кренути за Речју која мења свет. Тек после њега, одазвали су се и Петар и Јован.

Његова апостолска мисија га је, по Вазнесењу Господњем, водила преко Тракије и Македоније, све до обала Црног мора и Дунава, па назад у Грчку. Свуда је сејао реч Истине, трпео прогоне и исцељивао болесне, све док није стигао у своју последњу луку – Патру.

Краљевска слава: Како је Свети Андреј "вратио" Карађорђевиће

Пре него што уђемо у храм у Патри, треба се осврнути на једну чудесну нит која овог светитеља везује за српску историју. Знамо ли да Свети Андреј није одувек био заштитник дома Карађорђевића?

Вожд Карађорђе и његови синови славили су Светог Климента Римског. Међутим, судбина краља Петра I Ослободиоца исписала је другачију повест. Петар, који је одрастао у изгнанству и тузи, доживео је велику трагедију 1890. године. На порођају је преминула његова вољена супруга, кнегиња Зорка, а неколико дана касније и њихов новорођени син, који је понео име Андреја.

Скрхан болом, верујући да му дотадашња слава (Св. Климент) прати тешку породичну коб, Петар је затражио благослов од митрополита Михаила да промени крсно име. Одабрао је управо Светог Андреја. Била је то храбра, па и ризична одлука. Многи рођаци су негодовали, сећајући се да је управо на празник Светог Андреја 1858. године (чувена Светоандрејска скупштина) кнез Александар збачен, а породица протерана из Србије.

Али, краљ Петар је имао пророчке речи: „Свети Андрија нас је протерао, Свети Андрија ће нас и довести на престо Србије“. И заиста, 13 година касније, пророчанство се испунило. Свети Андреј је постао небески покровитељ Краљевског дома, а слава се на двору прослављала са посебним пијететом.

Моја Патра: Тишина пред светињом

А онда смо стигли ми... Супруга и ја, у трећи по величини грчки град, древну Патру. Град који живи и дише под заштитом Првозваног. Чим смо крочили пред велелепни Саборни храм Светог Андреја, осетили смо да то није само туристичка посета, већ сусрет са вечношћу.

Унутрашњост храма оставља без даха, али очи нам одмах траже оно најважније. Са леве стране од улаза, у малом параклису, у сребрном кивоту почива Чесна глава Светог апостола Андреја. Прилазимо тихо, са страхом Божијим. Док целивамо мошти, време као да стаје. Осећај је неописиво личан – као да додирујете саму историју Јеванђеља.

Но, најснажнији утисак, онај који и данас носимо урезаног у срцима, био је сусрет са Крстом.

Крст који гледа у Небо

У храму се чува и део оног страшног, а славног Крста на коме је апостол разапет. То није обичан крст. То је крст у облику слова X (Андрејин крст).

Предање каже да је Свети Андреј, сматрајући се недостојним да страда исто као његов Учитељ, тражио да буде разапет наглавачке. Док стојимо пред том светињом, гледамо у мозаик који приказује тај тренутак. Били смо дубоко дирнути том сликом: Андреј, разапет, у боловима, али његов поглед није усмерен ка земљи, ка мучитељима, већ ка Небу.

Два дана је проповедао са тог крста! Разапет наглавачке, видео је само Небо и ка њему водио народ, све док га није обасјала небеска Светлост. Целивајући тај Крст, супруга и ја смо осетили снажну благодат. То је лекција за све нас – када се живот преокрене „наглавачке“, када наиђу невоље, треба да, попут Светог Андреја, гледамо само у Небо и прослављамо Творца.

На здравље и спасење

Мошти овог дивног светитеља расуте су по целом свету, од Патре до Свете Горе, Земуна и Русије (чији је такође заштитник), али Патра остаје његов дом. Храм у Патри га посебно слави 30. новембра (по новом календару), али и у данима преноса његових моштију.

На крају овог нашег малог путописа, мислима се враћамо у наш родни крај. У нашем Косовском Поморављу, у Витинској општини, село Врбовац посебно прославља овог светитеља.

Зато, драги пријатељи, а посебно породици Којић из Врбовца – срећна вам Крсна слава! Да вам Свети Андреј Првозвани буде брзи помоћник, да вам домови буду испуњени миром, а срца оном истом светлошћу која је обасјала Патру.

Срећан празник!

Ваш доброжелатељ пред васкрслим Господом

Срећко М. МАРТИНОВИЋ 

Прелет цркве Богородице Јаворске

 

Било је то у оним тешким годинама када се дим са Врачара још није честито ни слегао, а мирис паљевине увукао се у сваку пору српске душе. Када су Турци, предвођени Синан-пашом, спалили мошти Светог Саве, веровали су да ће огњем сажећи и сећање народа на свог првог архиепископа. Но, уместо заборава, пробудили су пркос. Да би затрли култ Светитеља и угушили веру која је из пепела поново клијала, Османлије су издале строге забране: где цркве нема, не сме се ни градити, а где је има, не сме се поправљати.

Управо у то време, када је зидање храма значило губитак главе, у Новом Брду, граду сребра и злата који је полако тонуо у мрак ропства, појавила се нада чуднија од легенде.

На једној благој узвишици покрај тврђаве, изложена погледима зулумћара, стајала је црква Богородице Јаворске. Лепа, од камена, сиге и брече, била је трн у оку освајачу. Народ је знао: питање је дана када ће је срушити или претворити у коњушницу. А онда је, под окриљем ноћи, у Бостану, подно Тврђаве, пристигао непознати монах (у народу се причало, некакав калуђер Наум).

Није личио на обичног неимара. Десна шака му је била згрчена, заувек сједињена са страшом опекотином. Шапутало се да је то онај исти Наум, некадашњи искушеник из манастира Милешеве, који је пратећи караван са моштима стигао до Врачара, београдског брда где је из живе ватре голом руком истргао усијане Вериге Светог Саве. Те исте вериге, које је Светитељ за живота носио, сада су висиле око Наумовог врата, скривене испод грубе ризе, као штит и као завет.

Калуђер је окупио најхрабрије домаћине из Бостана. Гледали су у његову руку која је дотакла светог огањ и ћутали.

„Турчин хоће да нам сруши камен, али ми ћемо сачувати душу,” говорио је Црноризац тихо. „Ако црква остане овде, нестаће. Ако кренемо да зидамо нову, посећи ће нас. Зато ће Богородица ноћас да полети.”

Људи су се у чуду згледали.

„Песма не добија крила од истине, браћо,” појаснио је тајанствени монах. „Истина је тежак рад и зној, а песма је оно што Турке плаши и збуњује. Ми ћемо ноћас урадити оно што се мора, а гусларима ћемо оставити да певају како је сила Божија пренела светињу. Док они буду гледали у небо тражећи крила, ми ћемо на земљи сачувати олтар.”

Те ноћи, не само Брвеник и цела долина Ибра већ и околина Новог Брда постала је сведок чуда које то није било, а опет – јесте.

Под заштитом Верига Светог Саве – за које је дружина Црморисца веровала да их чине невидљивим за турске страже – отпочела је велика сеоба. Није било магије, осим магије слоге. Камен по камен, греду по греду, икону по икону, Богородица Јаворска је размонтирана и спуштена са опасне литице.

Коњи су носили терет умотан у сукно да се копита не чују. Људи су носили теже од коња, а нису пустили ни гласа. Чудни Калуђер је био свуда, пожуривао и бодрио. Сваки пут када би нека турска патрола прошла у близини, стегао би оне вериге на грудима и притајио дах. И заиста, као да је нека магла пала на очи аскера, пролазили су поред колоне, а нису видели ништа до таме.

Пред зору, на пољани у Бостану, недалеко од главног цариградског друма, црква је поново почела да расте. Као да је из земље ницала. Сваки камен је враћен на своје место, свака греда углављена где је и била.

Када је сунце обасјало зидине Новог Брда, Турци су у неверици гледали у празан простор на стени. Тамо где је синоћ била богомоља, остао је само утабан земљани траг темеља. Страх се увукао међу аскере. Шапутали су да је „каурски Бог” љут због спаљивања Светог Саве и да цркве сада лете да би побегле од њихове сабље.

Доле, у селу, на зеленој пољани, осванула је црква. Тајанствени монахје, пре него што је нестао у шумама да настави своју мисију чувања вере од заборава, рекао окупљеним мештанима:

„О овоме не причајте како је било, већ како треба да се памти. Нека причају да је прелетела. Јер, легенда је тврђа од камена.”

И тако је остало. Црква је у питомом Бостану нашла нови дом, али је заувек задржала помен на име Богородице Јаворске, као вечни спомен на узвишицу Јавор са које је „полетела” у слободу. Ту она и данас сведочи о мистериозном калуђеру (да ли о монаху Науму?), човеку са Врачарским веригама, који је знао да се вера не чува само молитвом, већ и мудрошћу.

Саставио: Срећко М. Мартиновић, smArt¹²|²⁵ према народном предању и потки романа "Дефтер царског хафије" од Драгорада Драгичевића.

Пут страдања и вере: Од спаљеног Мушутишта и срушеног Бинча до утехе у Драганцу

[Поводом празника Светог мученика Јакова Персијанца (27. новембар / 10. децембар)]

Судбине светитеља и народа који их поштује често су нераскидиво повезане нитима страдања и васкрсења. Данас, када прослављамо Светог мученика Јакова Персијанца, не сећамо се само његове жртве из 5. века, већ и голготе коју су његове свете мошти — заједно са српским народом и монаштвом — прошле крајем 20. века на Косову и Метохији. Ово је прича о светињи која је преживела ватру и експлозив, путујући од рушевина до рушевина, да би данас сијала као утеха у манастиру Драганац.

Житије као предсказање: Светитељ исечен на делове

Свети Јаков, рођен у персијском граду Елапи у племићкој породици, пострадао је око 400. године. Иако је на тренутак поклекно пред идолима да би угодио цару Издигерду, покајање изазвано писмом његове мајке и супруге вратило га је Христу. Његово страдање било је страшно — цар је наредио да му се одсеца део по део тела. Прво прсти, па руке, ноге, рамена и на крају глава.

Баш као што је тело Светог Јакова било комадано, тако су и светиње у којима је почивао на Косову и Метохији биле ломљене, паљене и дизане у ваздух, део по део, камен по камен.

Прва станица страдања: Манастир Свете Тројице у Мушутишту

Део моштију Светог Јакова вековима је чуван у древној светињи из 14. века — манастиру Свете Тројице код Мушутишта (Сува Река). Овај манастир је био духовни центар који је чувао драгоцене рукописе из 14. века и збирку икона.

Јуна 1999. године, отпочела је драма. Наступили су дани неизвесности, обележени одласком народа и останком монахиња које су веровале да ће светиња бити поштеђена. У само једном дану испражњено је преко 120 домова. Владика Артемије је 12. јуна служио Литургију у манастиру, а у селу је преостало још педесетак породица. Уплашени мештани питали су Владику шта да раде. Он их је саветовао да остану и да се не плаше, уколико им је савест чиста. Међутим, околности су се врло брзо промениле. По благослову, и сестринство је убрзо морало да напусти манастир, носећи са собом само најосновније.

Кључну улогу у спасавању светиње одиграо је отац Харитон, новомученик косовски који је тог дана возио владику. Он је изнео мошти Светог Јакова, сасуде и антиминс непосредно пре него што ће и сам бити киднапован и мученички пострадати.

Када су се монахиње, у пратњи британског КФОР-а, накратко вратиле 15. јуна 1999. године, затекле су призор од којег застаје дах:

„Манастирски конаци су били спаљени... Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима.“

У том пламену, десило се и чудо — икона Богородице Кикоске остала је нетакнута ватром. Манастир је касније, 10. јула 1999. године, потпуно срушен експлозивом.

Друга станица страдања: Манастир Бинач

Део моштију је захваљујући оцу Антонију свој пут наставио ка манастиру Светих Архангела Михаила и Гаврила — познатијем као Бинач, код Косовске Витине. Светиња из 14. века, место спокоја и саборовања Срба Горње Мораве, постала је ново уточиште.

Али, мир није дуго трајао. Након повлачења америчког контингента КФОР-а, у децембру 1999. године, мржња је поново проговорила. Манастир је опљачкан, оскрнављен, а затим експлозивом сравњен са земљом. Уништене су и капеле Свете Петке, Светог Стефана и Светог Николе.

Данас, на месту где се вековима уздизала молитва, стоји само гомила камења.

„Језа, неверица и туга... Тугује и гора и вода. Када је дигнут у ваздух, звук експлозије се чуо далеко. Јечала је околна шума, туговала Биначка Морава“, причају преостали Срби из Витине

Из ове рушевине, непосредно пре уништења, монаси Антоније и Исидор успели су да заједно са неким иконама и црквеним предметима, утварима, књигама изнесу мошти Светог Јакова и пређу у манастир Драганац.

Уточиште у Драганцу: Светиљка која и даље гори

Данас се део моштију Светог Јакова Персијанца чува у манастиру Драганац, у Косовском Поморављу. Оне су тамо стигле као изгнанице, ношене рукама монаха који су и сами били бегунци пред стихијом уништења.

У Драганцу, једином живом манастиру у том крају који је преостао да светли народу, мошти Светог Јакова су извор велике утехе. Верници им притичу са молитвом и надом. Игуман и братија служе бденија, сећајући се не само древног персијског мученика, већ и свих знаних и незнаних косовских мученика, оца Харитона, и порушених олтара у Мушутишту и Бинчу.

Пут моштију Светог Јакова Персијанца — од Персије до Косова, од Мушутишта преко Бинча до Драганца — сведочи да се светиња не може уништити. Цркве могу бити спаљене, зидови срушени у гомилу камења, али благодат и молитва проналазе пут.

Док гледамо у кивот Светог Јакова у Драганцу, ми видимо и темеље Мушутишта и рушевине Бинча, чекајући дан када ће, како монаси кажу, „манастир Бинач бити обновљен и мошти бити враћене тамо где су биле“. До тада, Свети Јаков остаје стражар и сапатник страдалном народу на Косову и Метохији.

Свети мучениче Јакове, моли Бога за нас.

Аутор: Срећко М. Мартиновић

smArt¹²|²⁵

Прстен Свете Катарине: Српски траг у срцу Синајске пустиње

[Путопис са ходочашћа 2008. године]

Данас, када наша Црква слави Свету великомученицу Екатерину, мисли ми лете далеко на југ, у непрегледну камену пустињу. Сећање ме враћа у 2008. годину, на ходочашће Синајској гори, месту где се небо спустило на земљу и где се тишина чује гласније од говора.

Бити Србин на Синају посебан је осећај. Тамо нисте туриста, па чак ни само ходочасник – тамо сте свој на своме, радо виђен гост чији су преци овде оставили неизбрисив траг.

Манастир Свете Екатарине налази се на самом југу Синајског полуострва, на надморској висини од око 1.300 метара. Окружен је нестварним црвеним гранитним планинама које парају небо, високим и преко 2.000 метара. 

Ово је место библијске историје. Овде, у подножју Мојсијеве горе, јеврејски народ је лутао 40 година.

Сам манастир је тврђава духовности. Још 330. године, света царица Јелена, мајка цара Константина, подигла је овде капелу посвећену Богородици, тачно на месту где се Мојсију, на 1.400 година пре Христа, јавио Господ у пламену. Касније, у VI веку, цар Јустинијан је опасао манастир високим зидинама које и данас стоје.

Оно што одмах одузима дах јесте Неопалима купина. Тај зелени грм, из којег је Господ позвао Мојсија речима: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“, и данас расте и то – право из олтара храма! Јединствена је на свету. Научници су покушавали да њене младице пресаде, али се нигде нису примиле. Анализе су показале да је стара вероватно колико и сам Мојсије. Гледати у тај грм значи гледати у живу историју Божјег јављања људима.

Синајска архиепископија је аутономна црква под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Игуман манастира је уједно и архиепископ, само са једним манастиром и око хиљаду верника али и многих подворја. Три подворја се налазе у Египту, а 14 је ван њега: 9 у Грчкој, 3 на Кипру, 1 у Либану и 1 у Турској (Истанбулу).

Ко је била Света Катарина?

Иако је манастир првобитно био посвећен Преображењу Господњем, од средњег века носи име Свете Катарине. Рођена као Доротеја 294. године у Александрији, била је царског рода и изузетног образовања. У време страшних прогона хришћана почетком IV века, храбро је сведочила веру, а својом мудрошћу и познавањем филозофије постидела је многе паганске мудраце.

У једној визији, Христос јој је даровао прстен у знак духовног обручења. Пострадала је за веру, а предање каже да су анђели њено тело пренели на врх Синаја. Тек у IX веку, један монах је уснуо где се тело налази, пронашли су га и пренели у манастир. Њене мошти данас почивају у саркофагу од белог мермера, поред олтара, и разлог су доласка река ходочасника.

Свети Јован Лествичник ту је написао своје чувене Лествице а преподобни Нил Синајски се такође подвизавао у овом манастиру.

Синајски манастир је чудо и по свом културном благу. Његова библиотека чува преко 3.500 рукописних књига и друга је на свету, одмах после Ватиканске. Овде се чува Синајски рукопис из IV века – најранији препис Светог писма.

Ту је и најстарија сачувана икона – Христос Пантократор из VI века, која генијално приказује две Христове природе: божанску и човечанску. Занимљиво је да се унутар зидина налази и џамија, а манастир чува документ са отиском Мухамедове руке, који је заштитио ову хришћанску светињу од рушења кроз бурне векове исламских освајања.

Али, оно што је за мене као ходочасника из Србије било најдираљивије, јесте дубока веза нашег народа са овим местом.

Свети Сава је овде боравио 1234. године, током свог другог путовања по Светим местима. Српски краљеви Драгутин и Милутин били су велики дародавци манастира, а њихови поклони се и данас чувају у музеју. У време цара Душана, везе су биле толико јаке да је крајем XIV века игуман манастира постао Србин – монах Јоаникије.

Мало се зна да се овде чува Синајски псалтир (Димитријеви записи) из XI века, најстарији сачувани псалтир на старословенском језику, писан српском редакцијом ћирилице.

Посебно је фасцинантна прича о Бедуинима из племена Џебелија који живе око манастира. Предање каже, а многи етнолози потврђују сличности, да су они потомци старих Срба које су византијски или српски владари послали да чувају манастир. Они су једина заједница на свету, поред Срба, која негује обичај породичне славе! Чак се и једна планина у националном парку зове Сербал (Планина Срба).

Тог априлског дана 2008. године, стајати у реду пред моштима Свете Катарине значило је стајати пред вечношћу. Ми православци имамо ту привилегију да се поклонимо и целивамо руку Светитељке.

Тај тренутак, када приђете кивоту, осетите мирис светиње и тишину векова, не може се описати речима. Као благослов, монах сваком ходочаснику дарује прстен на коме пише "Агиа Катарина" (Света Катарина).

Тај прстен није само сувенир. То је симбол оног прстена који је она добила од Христа. Добио сам га и ја (и моја верна љуба). Носим га као подсетник да смо, ма где били, део једне велике, свете приче која траје вековима. Срби су на Синају своји на своме, а Света Катарина нас све дочекује раширених руку, баш као што је дочекала Светог Саву пре скоро 800 година.

Срећан празник свима који славе!

Аутор: Срећко М. Мартиновић, smArt¹²|²⁵