Било је то у оним тешким годинама када се дим са Врачара још није честито ни слегао, а мирис паљевине увукао се у сваку пору српске душе. Када су Турци, предвођени Синан-пашом, спалили мошти Светог Саве, веровали су да ће огњем сажећи и сећање народа на свог првог архиепископа. Но, уместо заборава, пробудили су пркос. Да би затрли култ Светитеља и угушили веру која је из пепела поново клијала, Османлије су издале строге забране: где цркве нема, не сме се ни градити, а где је има, не сме се поправљати.
Управо у то време, када је зидање храма значило губитак главе, у Новом Брду, граду сребра и злата који је полако тонуо у мрак ропства, појавила се нада чуднија од легенде.
На једној благој узвишици покрај тврђаве, изложена погледима зулумћара, стајала је црква Богородице Јаворске. Лепа, од камена, сиге и брече, била је трн у оку освајачу. Народ је знао: питање је дана када ће је срушити или претворити у коњушницу. А онда је, под окриљем ноћи, у Бостану, подно Тврђаве, пристигао непознати монах (у народу се причало, некакав калуђер Наум).
Није личио на обичног неимара. Десна шака му је била згрчена, заувек сједињена са страшом опекотином. Шапутало се да је то онај исти Наум, некадашњи искушеник из манастира Милешеве, који је пратећи караван са моштима стигао до Врачара, београдског брда где је из живе ватре голом руком истргао усијане Вериге Светог Саве. Те исте вериге, које је Светитељ за живота носио, сада су висиле око Наумовог врата, скривене испод грубе ризе, као штит и као завет.
Калуђер је окупио најхрабрије домаћине из Бостана. Гледали су у његову руку која је дотакла светог огањ и ћутали.
„Турчин хоће да нам сруши камен, али ми ћемо сачувати душу,” говорио је Црноризац тихо. „Ако црква остане овде, нестаће. Ако кренемо да зидамо нову, посећи ће нас. Зато ће Богородица ноћас да полети.”
Људи су се у чуду згледали.
„Песма не добија крила од истине, браћо,” појаснио је тајанствени монах. „Истина је тежак рад и зној, а песма је оно што Турке плаши и збуњује. Ми ћемо ноћас урадити оно што се мора, а гусларима ћемо оставити да певају како је сила Божија пренела светињу. Док они буду гледали у небо тражећи крила, ми ћемо на земљи сачувати олтар.”
Те ноћи, не само Брвеник и цела долина Ибра већ и околина Новог Брда постала је сведок чуда које то није било, а опет – јесте.
Под заштитом Верига Светог Саве – за које је дружина Црморисца веровала да их чине невидљивим за турске страже – отпочела је велика сеоба. Није било магије, осим магије слоге. Камен по камен, греду по греду, икону по икону, Богородица Јаворска је размонтирана и спуштена са опасне литице.
Коњи су носили терет умотан у сукно да се копита не чују. Људи су носили теже од коња, а нису пустили ни гласа. Чудни Калуђер је био свуда, пожуривао и бодрио. Сваки пут када би нека турска патрола прошла у близини, стегао би оне вериге на грудима и притајио дах. И заиста, као да је нека магла пала на очи аскера, пролазили су поред колоне, а нису видели ништа до таме.
Пред зору, на пољани у Бостану, недалеко од главног цариградског друма, црква је поново почела да расте. Као да је из земље ницала. Сваки камен је враћен на своје место, свака греда углављена где је и била.
Када је сунце обасјало зидине Новог Брда, Турци су у неверици гледали у празан простор на стени. Тамо где је синоћ била богомоља, остао је само утабан земљани траг темеља. Страх се увукао међу аскере. Шапутали су да је „каурски Бог” љут због спаљивања Светог Саве и да цркве сада лете да би побегле од њихове сабље.
Доле, у селу, на зеленој пољани, осванула је црква. Тајанствени монахје, пре него што је нестао у шумама да настави своју мисију чувања вере од заборава, рекао окупљеним мештанима:
„О овоме не причајте како је било, већ како треба да се памти. Нека причају да је прелетела. Јер, легенда је тврђа од камена.”
И тако је остало. Црква је у питомом Бостану нашла нови дом, али је заувек задржала помен на име Богородице Јаворске, као вечни спомен на узвишицу Јавор са које је „полетела” у слободу. Ту она и данас сведочи о мистериозном калуђеру (да ли о монаху Науму?), човеку са Врачарским веригама, који је знао да се вера не чува само молитвом, већ и мудрошћу.
Саставио: Срећко М. Мартиновић, smArt¹²|²⁵ према народном предању и потки романа "Дефтер царског хафије" од Драгорада Драгичевића.
Нема коментара:
Постави коментар