Седим вечерас, док мраз стеже око прозора као некад у старом завичају, и кроз дим кафе покушавам да „вратим филм“. На данашњи дан, на Васуљицу или Мали Божић, небо изнад Новог Брда имало је неку посебну боју. Није то била обична ноћ; то је била ноћ када су се границе између земље и неба брисале, а ми, деца, стајали смо са носевима приљубљеним уз хладна стакла, чекајући тренутак истине.
Васуљица, или како се данас зове – Српска Нова година, није била само празник. То је била ноћ магије, страха и неке тихе наде која се увлачила у кости заједно са хладноћом.
Поука о „шињику главе“
Старији су причали да се у поноћ небо отвара и да тада Бог испуњава сваку жељу. Сећам се, стајали бисмо напољу, загледани у ведро звездано небо, чекајући поноћ. Веровало се да се тада небо отвара и да сам Бог гледа доле, спреман да испуни жељу ономе ко га први угледа. Али ваљало је изаћи напоље, под ведро небо, да те Бог боље види. Нека деца нису излазила, та новобрдска тишина и мрак били су превелики за њихова малена плећа. Док они храбрији дрхтали што од зиме, што од узбуђења, мајка би нас увек благо опомињала својом чувеном причом, да нам смири превелике жеље.
„Пазите шта желите,“ говорила би тихим гласом. „Био је један дечак, много давно, који се плашио да изађе напоље. Кад се небо отворило, он само протури главу кроз старинске решетке на прозору и у брзини, уместо да затражи шињик блага, он повика:
’Боже, дај ми шињик главе!’
Бог му испуни жељу, глава му порасте, и више није могао да је извуче назад кроз решетке. Остаде тако заглављен, да научи школу.“
Та мајчина прича нас је увек „трезнила“. Научила нас је да у моментима када нам се цео свет нуди, треба бити пажљив, скроман и јасан у молитвама.
Обредни хлеб: Срећа за целу кућу
Пре тога, током вечери, кућа би одисала празничном атмосфером. Док се мирис меса и ракије ширио кућом, главно место на трпези заузимала је Васуљица. Негде је то медена погача, премазана златом наших пчела, а код нас је то била бареница - нешто као измрвљена проја). Добили смо још једну шансу. Ако нам је Божић нешто ускратио, Васуљица је ту да поправи ствар...
Пре почетка вечере, сви бисмо се окупили око стола. Ритуал је био светиња: погача се окреће, а затим ломи на онолико делова колико има чланова породице, уз обавезна два дела – један „за кућу“ и један „за путника намерника“.
Свако је нестрпљиво чекао своје парче, надајући се знамењу. У погачи су били скривени комадићи који су одређивали нашу судбину за ту годину: дреново дрвце за здравље, зрно за берићет у пољу... Али најважнији је био новчић. Веровало се да онај ко га извуче неће бити богат само за себе, већ да ће те године бити носилац финансијске среће за целу породицу.
А онда, ту је била и „Мрза“. Ко извуче то парче, знало се – биће мало мрзошљивији те године. Малена сестра је једном извукла баш то. Како није знала добро да изговори, поносно је показала свима своје дрвце и узвикнула: „Ја сам извукла МИЗУ!“ Цела кућа се орила од смеха. Тај надимак, „Миза“, остао је уз њу до дана данашњег. Тако је добила надимак који носи и данас, као успомену на једно далеко вече и дечију невиност. И данас, кад је сретнем као остварену и вредну жену, не могу а да је не подсетим на ту Васуљицу када је „пригрлила“ своју лењост као највећи благослов.
Слатко сиромаштво: Алва од препрженог брашна
У тим нашим скромним новобрдским кућама није било раскошних торти ни колача. Али било је нечег бољег. Памтим мирис слатке алве коју је мајка правила од препрженог брашна, масти и шећера (или меда). То је био једини слаткиш, али за нас – највећа посластица на свету. Онај мирис брашна које полако румени на шпорету „смедеревцу“ и данас је за мене мирис празника. Та алва је била симбол нашег детињства: једноставна, топла и слатка таман толико да заслади све тешке дане који су пролазили.Васуљица нас је учила заједништву. Учила нас је да дељење погаче значи дељење живота, а да је право благо оно које сви заједно имамо око те скромне трпезе.
Наравоученије за нову годину
Васуљица у Новом Брду није била само празник; била је то лекција о скромности, породици и чистој дечијој вери. Данас, када су шињици неких других вредности постали важнији, добро је сетити се оног осећаја када се небо отвара.
Зато, ноћас кад откуца поноћ, немојте журити. Пожелите нешто од срца, али јасно и разговетно. И изнад свега, пожелите да вам трпеза буде слатка као васиљица са медом, а кућа пуна смеха — баш као што је била наша када је „Миза“ пронашла своју срећу у комаду хлеба.
Срећан вам празник, драги моји, и пазите шта желите – нека вам жеље буду велике у љубави, а скромне у хвалисању!
Срећна вам Васуљица и Православна Нова година!
Нема коментара:
Постави коментар