Древни благослов

На слици је чаша из 1593. године, драгоцени артефакт из Музеја СПЦ, која је некада припадала новобрдском митрополиту Виктору. Дуж обода чаше је са спољашње стране уклесан овај потресни натпис:  

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~  

„Ово је чаша попа Јована Бог да га прости, купих је ја смерни митрополит новобрдски Виктор и приложих је манастиру Дечанима у вечни спомен старца Петронија, 7101 г.“ 

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ 

Свака реч - историјска прича

Година 7101. по јулијанском календару одговара 1593. по Грегоријанском — времену када су духовни ликови попут митрополита Виктора обликовали културни идентитет српских земаља. Чаша није само предмет од сребра или керамике; она је ЖИВИ ТРАГ сећања: на попа Јована, кога митрополит помиње с молитвом за опроштај, и на старца Петронија, чији је спомен овековечен даром манастиру Дечанима.  

Чашу је откупио и приложио манастиру Дечанима за вечни помен старца Петронија 1592/1593. године новобрдски митрополит Виктор. Вешта израда говори у прилог томе да је она дело дубровачког мајстора, што не чуди, имајући у виду да су и у позном средњем веку одржаване живе везе између Дубровника и Новог Брда, као веома значајног центра. Ова чаша била је намењена за испијање вина, на шта упућују представе јелена, који символизује самог Христа, али и душу сваког хришћанина, која као јелен тражи Божански извор Живота да на њему утоли жеђ.

Вечност у металу

Позлаћену сребрну чашу краси раскошна процветала лозица у коју су уплетене различите животиње представљене у борби. Овакви прикази, као и сцене лова, преузети су са Истока, из Персије, посредством византијске уметности.

Техника израде:

Искуцавање, гравирање, урезивање, цизелирање, пунцирање.

∞ ∞ ∞

За #человек приредио 

Срећко М. МАРТИНОВИЋ, smArt⁰³|²⁵

Литература: 

•Радојковић, Српско златарство, 79, 152, сл. 147; 

•Љубинковић, Две грачаничке иконе, 135;

•Шакота, Дечанска ризница, 171–172, 189–190, 225.

Крв и презиме: Прича о Милошу и МАРТИНОВИЋИМА

[На данашњи дан 1780. године, рођен је Милош Велики]

∞∞∞

У сенци брда Рудника, где се дим од ватре мешао са причама о старим временима, рођена је једна династија из љубави, ратова и крви која није била плава — али је увек била упорна.  

Вишња, жена са очима као шумска изворница, прво је припала Обрену Мартиновићу, човеку чије су име носили кнежеви и војводе дуго пре него што је Србија добила краљевску круну. Њихов брак није трајао дуго, али оставио је траг: троје деце — Стану, Јакова и Милана. Кад је Обрен преминуо, Вишња је остала са крхким сећањима и жељом да преживи. Упознала је Теодосија Обреновића, скромног трговца, и удала се по други пут. Али крв Мартиновића није заборавила лако.  

Милош, њен син из другог брака, одрастао је слушајући приче о Обреновој храбрости. „Име ти је од њега“, говорила му је Вишња кад би га гледала како се бори са другим дечацима. „Мартиновић је био човек од части, а ти си његов наследник, макар и кроз моју крв.“ Милош је носио то име као оклоп — ОБРЕНОВИЋ, презиме створено од поочимовог имена, постало је његово ратиште. Чак и кад су га звали „сином трговца“, он је знао: у њему тече и борбена крв Мартиновића.  

Као кнез, Милош је градио Србију са свим својим контрадикцијама: био је и лукав дипломата и необуздан војник. Али увек је, у позадини, чуо шапат полубраће и сестара које је делимично делио са њим. Стана, Јаков и Милан — њихове судбине су се преплитале са његовом, мада историја није забележила њихова имена златним словима. Милош је знао: династија коју гради није само његова. То је мозаик две породице, два света.  

Кад су га питали о пореклу, смешкао би се: „Питајте Мартиновиће.“ Његови непријатељи су шаптали да Обреновићи немају племићко стабло, али Милош је то преокретао у предност. Носио је име створено од људи, а не од крви — а управо га је то чинило непобедивим.  

  

Данас, кад се трага за плавим венама Обреновића, заврши се код Мартиновића. Код човека чије је име постало легенда, али и код жене која је волела довољно јако да од два света створи један. Милош није био ни чистокрвни племић ни обичан сељак. Био је син Вишње, рођен на раскршћу две судбине — и то му је било довољно.  

Јер династије се не граде од родослова, већ од прича. А прича о Обреновићима увек почиње са Мартиновићима.

∞ ∞ ∞

 

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁵

Нови живот Грачанице

У другој половини 18. века, Манастир Грачаница, једна од најзначајнијих задужбина краља Милутина, стајао је заборављен и напуштен усред арнаутског села. Срби су одавно били протерани из Грачанице, док је стока слободно улазила у свети храм. Турска власт је немилосрдно терала Србе из места око великих светиња, а Арнаути су се населили у некадашњем српском селу. Животиње су лутале по сокацима и пландовале унутар зидина манастира, где су некада одјекивале молитве.

Око 1759. године, у време док је Пећка патријаршија једва постојала на папиру, кроз Грачаницу је прошао призренски владика Василије, у пратњи свог ђака Ристе. Када су стигли пред манастир, ђак Риста је стао пред призор који му је сломио срце – манастир је био претворен у стају, у којој су се мешале коњи, говеда и овце. Храм се распадао, кубе је било пунo птица, а улица око манастира прекривена ђубретом.

Риста, дубоко потресен, клекнуо је пред владику и замолио га да остане како би очистио и чувао свету цркву. Владика му је саветовао да се покори Арнаутима, да им се пода у потпуности, без обзира на муке које га чекају, само да би спречио да стока више не улази у храм.

И тако, владика је отишао, а ђак Риста остао – као јагње међу вуковима. Без крова над главом, без хране и било какве заштите, остао је у селу, гледајући према храму и молећи се у себи. Арнаути су почели да га испитују, подозриво посматрајући његову намеру. Тада му је пришао један старији, угледни Арнаутин, који је, увидевши Ристину оданост, одвео га кући и прихватио његову молбу.

Риста је постао његов слуга, без накнаде, радећи верно само да би му било дозвољено да чува цркву. Стари Арнаутин му је рекао: „Чувај ту вашу богомољу, брани да стока улази, јер и нама стока гине.“ Тако је Риста почео да чисти манастир и врата оплетео прућем, заустављајући стоку да улази.

Међутим, Арнаути нису одмах престали са својим претњама. Риста је стрпљиво трпео свакодневне провокације и суровост, знајући да само смиреност и вера могу спасити светињу. Његова оданост манастиру полако је почела да изазива поштовање међу Арнаутима, а неки од њих су му чак понудили помоћ. Носили су пруће и грађу да би му помогли да затвори врата манастира и спречи даље скрнављење.

Како је време пролазило, дешавала су се чудна и застрашујућа догађања која су још више учврстила поштовање према ђаку Ристи. Један од Арнаута, у покушају да демонстрира силу, пуцао је из пушке у крстић на цркви. Чим је пуцао, полудео је и побегао у шуму, одакле се никад није вратио. Ово чудо уплашило је Арнауте, и већина их се раселила из села, оставивши само три куће и једну циганску породицу.

Након њиховог одласка, Срби из околних села почели су да се враћају у Грачаницу. Први који су се доселили били су Вучићи, али су они убрзо изумрли. Како је село расло, новодосељени Срби замолили су владику да запопи ђака Ристу, како би он као свештеник наставио службу у обновљеном манастиру. Риста се оженио ћерком хаџи-Јована из Јањева и постао први свештеник манастира у новом добу.

Манастир Грачаница почео је да оживљава. Срби, препознали су симболични значај обнове манастира и враћања богослужења. Људи су се поново молили у светом храму, налазећи утеху и снагу у својој вери. Грачаница је поново постала место окупљања, духовног препорода и подсећања на славну прошлост српског народа.

Ђак Риста је током свог живота постигао оно што су многи сматрали немогућим – не само да је очистио и заштитио манастир, већ је успео да оживи веру и народну свест о значају ове светиње. Његов подвиг остао је углавном заборављен у широј јавности, али његов допринос манастиру и српском народу на Косову остаје као пример истрајности, храбрости и вере.

Наслеђе Ристине породице

Ристин подвиг није био само тренутни чин. Његова породица је наставила његово дело кроз наредне генерације. Његов син Милован постао је следећи свештеник у манастиру, а након њега, ово свето место чували су његови потомци: Ђорђе, Риста II, Танаско, Акса и њихови синови. Свака генерација свештеника наставила је са обнављањем манастира, а поједине важне зграде и зидови око манастира подигнути су током њиховог служења.

Тек током службе попа Ристе II, успели су да добију мало земље око цркве, захваљујући наклоности Јашар-паше, који је на молбу Ристе II, свог побратима, својим корацима одмерио двориште манастира. Од тог тренутка, манастир Грачаница је добио чврсте зидове и простор који је припадао светињи.

До данас, потомци Ристине породице наставили су да чувају и служе у манастиру Грачаница. Њихов труд и преданост, започети подвигом ђака Ристе, омогућили су да ова светиња, која је некад била на ивици пропасти, поново процвета као духовно средиште српског народа на Косову.

[*Мало познати подвиг*]

Иако је ова прича о ђаку Ристи и његовом подвигу остала помало заборављена, она сведочи о неуморној борби за очување вере и културног наслеђа у најтежим временима. Његова жртва, као и подвизи његових потомака, показују колико је важно чувати наслеђе и истрајати у заштити наших светиња.

∞ ∞ ∞

За #человек приредио smArt/ copyright⁰³ 2025

[Базирано на путопису "Кроз Косово" - Милојко В. Веселиновић,1893.г.]

Наследник града сребрног и уистину златног

[Прича о Београду који је одолео вековима]

∞ ∞ ∞

На самом рубу Косова, где се небо спаја са рудницима сребра, лежао је некада најсјајнији град српског средњега века — Ново Брдо. У његовој сенци, куле пуне злата шириле су фаму о невероватном богатству а трговци из целог (тадашњег) света, поглавито из Фиренце и Дубровника, мењали су благо за руде — српска средњовековна држава црпела је одатле своју снагу. Злато и сребро, то новобрдско обиље, којима је Ново Брдо доминирало Европом, постали су крвоток за обнову нове престонице. Без тог легендарног богатства, Београд не би никад заблистао у свом сјају и остао би заборављен.

Кад су Турци почели да угрожавају то ниску бисерну подно Велике Планине, Деспот Стефан Лазаревић схватио је да ако не преусмери богатство и људе ка безбеднијем северу, српска држава ће осиромашити пре но што буде освојена. И кад се турска коњаница појавила на хоризонту, Деспот Стефан знао је да је дошао одсутни тренутак да се тражи ново утврђење. Негде далеко од турских мачева, на северу, тамо где се Сава улива у Дунав. 

И тако захваљујући новобрдском благу, Београд је из рушевина почео да расте брже него што се испредају приче о њему. Без тог економског "златног јастука", можда би остао скромно утврђење на Дунаву. Али Деспот Стефан није градио само бедеме — у његове зидине узидани су и динари из новобрдских ковачница, трговачки уговори са Дубровчанима и амбиције народа који је желео да преживи.  

Дипломатија и визија: Како је Београд постао престоница  

Године 1405.г. Стефан, син кнеза Лазара, човек који је волео књиге више од мача, стајао је пред рушевинама Београда. „Ово је место српске судбине“, рекао је, гледајући како ветар милује остатке зидина. Али знао је и друго, да без новобрдског сребра овај град неће оживети. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки, најмоћнији владар Европе, пристао је да му преда Београд не из милости — не мачем, већ речју, зато што је деспот имао шта да понуди. Руде из Новог Брда отвориле су врата дипломатији чиме је Београд, запуштен вековима, почео да оживљава.  

Деспот није губио време, сазидао је тврђаву са кулом „Небојшом“, високом колико и његова амбиција. Двоструки бедеми, покретни мостови, Саборна црква са вртом пуним цвећа — све то створило је град који је блистао. „Саздах га и посветих Пресветој Богородици“, записао је у повељи, позивајући трговце из Дубровника и Млетачке Републике, чак и Французе да дођу.  

Златни век: Трговци, занатлије и пијаце морских риба

За само две деценије Београд је постао балканска метропола. На пијацама су се продавали мириси из Арабије, свилена одећа из Италије, а српско сребро извозило се до Немачке. Град је имао три пристаништа, пијацу само за рибу (чак и морску!), и пекаре где се хлеб месио од жита са Панонске равнице. Чак су и европски племићи долазили да „шопингују“ — купујући накит од српског злата.  

„Овде се плаћа сребром, али се живи златним данима“, шалио се један дубровачки трговац, док је пребројавао новчиће (новобрдарце). У унутрашњем граду, Деспот је примао песнике и учењаке, док се у Доњем граду сваки дан отварале нове радионице. Чак су и католици имали своју цркву — знак толеранције у доба када су религијски ратови бујали Европом.  

Тврђава која је зачудила свет

Кад је султан Мехмед Освајач, талац Цариграда, дошао 1456.г. са 100.000 војника, Београђани су се насмејали. „Наше зидине су јаче од његових топова“, говорили су, и били у праву. Мађарско-српске трупе, предвођене Јаношем Хуњадијем и монахом Капистраном, одбраниле су град у бици која је одјекнула кроз векове. Турци су побегли, остављајући за собом страх од српских тврђава.  

Зидине као историјско наслеђе 

Нажалост, ништа трајно није. Након Стефанове смрти, Београд је морао да се преда Угарима, а његов наследник Ђурађ Бранковић саградио је Смедерево — „малог брата“ Београду. Али, дух Стефановог града остао је. Чак и кад су Турци коначно заузели Београд 1521.г., нису могли да забораве његову славу.  

И данас, подно Калемегдана, ту поред саме обале где Сава љуби Дунав, и даље пркоси камено здање куле „Небојша“. То није само камени зидови, то је прича о човеку — "Високом", човеку који је рушевине претворио у легенду.

∞ ∞ ∞

[Базирано на историјским чланцима о Високом Стевану - Деспоту Стефану Лазаревићу]

За #человек приредио 

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁵

Велико Ропотово, мала прича са призвуком модернизма

У малој, недовољно осветљеној учионици у Ропотову, Јелена и Бошко, учитељи, седе окружени књигама и дневницима. Време је пред венчање, а они размишљају не само о припремама, већ и о нечему што ће њихов дан учинити незаборавним.  

Јелена је била узнемирена, али не због обичних ствари које прате венчање – црква, гости, домаћинство. Њу је више занимало како да овај дан учини посебним, не само за њих двоје, већ и за све оне који не могу да буду ту. Седела је за столом, превртајући странице једног часописа, када је наишла на рубрику „Личне вести“.  

„Бошко,“ окренула му се, „замисли да се огласимо у новинама. Да поделимо нашу радост са свима који читају те дневне листове.“  

Бошко је подигао поглед са ученичких радова које је прегледавао. „У новинама? То је... необично. Али зашто не?“ Замислио се на тренутак. „Мислим, ми смо учитељи, просветни радници. Можда би то било као нека врста поруке – да и у малим селима има лепих и значајних тренутака.“  

Јелена је била одушевљена. „Тачно! И мислим да би то било лепо – да се наше мало село појави у великим новинама. Да сви виде да и овде, у овом малом селу, има лепоте и радости.“  

И тако су се одлучили. Написали су оглас и послали га редакцијама две најпознатије новине тога времена – "Правди" и "Времену".  

--------------------------

„Госпођица Јелена К. Секулић, учитељица у Божевцу, и господин Бошко Д. Filipovic, учитељ у Ропотову, венчани су у недељу 24. јануара у цркви Св. Архангела у Ропотову.“  

--------------------------

Њихов чин није био само израз личне радости, већ и показатељ њихове свести о значају јавне комуникације. У то време, оглашавање у националним новинама било је резервисано углавном за градске средине или истакнуте личности. Међутим, Јелена и Бошко, иако су радили у малом селу, схватили су да њихов догађај може бити занимљив и за ширу јавност.  

Тако је Велико Ропотово, са својом црквом из XVI века, школом и задружним домом, постало место где су се укрстили традиција и модерност. Венчање Јелене и Бошка није било само приватна прослава, већ и догађај који је подсећао на значај образовања, културе и традиције у заједници која је живела у изазовним временима. А њихово оглашавање у новинама било је мали, али смели корак ка ширењу те приче изван граница села.  

---

Данас, скоро 90 година касније, њихова прича оживљава захваљујући данашњем технолошком напретку. Посредством нових технологија овај оглас је испливао на површину, оживео овај локални догађај и тако створио малу историјску минијатуру. Значајан драгуљ за све који деле судбину овог поднебља.

∞ ∞ ∞

За #человек приредио 

Срећко М. Мартиновић smArt⁰³|²⁵ 

[према огласу из новина "Време" и "Правда", 26.01.1937.г.]

Крвави обрачун у срцу Гњилана: Како је пропаст банке довела до севања ножева и револвера

Гњилане, октобар 1933. – 

Један наизглед обичан дан у гњиланској чаршији претворио се у поприште крвавог сукоба који је уздрмао варош. У центру града, испред чувеног хотела „Српска круна“, сукобили су се неки од најугледнијих грађана тог времена, а повод је била пропаст локалне Привредне банке.

Како извештава тадашња штампа, све је почело након неуспешног судског рочишта поводом стечаја банке. Напетост која је тињала међу актерима експлодирала је чим су изашли из зграде Суда.

С једне стране нашли су се директор банке, г. Трипко Јанковић, трговац Душан Стошић и банкарски чиновник Србољуб Филиповић. Насупрот њима стајали су г. Настко Нешић са својим синовима, Ђорђем и Рељом.

Жучна расправа брзо је прерасла у размену најтежих увреда, а затим и у физички обрачун. У метежу који је настао, Реља Нешић је потегао нож и нанео више повреда по лицу директору Јанковићу. Истовремено, његов брат Ђорђе Нешић извадио је револвер и запуцао у правцу Душана Стошића.

На срећу, метак је промашио циљ и зарио се у врата хотела „Српска круна“. Трагедију је спречила брза реакција Србољуба Филиповића, који је успео да отме револвер од Нешића, као и присебност неколицине грађана који су успели да разваде завађене стране.

Власти су одмах покренуле истрагу о овом догађају који је могао имати далеко трагичнији исход. Остаје сведочанство о времену када су част, понос и финансијски губици могли да доведу до крвопролића на улицама мирне вароши.

Приредио: 

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁵

[Према чланку из листа "Време", 21. октобар 1933. године, страна 7]

Сензација у Гњилану: Власник електричне централе крао струју од сопствене општине?

Гњилане, крај децембра 1933.– 

Пред сам дочек Нове године, Гњилане је потресла вест која је бацила сенку на једног од најистакнутијих чланова чаршије. Танаско Арсић, угледни трговац, банкар и власник локалне електричне централе, нашао се у центру скандала због оптужби за крађу струје.

Све је почело када је општинска управа, сумњајући у исправност рачуна, формирала посебну комисију. Чланови комисије, у присуству самог Арсића, извршили су преглед струјомера који је мерио потрошњу електричне енергије за улично осветљење.

Том приликом, откривено је нешто необично. Струјомер није био пломбиран од стране надлежних власти, већ је на себи имао само пломбу произвођача, друштва „Фемина“. Још већу сумњу изазвала је чињеница да је општина те године требало да плати знатно већи износ за осветљење, иако број сијалица на улицама није био повећан.

Након што је комисија поднела свој извештај, општински одбор је хитно заседао и донео једногласну одлуку – против власника централе биће поднета тужба за крађу, по члану 316 тадашњег Кривичног законика.

Општина је без одлагања поднела тужбу начелству Среза гњиланског, чиме је покренут званичан поступак против човека који је граду требало да донесе светлост, а уместо тога га је, како се сумња, остављао у мраку – и дуговима.

Приредио: 

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁵

[Према чланку из листа "Време", 31. децембар 1933. године]