У малој, недовољно осветљеној учионици у Ропотову, Јелена и Бошко, учитељи, седе окружени књигама и дневницима. Време је пред венчање, а они размишљају не само о припремама, већ и о нечему што ће њихов дан учинити незаборавним.
Јелена је била узнемирена, али не због обичних ствари које прате венчање – црква, гости, домаћинство. Њу је више занимало како да овај дан учини посебним, не само за њих двоје, већ и за све оне који не могу да буду ту. Седела је за столом, превртајући странице једног часописа, када је наишла на рубрику „Личне вести“.
„Бошко,“ окренула му се, „замисли да се огласимо у новинама. Да поделимо нашу радост са свима који читају те дневне листове.“
Бошко је подигао поглед са ученичких радова које је прегледавао. „У новинама? То је... необично. Али зашто не?“ Замислио се на тренутак. „Мислим, ми смо учитељи, просветни радници. Можда би то било као нека врста поруке – да и у малим селима има лепих и значајних тренутака.“
Јелена је била одушевљена. „Тачно! И мислим да би то било лепо – да се наше мало село појави у великим новинама. Да сви виде да и овде, у овом малом селу, има лепоте и радости.“
И тако су се одлучили. Написали су оглас и послали га редакцијама две најпознатије новине тога времена – "Правди" и "Времену".
--------------------------
„Госпођица Јелена К. Секулић, учитељица у Божевцу, и господин Бошко Д. Filipovic, учитељ у Ропотову, венчани су у недељу 24. јануара у цркви Св. Архангела у Ропотову.“
--------------------------
Њихов чин није био само израз личне радости, већ и показатељ њихове свести о значају јавне комуникације. У то време, оглашавање у националним новинама било је резервисано углавном за градске средине или истакнуте личности. Међутим, Јелена и Бошко, иако су радили у малом селу, схватили су да њихов догађај може бити занимљив и за ширу јавност.
Тако је Велико Ропотово, са својом црквом из XVI века, школом и задружним домом, постало место где су се укрстили традиција и модерност. Венчање Јелене и Бошка није било само приватна прослава, већ и догађај који је подсећао на значај образовања, културе и традиције у заједници која је живела у изазовним временима. А њихово оглашавање у новинама било је мали, али смели корак ка ширењу те приче изван граница села.
---
Данас, скоро 90 година касније, њихова прича оживљава захваљујући данашњем технолошком напретку. Посредством нових технологија овај оглас је испливао на површину, оживео овај локални догађај и тако створио малу историјску минијатуру. Значајан драгуљ за све који деле судбину овог поднебља.
∞ ∞ ∞
За #человек приредио
Срећко М. Мартиновић smArt⁰³|²⁵
[према огласу из новина "Време" и "Правда", 26.01.1937.г.]
Нема коментара:
Постави коментар