Ништа није било узалуд: Кад птице одрасту

Скоро ће двадесет година од једног болног одласка. 

У годинама када се живот још не заокружује, него се шири и узлеће, једна душа је напустила овај свет. Време је пролазило, годишња доба су се смењивала, а живот је наставио да иде напред, као да зна нешто што ми тада нисмо могли да схватимо. Она је тек прекорачила четрдесету – доба у којем се живот не сабира, већ шири, као крошња која тек почиње да даје прави хлад. За собом је оставила три млада бића, још недовољно снажних крила, неспремних за висине у које су морале да пођу и празнину која је у први мах деловала као провалија без дна. Тада се чинило да је гнездо остало изложено ветру, да је небо превисоко, а земља претешка. 

Али време, стрпљиво и ненаметљиво, учинило је своје. Птице су порасле, ојачале, научиле лет, и данас око њих трепере нови животи – мали птићи, гласни, немирни, пуни радости. Свет се, на начин који тада нико није могао да предвиди, умножио. 

Сећање на дан растанка и даље носи тежину. Постоји бол без речи и који се не изговара, који превазилази сваки људски језик – бол онога ко испраћа своје дете. Не постоји већа празнина у души од оне у којој гледа како његов птић креће путем којим више не иду заједно. Тог часа, у немом присуству, земља је примила оно што је дотад држала, а небо се, макар за трен, учинило ближим него иначе. Није било много речи, погледи су говорили више од сваког плача. Био је то час у којем се све предаје, јер ништа више није у људској моћи. То није био тренутак слома, већ тренутак немог стајања пред тајном која превазилази разум.

Неколико дана раније, у зимском миру тог предновогодишњег дана, узнесена је молитва у тишини манастирских зидина. Ништа велико, ништа гласно – само нада положена пред Бога. Молитва је изречена, захвалност принесена, и кораци су се вратили свакодневици. Већ сутрадан, она је тихо прешла границу овога света.

Дуго је пре тога била прикована за болничку постељу, али није отишла сама нити неспремна. У миру је примила оно што се прима као храна за пут који није кратак, за вечност и сабрано дочекала свој прелазак. У том тренутку, бол није нестао, али је добио смисао. Када се све земаљско чини крхким, показала се велика Божија милост – не као објашњење бола, већ као светлост која не заслепљује, него тихо греје. Јер велика је милост отићи не у расулу, него у сабраности.

Време је потом учинило оно што увек чини – кренуло је да лечи, али не брисањем, већ преображајем. Младе птице су расле. Училе су да стоје, да ходају, да лете. Данас, око њих се већ чује цвркут птића, нових живота који су се изнедрили из онога што је некада изгледало као неповратан губитак. Гнезда су се умножила. Радост се, неочекивано, разгранала.

И данас, сећања на њу не долазе у једном облику већ као кратки блескови: дан радости и венчања, кораци који су водили са једне свечаности на другу, спонтаност, отвореност, жеља да се живот дели, а не задржава. Сећам се и дана када је и сама правила своје гнездо – спонтано, у ходу, са осмехом и журбом која је више личила на радост него на хаос. Увек је имала ту даровитост да живот дочека без страха, као нешто што се дели, а не чува. Волела је окупљање, топлину, обичај који спаја, а не раздваја. Умела је да дочека – не разметањем, већ чистим срцем.

Данас, када птићи испуњавају домове веселим трчкарањем, немогуће је не помислити колико би једно срце било пуно да све то може да види. Али сигурно види! Не очима, него на начин који не познаје удаљеност. Јер оно што је једном посејано љубављу, не нестаје одласком.

Када се све сабере, постаје јасно: живот се не мери годинама, него по остављеним траговима. Траговима који не зависи од дужине него од дубине. Он се мери оним што наставља да живи, да расте, да лети. И у том непрекинутом кретању, између земље и неба, бол полако прелази у спокој, а спокој у наду.  Неко живи дуго, а не остави ништа. Неко оде рано, а иза њега остане читаво јато. Оно што је једном узлетело у љубави, не пада са одласком. Само расте у висину.

И зато овај спомен није плач, него тихо благодарење. За живот који је био кратак, али пун. За одлазак који је био болан, али миран. И за чудо које се, упркос свему, наставило – у лету птица и у гласовима птића, који сведоче да љубав не познаје крај.

Нека нас Господ научи да живот примамо као дар, а не као терет;

да у данима светлим будемо благодарни,

а у данима тешким – стрпљиви и будни.

Нека нам подари срце које уме да се радује без површности

и да трпи без очајања,

поглед који у сваком часу тражи смисао,

и веру која зна да Божја воља није против човека,

него увек за његов живот.

Јер све што је проживљено са Богом

остаје сачувано,

а све што је поверено Њему

никада није изгубљено.