Рудник Ново Брдо у периоду између два светска рата

Рудник Ново Брдо је у периоду између два светска рата био значајан, али мањег обима у поређењу са већим рудницима попут Трепче. Био је део балканског рударског сектора, са фокусом на експлоатацију олова и цинка, али у малом, потпуно руралном месту ван главних саобраћајница. откривене резерве руде.

Британско предузеће Selection Trust из Лондона, које је управљало и Трепчом, укључило се у истраживање и експлоатацију преко своје филијале Novo Brdo Mines Limited. Концесија је откупљена слично као и за Трепчу, око 1927–1928. године, али са скромнијом опремом и капацитетом, прилагођеним локалним условима. Откривене резерве руде у концесији која је припадала друштву Ново Брдо Мајнс Лимитед достижу 300.000 тона. Копови новобрдских рудника обиловали су оловном и цинканом рудом, али годишња производња била око 20.000–30.000 тона руде. Олово и цинк из Новог Брда су извожени преко истих рута као и из Трепче, углавном преко Гњилана, Приштине и Солуна у Белгију, Француску и Немачку. 

Поред индустријског значаја, рудник Ново Брдо имао је ограничен друштвени и културни утицај на локално становништво, с обзиром на рурални карактер подручја. Енглези су у мањој мери допринели основним побољшањима у животу радника, али без већих културних или спортских иницијатива као у већим градовима, попут Косовске Митровице.

Кратак преглед индустријског развоја Јужне Србије и Новог Брда између два светска рата

До 1912. године Јужна Србија скоро да није имала индустрију, а њени становници су своје економске потребе подмиривали стварима произведеним у домаћој радиности. Међутим, у годинама после Првог светског рата, продирањем европских обичаја и навика, потрошња индустријских производа у овом делу је све више расла. Ипак, као што се наводи у часопису Јужни преглед за мај 1930, индустрија у Јужној Србији и поред државне заштите и разних бенефиција које је ова радиност уживала на царини, железницама и порезима, није имала замаха, пре свега, због недостатка потребног инвестиционог и обртног капитала (односно дугорочних кредита) које домаћи новчани заводи нису могли да пруже, а странци због непознавања прилика у овом делу Краљевине нису показивали довољно склоности да се ангажују у индустрији Јужне Србије. Такође, на овом простору се већина становништва бавила пољопривредом (око 200.000 активног становништва), па је индустрија остајала по страни (у индустрији, рударству и грађевинарству и занатству радило је мање од 10.000 људи). Највећи део развијене индустрије био је везан за прерађивање сељачких производа. Тако је у индустрији Јужне Србије прво место заузимала млинарска индустрија  са преко 810 млинова. Поред млинова, постојало је још 20-ак мањих предузећа, 2 циглане, 2 рудника, 3 ледаре, 5 стругара и 3 електричне централе. Индустријски најразвијенији крај на Косову и Метохији између два светска рата била је Косовска Митровица са околином, чему је нарочито доприносио рудник Трепча, али мањи рудници попут Новог Брда доприносили су локалном развоју у руралним областима.

Први писани трагови о руднику Ново Брдо датирају још из средњег века, где је био један од најважнијих рудника сребра у српској држави. Ипак, доласком Турака, а нарочито након сеобе Срба 1690, рударство у овом подручју замире. Активно коришћење рудника Ново Брдо почиње после Првог светског рата. Почетком 1919. била је упућена британска мисија да процени штету нанету привреди земље услед ратних разарања. Александар Вреј, њен члан, из Одељења за научна и индустријска истраживања, поднео је извештај под називом „Геологија и минерална богатства државе Срба, Хрвата и Словенаца“ у коме је нагласио важност овог терена због руда олова и цинка. Ускоро се за овај простор заинтересовала енглеска компанија Selection Trust из Лондона. Предузеће је ступило у контакт са локалним властима, а предузеће Novo Brdo Mines Limited, као филијала Selection Trust-а, предузело је 1920-их истраживање рудних потенцијала Новог Брда. Концесија је откупљена једним делом 1927. а остатак 1928. године. Компанија је утврдила резерве руде од неколико стотина хиљада тона. Након првих повољних резултата, извршена су геолошка истраживања на различитим хоризонтима, утврђујући да се рудна маса састоји од сулфида олова, цинка и гвожђа, са малом количином сребра.

Рудна маса и рудник били су у тада малом месту Ново Брдо, далеко од главних путева. Вађење руде вршило се механички, али са мањом механизацијом због руралног карактера. Руда је превожена камионима (јер железнице није било) до ближих прерађивачких центара. Флотација је вероватно била у била у Косовској Митровици а могуће да је постојала мањег капацитета у оближњој Кишници (у самом Новом Брду је отворена тек након Другог светског рата). Управа се делила на основна одељења, са мањим бројем запослених, углавном локалних радника и неколико страних стручњака.

Ново Брдо – мањи рудник са ограниченим капацитетима

Јаме и окна новобрдских рудника обиловали су оловном и цинканом рудом, са годишњим капацитетом од око 20.000–30.000 тона. Није познато да ли је рудник имао мању електричну централу или је струју добијао путем дизел генератора. У 1938. години, Novo Brdo Mines Limited се фузионисала са Trepca Mines Limited, постајући део веће структуре под Selection Trust-ом. Ово је повећало инвестиције, али Ново Брдо је остало мањи рудник.

Број радника у Новом Брду остао нам је непознат, вероватно не више од стотинак, са вероватном повећањем током тридесетих година. Радници су долазили искључиво из околних села, са мањим бројем стручне снаге из околних вароши Гњилана и Приштине. Плате су биле сличне, 35–100 динара дневно за раднике. Превоз је био пешачки или основним средствима, без организованог превоза као у Трепчи. Здравствена заштита била је основна, са амбулантом и теренским дежурствима. Локални радници живели су у својим кућама, са основним платама и снабдевањем преко рударске задруге јер није било локалне трговине.

Није било великих инвестиција у културу или спорт, с обзиром на руралност. Свакодневни живот радника одвијао се у изразито руралним и планинским условима са ограниченим културним активностима. Није било клубова или спортова, већ самоорганизованост као самостална иницијатива.  

Енглеска колонија

Рудник је под британском управом, иако мањег обима од Трепче, до 1930-их изградио скромну „енглеску колонију". Смештена у подножју данашње новобрдске вароши, поред потока који се и данас (у жаргону) назива Градски поток.

Имала је неколико зграда за смештај стручњака (инжењера и техничара) и ограничене објекте за основни друштвени живот.

Колонија је имала зграду и куће за британске и друге стране стручњаке, заједнички простор за оброке и дружење (мали „мес“ или касина за самце), основну амбуланту у оквиру руднила,

минималне рекреативне елементе (мали врт, простор за одбојку или једноставне спортске активности на отвореном).

Живот страних стручњака био је изолован: свакодневица се сводила на рад у руднику, кратке шетње планинским тереном, читање, можда понеки радио или дописивање са домовином. Услови су били тешки због хладних зима, лоших путева и удаљености — снабдевање намирницама и материјалом зависило је од спорих транспорта.  

Друштвени живот био је минималан: ретке приредбе, повремене фудбалске утакмице на импровизованом терену или окупљања на отвореном или у заједничким просторијама, јер није било кафана у самом Новом Брду, али без организованих клубова, џез оркестара или спортских такмичења као у Трепчи.

У целини, „енглеска колонија“ представљала је малу оазу европског начина живота усред планинске изолације — симбол британског присуства, али без већег утицаја на ширу локалну заједницу због малог обима рудника и руралног окружења.

Чланак адаптирао, прилагодио и мало проширио (за мањи, рурални карактер Новог Брда)

smArt⁰¹|²⁶

Извор: "Развој рудника Трепча у периоду између два светска рата" БОЖИЦА Ж. СЛАВКОВИЋ МИРИЋ (ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ  БЕОГРАД)

Свети Серафим Саровски – путеви молитве између Русије и Грчке

Празник Светог Серафима Саровског увек изнова подсећа да постоје светитељи чије присуство не остаје затворено у оквирима једног народа или једне земље. Иако је дубоко укорењен у руску духовност, Свети Серафим је својим животом, подвигом и благодаћу превазишао географију. За нас, та истина није остала само у књигама и житијима, већ се потврдила кроз лично искуство – у два различита времена и на два различита места.

После погружавања

Прво поклоничко путовање водило нас је 2012. године у Русију, у Дивејево, у манастир који представља срце серaфимовског предања. Тај манастир није само историјско место, већ живо духовно тле, натопљено молитвама генерација монахиња и поклоника. Након обиласка манастирског комплекса и  обавезног погружавања у оближњем источнику упознали смо и једног Србина, становника "изванманастирског" насеља.

Источник С. Серафима (изван манастирског комплекса)

Ноћење у манастирском конаку било је више од обичног боравка – било је то урањање у један другачији ритам постојања, где се дан и ноћ мере звоном, а не сатом.

Литургија којој смо присуствовали носила је ону руску сабраност и стрпљење, у којој нема журбе, јер се ништа „не завршава“, већ се све приноси. А онда – Канавка Пресвете Богородице. Ход по том кругу, уз понављање 150 пута молитве „Богородице Дјево“, био је подвиг у малом: једноставан, али захтеван, тих и дубок.  Корак по корак, молитва по молитва – без спољашњег узбуђења, али са унутрашњим смирењем. Управо таквим путем и сам је Свети Серафим ишао.

Гроб Мотовилова

Медвед "осликан"на кори дрвета

Оно што Светог Серафима Саровског чини јединственим није само строгост његовог подвига, већ наизглед парадокс који је из њега проистекао: из крајњег аскетски живота рађала се радост. Његова чувена поука да је „циљ хришћанског живота стицање Духа Светога “ није била апстрактна теологија, већ плод лично проживљене стварности. Зато су његове речи увек почињале поздравом „Радости моја“, јер радост код њега није била емоција, већ знак присуства Духа Светога. Управо у том светлу треба разумети и Канавку у Дивејеву, и тишину Сарова, и чудеса која су се догађала без наметљивости: све су то били спољашњи трагови једног унутрашњег мира, стеченог кроз молитву, послушање и љубав. Та серaфимовска радост није била бег од света, већ његово преображавање, због чега је његово присуство остало живо и далеко изван граница Русије.

Тада се чинило да је тај сусрет заокружена целина – Русија, Саров, Дивејево. Али духовни доживљаји, ако су истински, често не престају онда када човек то очекује.

Пет година касније, у јуну 2017. године, након летовања на Пелопонезу, међу бројним руским посетиоцима и поклоницима, сазнали смо да у Грчкој постоји манастир посвећен управо Светом Серафиму Саровском. Та вест је звучала готово невероватно: руски светитељ, у грчким планинама.

Реч је о Манастиру Светог Августина и Светог Серафима Саровског, који се налази у области Дорида, близу села Трикорфо, изнад Коринтског залива, на надморској висини од око 600 метара. Манастир је основао архимандрит Нектариос Мулациотис 1991. године, а већ сама његова посвета говори о ширини визије – заједничко поштовање Светог Августина Ипонског и Светог Серафима Саровског, као мост између источног и (раног) западног хришћанског духовног наслеђа унутар Православља.

Главна манастирска црква – католикон – управо је њима посвећена. Посебну пажњу привлачи импозантан звоник са 62 звона, чији дизајн подражава чувени звоник Свете Софије у Цариграду, што читавом комплексу даје снажан симболички набој – спајање предања, историје и молитве.

У манастирској порти налази се јединствено уређен простор са реконструкцијама десетак чуда Светог Серафима, изведених у природној величини. Те сцене, међу којима је и чувено храњење медведа, не делују као обична илустрација. Напротив, оне подсећају да су чуда код Светог Серафима била последица његове потпуне кротости и мира – односа према творевини без страха и без владања, већ са љубављу.

Данас у манастиру живи око тридесет монаха, а он је отворен за поклонике и посетиоце током целе године, као место тишине, молитве и духовног уточишта. У том грчком амбијенту, међу маслинама и каменом, присуство Светог Серафима делује подједнако природно као и у шумама Сарова.

Када се ова два поклоништва – руско и грчко – сагледају заједно, постаје јасно да Свети Серафим припада Цркви у њеном најдубљем смислу, а не једном простору или народу. Он се јавља тамо где има смирења, молитве и искрене потраге за Богом.

Зато је сећање на њега увек више од успомене. То је наставак једног сусрета који се, иако временски раздвојен, унутрашње никада није прекинуо.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰¹|²⁶

Васуљица: Мирис алве, отворено небо и мајчине поуке

​Седим вечерас, док мраз стеже око прозора као некад у старом завичају, и кроз дим кафе покушавам да „вратим филм“. На данашњи дан, на Васуљицу или Мали Божић, небо изнад Новог Брда имало је неку посебну боју. Није то била обична ноћ; то је била ноћ када су се границе између земље и неба брисале, а ми, деца, стајали смо са носевима приљубљеним уз хладна стакла, чекајући тренутак истине.

Васуљица, или како се данас зове – Српска Нова година, није била само празник. То је била ноћ магије, страха и неке тихе наде која се увлачила у кости заједно са хладноћом.

Поука о „шињику главе“

Старији су причали да се у поноћ небо отвара и да тада Бог испуњава сваку жељу. Сећам се, стајали бисмо напољу, загледани у ведро звездано небо, чекајући поноћ. Веровало се да се тада небо отвара и да сам Бог гледа доле, спреман да испуни жељу ономе ко га први угледа. Али ваљало је изаћи напоље, под ведро небо, да те Бог боље види. Нека деца нису излазила, та новобрдска тишина и мрак били су превелики за њихова малена плећа. Док они храбрији дрхтали што од зиме, што од узбуђења, мајка би нас увек благо опомињала својом чувеном причом, да нам смири превелике жеље.

„Пазите шта желите,“ говорила би тихим гласом. „Био је један дечак, много давно, који се плашио да изађе напоље. Кад се небо отворило, он само протури главу кроз старинске решетке на прозору и у брзини, уместо да затражи шињик блага, он повика:

 ’Боже, дај ми шињик главе!’ 

Бог му испуни жељу, глава му порасте, и више није могао да је извуче назад кроз решетке. Остаде тако заглављен, да научи школу.“

Та мајчина прича нас је увек „трезнила“. Научила нас је да у моментима када нам се цео свет нуди, треба бити пажљив, скроман и јасан у молитвама.

Обредни хлеб: Срећа за целу кућу

Пре тога, током вечери, кућа би одисала празничном атмосфером. ​Док се мирис меса и ракије ширио кућом, главно место на трпези заузимала је Васуљица. Негде је то медена погача, премазана златом наших пчела, а код нас је то била бареница - нешто као измрвљена проја). Добили смо још једну шансу. Ако нам је Божић нешто ускратио, Васуљица је ту да поправи ствар... 

Пре почетка вечере, сви бисмо се окупили око стола. Ритуал је био светиња: погача се окреће, а затим ломи на онолико делова колико има чланова породице, уз обавезна два дела – један „за кућу“ и један „за путника намерника“.

Свако је нестрпљиво чекао своје парче, надајући се знамењу. У погачи су били скривени комадићи који су одређивали нашу судбину за ту годину: дреново дрвце за здравље, зрно за берићет у пољу... Али најважнији је био новчић. Веровало се да онај ко га извуче неће бити богат само за себе, већ да ће те године бити носилац финансијске среће за целу породицу.

А онда, ту је била и „Мрза“. Ко извуче то парче, знало се – биће мало мрзошљивији те године. Малена сестра је једном извукла баш то. Како није знала добро да изговори, поносно је показала свима своје дрвце и узвикнула: „Ја сам извукла МИЗУ!“ Цела кућа се орила од смеха. Тај надимак, „Миза“, остао је уз њу до дана данашњег. Тако је добила надимак који носи и данас, као успомену на једно далеко вече и дечију невиност. И данас, кад је сретнем као остварену и вредну жену, не могу а да је не подсетим на ту Васуљицу када је „пригрлила“ своју лењост као највећи благослов.

Слатко сиромаштво: Алва од препрженог брашна

У тим нашим скромним новобрдским кућама није било раскошних торти ни колача. Али било је нечег бољег. Памтим мирис слатке алве коју је мајка правила од препрженог брашна, масти и шећера (или меда). То је био једини слаткиш, али за нас – највећа посластица на свету. Онај мирис брашна које полако румени на шпорету „смедеревцу“ и данас је за мене мирис празника. Та алва је била симбол нашег детињства: једноставна, топла и слатка таман толико да заслади све тешке дане који су пролазили.

Васуљица нас је учила заједништву. Учила нас је да дељење погаче значи дељење живота, а да је право благо оно које сви заједно имамо око те скромне трпезе.

Наравоученије за нову годину

​Васуљица у Новом Брду није била само празник; била је то лекција о скромности, породици и чистој дечијој вери. Данас, када су шињици неких других вредности постали важнији, добро је сетити се оног осећаја када се небо отвара.

​Зато, ноћас кад откуца поноћ, немојте журити. Пожелите нешто од срца, али јасно и разговетно. И изнад свега, пожелите да вам трпеза буде слатка као васиљица са медом, а кућа пуна смеха — баш као што је била наша када је „Миза“ пронашла своју срећу у комаду хлеба.

​

Срећан вам празник, драги моји, и пазите шта желите – нека вам жеље буду велике у љубави, а скромне у хвалисању!

Срећна вам Васуљица и Православна Нова година!

Ништа није било узалуд: Кад птице одрасту

Скоро ће двадесет година од једног болног одласка. 

У годинама када се живот још не заокружује, него се шири и узлеће, једна душа је напустила овај свет. Време је пролазило, годишња доба су се смењивала, а живот је наставио да иде напред, као да зна нешто што ми тада нисмо могли да схватимо. Она је тек прекорачила четрдесету – доба у којем се живот не сабира, већ шири, као крошња која тек почиње да даје прави хлад. За собом је оставила три млада бића, још недовољно снажних крила, неспремних за висине у које су морале да пођу и празнину која је у први мах деловала као провалија без дна. Тада се чинило да је гнездо остало изложено ветру, да је небо превисоко, а земља претешка. 

Али време, стрпљиво и ненаметљиво, учинило је своје. Птице су порасле, ојачале, научиле лет, и данас око њих трепере нови животи – мали птићи, гласни, немирни, пуни радости. Свет се, на начин који тада нико није могао да предвиди, умножио. 

Сећање на дан растанка и даље носи тежину. Постоји бол без речи и који се не изговара, који превазилази сваки људски језик – бол онога ко испраћа своје дете. Не постоји већа празнина у души од оне у којој гледа како његов птић креће путем којим више не иду заједно. Тог часа, у немом присуству, земља је примила оно што је дотад држала, а небо се, макар за трен, учинило ближим него иначе. Није било много речи, погледи су говорили више од сваког плача. Био је то час у којем се све предаје, јер ништа више није у људској моћи. То није био тренутак слома, већ тренутак немог стајања пред тајном која превазилази разум.

Неколико дана раније, у зимском миру тог предновогодишњег дана, узнесена је молитва у тишини манастирских зидина. Ништа велико, ништа гласно – само нада положена пред Бога. Молитва је изречена, захвалност принесена, и кораци су се вратили свакодневици. Већ сутрадан, она је тихо прешла границу овога света.

Дуго је пре тога била прикована за болничку постељу, али није отишла сама нити неспремна. У миру је примила оно што се прима као храна за пут који није кратак, за вечност и сабрано дочекала свој прелазак. У том тренутку, бол није нестао, али је добио смисао. Када се све земаљско чини крхким, показала се велика Божија милост – не као објашњење бола, већ као светлост која не заслепљује, него тихо греје. Јер велика је милост отићи не у расулу, него у сабраности.

Време је потом учинило оно што увек чини – кренуло је да лечи, али не брисањем, већ преображајем. Младе птице су расле. Училе су да стоје, да ходају, да лете. Данас, око њих се већ чује цвркут птића, нових живота који су се изнедрили из онога што је некада изгледало као неповратан губитак. Гнезда су се умножила. Радост се, неочекивано, разгранала.

И данас, сећања на њу не долазе у једном облику већ као кратки блескови: дан радости и венчања, кораци који су водили са једне свечаности на другу, спонтаност, отвореност, жеља да се живот дели, а не задржава. Сећам се и дана када је и сама правила своје гнездо – спонтано, у ходу, са осмехом и журбом која је више личила на радост него на хаос. Увек је имала ту даровитост да живот дочека без страха, као нешто што се дели, а не чува. Волела је окупљање, топлину, обичај који спаја, а не раздваја. Умела је да дочека – не разметањем, већ чистим срцем.

Данас, када птићи испуњавају домове веселим трчкарањем, немогуће је не помислити колико би једно срце било пуно да све то може да види. Али сигурно види! Не очима, него на начин који не познаје удаљеност. Јер оно што је једном посејано љубављу, не нестаје одласком.

Када се све сабере, постаје јасно: живот се не мери годинама, него по остављеним траговима. Траговима који не зависи од дужине него од дубине. Он се мери оним што наставља да живи, да расте, да лети. И у том непрекинутом кретању, између земље и неба, бол полако прелази у спокој, а спокој у наду.  Неко живи дуго, а не остави ништа. Неко оде рано, а иза њега остане читаво јато. Оно што је једном узлетело у љубави, не пада са одласком. Само расте у висину.

И зато овај спомен није плач, него тихо благодарење. За живот који је био кратак, али пун. За одлазак који је био болан, али миран. И за чудо које се, упркос свему, наставило – у лету птица и у гласовима птића, који сведоче да љубав не познаје крај.

Нека нас Господ научи да живот примамо као дар, а не као терет;

да у данима светлим будемо благодарни,

а у данима тешким – стрпљиви и будни.

Нека нам подари срце које уме да се радује без површности

и да трпи без очајања,

поглед који у сваком часу тражи смисао,

и веру која зна да Божја воља није против човека,

него увек за његов живот.

Јер све што је проживљено са Богом

остаје сачувано,

а све што је поверено Њему

никада није изгубљено.

Писано памћење као облик завета

Монографија о селу Плавици и разговор у подкасту „Сачувајмо благо“

У времену у којем се културно памћење све чешће своди на фрагменте и успутне белешке, појава једне озбиљне, документоване монографије представља догађај сам по себи. Излазак из штампе књиге „Плавица – време, људи и догађаји“, који се очекује ових дана, аутора Срећка Мартиновића управо је такав тренутак — тих, али значајан.

Тим поводом, аутор је гостовао у подкасту „Сачувајмо благо“, који води Серафим Антус, у разговору који је далеко превазишао уобичајени формат представљања књиге. Разговор се развијао као промишљање о смислу писања, о дугу према завичају и о потреби да се локална историја сачува као део ширег културног и духовног наслеђа српског народа на Косову и Метохији.

Монографија о Плавици прва је свеобухватна публикација посвећена овом селу, смештеном у непосредној близини средњовековног Новог Брда — некадашњег рударског, трговачког и духовног средишта српске државе. Књига обухвата историјске токове, географске и рударске особености подручја, као и породице и људе који су вековима живели и опстајали на том простору. Посебна пажња посвећена је изворима, архивској грађи и усменом предању, које је аутор годинама стрпљиво прикупљао.

У разговору за подкаст, Мартиновић је истакао да га није водила потреба за личним исказом, већ осећај да Плавица не сме остати без писаног трага. „Ако се не запише, као да није ни постојало“, мисао је која прожима и књигу и сам разговор. Историја села, по његовом схватању, није само збир података, већ сведочанство о трајању упркос историјским ломовима.

Посебно место у монографији заузима питање самог назива Плавице. Ослањајући се на историјске изворе, аутор разматра различита тумачења и указује на везу имена села са бојом руде која се вековима експлоатисала у овом крају. Први поуздани писани помен Плавице потиче из XIV века, што јасно сведочи о дубини историјског слоја који је књигом обрађен.

Издавачи монографије су „Православно братство Кнез Лазар“ и издавачка кућа „Сербика“. Ова сарадња дала је књизи додатну тежину, јер је реч о делу које није настало ради тржишта, већ ради очувања идентитета и памћења. Промоције књиге планиране су у самом Новом Брду, али и у више градова у Србији, што сведочи о интересовању које превазилази локалне оквире.

Но, разговор у подкасту „Сачувајмо благо“ открио је и шири контекст ауторовог рада. Поред монографије о Плавици, Мартиновић ради на приређивању дечје књиге о вери — пројекту који захтева посебну осетљивост и духовну одговорност. Истовремено, ангажован је на помоћи око издавања књиге „Злочини качака у Новом Брду“ аутора Новице Балића, као и на припреми монографије о породици Дрмончић–Аксић из централног Косова. Сви ови подухвати повезани су заједничком нити — потребом да се личне, породичне и локалне историје сачувају од нестанка.

Посебан значај има и рад на серији текстова за часопис „Литерарни отисак“, посвећених крађи и присвајању српске културне баштине на Косову и Метохији. У тим текстовима, како је истакнуто у подкасту, реч није о публицистичком ефекту, већ о документовању процеса који угрожава само биће културног памћења.

Разговор је вођен на дан православног празника Отаца, што је целом сусрету дало додатну симболику. У том контексту, аутор је говорио о одговорности према прецима и потомцима, о томе да очинство није само биолошка, већ и духовна категорија. Оно што се наследи, мора се сачувати и предати даље — ако не у животу, онда у речи.

По струци машински инжењер, Срећко Мартиновић себе одређује као независног истраживача историје Новог Брда и његовог окружења. Његов рад показује да формално звање није предуслов за озбиљан истраживачки приступ, већ да су дисциплина, метод и поштовање извора темељ сваког вредног доприноса.

Монографија „Плавица – време, људи и догађаји“ и разговор у подкасту „Сачувајмо благо“ заједно чине једну целину: сведочанство о томе да културна баштина не нестаје сама од себе, већ онда када престанемо да је чувамо. Овакви подухвати подсећају да је писана реч и даље један од најпоузданијих облика отпора забораву.

За подкаст "Сачувајмо благо"

уредио и разговор водио

Серафим Антус

Сусрет са „Сверуским Баћушком“: Наше поклоњење Светом Јовану Кронштатском

Данас, када наша Света Црква прославља Светог праведног Јована Кронштатског, срце ми је посебно испуњено сећањем на дане када смо моја супруга и ја добили благослов да посетимо његов дом и целивамо његове свете мошти.

Свети Јован није био обичан свештеник. Био је жива буктиња вере у тешким временима за Русију, пастир који је свакодневно служио Литургију и који је својим молитвама исцељивао хиљаде људи — од сиромашних радника до царскe породице. Његова љубав није познавала границе, а његов позив на покајање и живот у Христу одзвања и данас.

[Испред Цркве Св. Јована Кронштатског на Карповки]

Божијим промислом, пут нас је одвео у царски град, Санкт Петербург. Но, наш циљ није био само туристички обилазак, већ сусрет са светињом. Наша домаћица и водич кроз духовне дубине овог града била је наша драга сестра у Христу, Рускиња Олга. Њена љубав и гостопримство учинили су да се у туђој земљи осећамо као код своје куће, међу својима.

[Испред храма]

Када смо стигли до Јовановског манастира на реци Карповки, где почивају његове мошти, дочекао нас је призор који сведочи да је Свети Јован и даље жив и делатан међу нама. Иако је прошло више од једног века од његовог упокојења, реке људи и даље хрле ка њему.

[Испред храма: Палионица свећа]

Стајали смо у тишини, окружени верницима који су дошли са својим мукама, надама и молитвама. Осећао се онај исти дух утехе којим је Баћушка зрачио за живота. Бити на месту где је он служио и где његово тело почива, значи осетити физичку близину Неба.

[Детаљ из крипте: Кивот]

Принели смо молитве за наше породице, за пријатеље и за сав наш народ, знајући да Свети Јован Кронштатски чује сваки уздах. Тај тренутак целивања моштију остао је урезан у нашим душама као печат благодати који носимо назад у нашу отаџбину.

[Након поклоњења]

Нека би молитвама Светог праведног Јована Кронштатског Господ укрепио све нас, а посебно нашу сестру Олгу која нам је омогућила овај незаборавни сусрет.

Свети праведни оче Јоване, моли Бога за нас!

Отац Игњатије - пут једног монаха

Првих дана месеца јануара лета Господњег 2007. године стигла нам је права зима — онаква каква треба да буде, као некада. У свим крајевима били смо затрпани снегом. Не оним празничним и лакомисленим, већ дубоким и тешким, који утишава звук и продубљује мисао.

Испред манастира Драганац

Након неколико празничних дана проведених са својим синовима и њиховим породицама у Београду, отац је, одмах по Новој години, изразио жељу да се врати својој кући, у Ново Брдо. Пут је био спор и напоран, али сабран. Као да нас је сама природа приморавала да говоримо мање, а мислимо више.

Већ сутрадан нашли смо се у манастиру Драганац, ушушканом у нестварни амбијент храстове шуме, под снегом који је досезао скоро до кукова. Манастир је стајао у белини као да није подигнут људском руком, већ као да је израстао из тишине и молитве. Дим се једва видео, а кораци су се губили чим би били направљени. После службе, као и много пута пре и после тога, позвани смо да останемо на ручку.

Трпеза – за Божићни пост – необично богата. Вариво од купуса, густо и мирисно, имало је укус који је збуњивао. Као да у њему има и рибе, и нечег још пунијег. Јели смо ћутећи, више ослушкујући него разговарајући. Тек касније, са благим осмехом који није тражио пажњу, отац Игњатије нам је открио тајну: лисичарке, печурке убране у околној шуми и осушене у манастирским одајама.

Али истина је била једноставна и јасна – тај укус није дала ни печурка, ни купус. Дао га је човек. И љубав с којом је све било припремљено.

Али време у Драганцу не тече право; оно се, као и молитва, враћа у прве дане 2003. године. На вечерњој служби, уочи празника Светог Игњатија Богоносца, без спољашње свечаности, у манастиру је обављено монашење једног искушеника. Владика Артемије је тада, у беседи која је по тону била више очинска него свечана, подсетио да монаштво није уздизање, него силажење; не чин одвајања од света, него улазак у непрестану борбу са самим собом. Подсетио је и на нешто што су многи тек касније у потпуности схватили – да се тим монашењем у Драганцу, после много векова, поново обнавља прекинута монашка нит.

У јесен те године, када се све у природи сабира и тихо затвара, и ми смо, сваки својим путем на један другачији начин, били приведени истом стаду. После деветнаест година грађанског брака, приступили смо црквеном венчању. Он – кроз монашки завет, ми – кроз благослов брака. Различити путеви, али исто место сабрања. Као да је та година, свакоме на свој начин, постављала питање припадања и одговора на позив који се више није могао одлагати.

Монашки живот у манастиру Драганац под игуманским штапом оца Кирила није био лак. Типик је био строг, непреговорљив. Није се прилагођавао људима, него је људе износио на светло, са свим њиховим слабостима. Многи нису издржали. Одлазили су тихо, без рђаве намере, али и без снаге да остану. Отац Игњатије је остао. Не зато што је био најоздржљивији, него зато што је био постојан. А постојаност је, у монаштву, често највећи и најтиши подвиг.

Временом му је поверено и оно што се не даје олако, свештени чинови, служење у олтари и исповест. Благослов да носи туђу душу пред Бога. И данас памтим, кад је већ био у чину јеромонаха, добио је благослов да исповеди и моју стару мајку. А касније, у годинама када је владика Артемије већ био на заласку снаге, отац Игњатије је, не истичући се нимало, носио део терета који се даје само онима за које се зна да неће говорити више него што треба, нити мислити више о себи него о другима.

Ипак, остао је у сенци. У сенци снажне личности оца Кирила, у сенци јаког духовног ткива Косовског Поморавља. Није се гурао, нити тражио место. Као да је његов пут од почетка био пут оних који носе без видљиве награде.

Половином фебруара месеца 2011. године тај пут је нагло прекинут. Доласком нове, безаконе епархијске управе, његов боравак у манастиру је доведен у питање, а затим и насилно окончан. Није му било дозвољено да понесе ни најосновније личне ствари, па ни чарапе и рубље. Годинама служења, молитве и труда стало је у један тренутак без објашњења.

Сведочећи истину изговорио је речи које не звуче као оправдање, него као исповедање:

„Ја сам заправо прогнан из манастира због недвосмислено изреченог става да не могу да одбацим свог духовног оца — Владику Артемија, и његов акт о поновном враћању на трон Епархије рашко-призренске. При свему, расуђивање Владике Артемија по свим питањима претпостављам свом расуђивању.“

Ни у тим речима није било горчине. Само јасноће. А јасноћа, у таквим тренуцима, кошта више од било каквог компромиса.

Изгнан из Драганца, али не и удаљен од служења, боравећи у манастиру Љуљаци, заједно са оцем Јованом водио је духовни обред венчања – привео је Господу родитеље моје жене, већ у добро поодмаклим годинама. За њих двојицу то је била прва самостална служба венчавања. Без велике свечаности, али са миром који се јавља само онда када служба није форма, него дар. Као да је, после неправде, уследила тиха потврда да се позив не губи губитком места, него да се служба наставља тамо где те Господ позове.

 

Потом је служба Богу сама нашла свој наставак – у Барајеву, међу нама. Због болести оца Кирила, полако и без наметања, преузимао је улогу нашег духовника, настављајући нит коју је некада започео отац Кирило. Данас, као игуман манастира Светог Николаја Српског у Црквенцу, у себи носи искуство стрпљења, градње и трпљења – искуство које се не учи, него проживљава.

А када се данас сетим оне зиме, снега до кукова и варива од купуса са лисичаркама, знам да постоје монаси који не остављају велике трагове у књигама, али остављају неизбрисив укус у животима људи. И тај укус, упркос свему, остаје.

Срећко М. Мартиновић, 

smaArt⁰¹|²⁶