[Поводом празника Светог мученика Јакова Персијанца (27. новембар / 10. децембар)]
Судбине светитеља и народа који их поштује често су нераскидиво повезане нитима страдања и васкрсења. Данас, када прослављамо Светог мученика Јакова Персијанца, не сећамо се само његове жртве из 5. века, већ и голготе коју су његове свете мошти — заједно са српским народом и монаштвом — прошле крајем 20. века на Косову и Метохији. Ово је прича о светињи која је преживела ватру и експлозив, путујући од рушевина до рушевина, да би данас сијала као утеха у манастиру Драганац.
Житије као предсказање: Светитељ исечен на делове
Свети Јаков, рођен у персијском граду Елапи у племићкој породици, пострадао је око 400. године. Иако је на тренутак поклекно пред идолима да би угодио цару Издигерду, покајање изазвано писмом његове мајке и супруге вратило га је Христу. Његово страдање било је страшно — цар је наредио да му се одсеца део по део тела. Прво прсти, па руке, ноге, рамена и на крају глава.
Баш као што је тело Светог Јакова било комадано, тако су и светиње у којима је почивао на Косову и Метохији биле ломљене, паљене и дизане у ваздух, део по део, камен по камен.
Прва станица страдања: Манастир Свете Тројице у Мушутишту
Део моштију Светог Јакова вековима је чуван у древној светињи из 14. века — манастиру Свете Тројице код Мушутишта (Сува Река). Овај манастир је био духовни центар који је чувао драгоцене рукописе из 14. века и збирку икона.
Јуна 1999. године, отпочела је драма. Наступили су дани неизвесности, обележени одласком народа и останком монахиња које су веровале да ће светиња бити поштеђена. У само једном дану испражњено је преко 120 домова. Владика Артемије је 12. јуна служио Литургију у манастиру, а у селу је преостало још педесетак породица. Уплашени мештани питали су Владику шта да раде. Он их је саветовао да остану и да се не плаше, уколико им је савест чиста. Међутим, околности су се врло брзо промениле. По благослову, и сестринство је убрзо морало да напусти манастир, носећи са собом само најосновније.
Кључну улогу у спасавању светиње одиграо је отац Харитон, новомученик косовски који је тог дана возио владику. Он је изнео мошти Светог Јакова, сасуде и антиминс непосредно пре него што ће и сам бити киднапован и мученички пострадати.
Када су се монахиње, у пратњи британског КФОР-а, накратко вратиле 15. јуна 1999. године, затекле су призор од којег застаје дах:
„Манастирски конаци су били спаљени... Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима.“
У том пламену, десило се и чудо — икона Богородице Кикоске остала је нетакнута ватром. Манастир је касније, 10. јула 1999. године, потпуно срушен експлозивом.
Друга станица страдања: Манастир Бинач
Део моштију је захваљујући оцу Антонију свој пут наставио ка манастиру Светих Архангела Михаила и Гаврила — познатијем као Бинач, код Косовске Витине. Светиња из 14. века, место спокоја и саборовања Срба Горње Мораве, постала је ново уточиште.
Али, мир није дуго трајао. Након повлачења америчког контингента КФОР-а, у децембру 1999. године, мржња је поново проговорила. Манастир је опљачкан, оскрнављен, а затим експлозивом сравњен са земљом. Уништене су и капеле Свете Петке, Светог Стефана и Светог Николе.
Данас, на месту где се вековима уздизала молитва, стоји само гомила камења.
„Језа, неверица и туга... Тугује и гора и вода. Када је дигнут у ваздух, звук експлозије се чуо далеко. Јечала је околна шума, туговала Биначка Морава“, причају преостали Срби из Витине
Из ове рушевине, непосредно пре уништења, монаси Антоније и Исидор успели су да заједно са неким иконама и црквеним предметима, утварима, књигама изнесу мошти Светог Јакова и пређу у манастир Драганац.
Уточиште у Драганцу: Светиљка која и даље гори
Данас се део моштију Светог Јакова Персијанца чува у манастиру Драганац, у Косовском Поморављу. Оне су тамо стигле као изгнанице, ношене рукама монаха који су и сами били бегунци пред стихијом уништења.
У Драганцу, једином живом манастиру у том крају који је преостао да светли народу, мошти Светог Јакова су извор велике утехе. Верници им притичу са молитвом и надом. Игуман и братија служе бденија, сећајући се не само древног персијског мученика, већ и свих знаних и незнаних косовских мученика, оца Харитона, и порушених олтара у Мушутишту и Бинчу.
Пут моштију Светог Јакова Персијанца — од Персије до Косова, од Мушутишта преко Бинча до Драганца — сведочи да се светиња не може уништити. Цркве могу бити спаљене, зидови срушени у гомилу камења, али благодат и молитва проналазе пут.
Док гледамо у кивот Светог Јакова у Драганцу, ми видимо и темеље Мушутишта и рушевине Бинча, чекајући дан када ће, како монаси кажу, „манастир Бинач бити обновљен и мошти бити враћене тамо где су биле“. До тада, Свети Јаков остаје стражар и сапатник страдалном народу на Косову и Метохији.
Свети мучениче Јакове, моли Бога за нас.
Аутор: Срећко М. Мартиновић
smArt¹²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар