ПРИЧЕ ИЗ ЗАВИЧАЈА
Драгише С. Поповића (Бобија Прековачког)
Гиле
Само што је календарски стигла јесен, у планинском селу Прековцу, шест километара југозападно од средњевековног града Новог Брда, отворена је по први пут основна школа и дошао први учитељ. Млад и живахан, учитељ Милан, озарио се од среће што су га мештани у великом броју срдачно дочекали. Њихова радост и насмејана лица уливали су му уверење да ће своје планиве успешно реализовати. Момци, девојке, много раздргане деце и одраслих, међу њима и доста стараца и старица, сви у планинској свечаној ношњи, прилазили су му, поздрављали се с њим, пожелели му добродошлицу, нудили своје услуге, показивали своју децу или унуке… Милан је сијао од среће. Чуо је да је у неким селима било тешко окупити децу у школским клупама, јер су људи радије волели да им деца чувају овце и говеда.
Из гомиле људи издвоји се један старији бракалија са шубаром на глави и чворнатим кривим штапом у левој руци.
– Добро нам дошао, драги учитељу! У име целог села и своје име желим ти добродошлицу и успешан почетак рада у школи. Ми смо планинци доста сиромашни, али широког срца и добре душе. Знамо да ти неће бити лако; школску зграду немамо, а и стан за тебе нема. Надам се, даће драги Бог, средићемо и то. За сада смо се успели да у приватној кући опремимо једну учионицу, а за тебе ћемо се снаћи и направити места за спавање и живљење.
- Све ће бити у реду, стари - са осмехом на младом лицу рече Милан.
Одмах је Милан сазнао да је овај старији човек одборник села и задужен за његов дочек. Зове се Тодор. На предлог домаћина пошли су до зграде у којој је учионица.
Учионица је била прилично велика. Клупе стара и вероватно позајмљене из других школа. До самих улазних врата је уз сам зид је веома мала табла са рачунаљком а испред ње кухињски сто прекривен пак-папиром и до њега столица. Таваница од греда и дасака, зидови свеже окречени.
На зиду према дворишту је само један мали прозорчић без футера, већ облепљен земљом, те се не може отварати. Под је земљани. С десне стране је фуруна од бурета. Милан је одмах уочио да је све то тако скромно и бедно припремљено, без хигијенских услова, али је настојао да чика Тодор из остали мештани не примете његово незадовољство.
- Одлично сте опремили учионицу, чика Тодоре! Не рекосте ми колико вас има у селу? - упита Милан.
- Па, учо, како да ти кажем, још нисмо утврдили тачан број. Али, мислим да ће бити око шездесеторо деце - одговори чика Тодор.
- Одлично. А колико ће разреда бити?
- Само први и други, драги учитељу - одговори млађи човек, за кога је сутрадан сазнао да је председник Народног фронта.
– Знаш, драги учитељу, деца нам раније нису ишла у школу, сем неколико њих, јер нам је најближа у Бостану, пет километара далеко. И сад у Бостану имамо два дечака и једну девојчицу у четвртом разреду - рече Раде Николић, још један од виђенијих људи у селу.
- Добро је - са осмехом на лицу рече Милан. - Значи, шездесет ученика у два разреда, то није много. Направићу ја распоред, људи моји, па ће све тећи по плану и како ваља.
У учионицу уђе млађи човек, приђе и поздрави се са Миланом и осталима. Из џепа извади литрењак, скину пампур са грлића, подиже флашу и наздрави.
- Добро нам дошао, учо! Нека је са срећом почетак рада наше школе. Молим Бога да нам помогне да нам ти останеш, а не да побегнеш као што су пре тебе, за десет дана побегли учитељица и учитељ. Тачно је да ми немамо добре услове за учитеља, али је и тачно да смо сиромашан народ и да то треба учитељ да схвати... - као у љутини поче новајлија да прича, али га чича Тодор одмах прекиде својим оштрим прекором.
Милан му руку стегну, и рече:
- Добро, добро, Трифко, сви ми то знамо, али данас није време да се о томе говори, већ да нашег доброг и младог учитеља упознамо са нашом средином, па и са нама и ђацима! Овај млади учитељ је прихватио наше услове, на што му ја у своје име и у име свих вас најтоплије захваљујем, али се и обавезујем да ћу му помоћи колико год је то могуће, али и ви морате да се обавежете и да помогнете школи, што значи и самом учитељу. Само сложни и у сагласности са младим учитељем, можемо да успемо, ако учимо школу, али и да остваримо договорено око рада наше школе.
- Ја се извињавам, чика Тодоре, јер нисам имао лошу намеру, већ од радости што нам је дошао овако млад, а сигуран сам у процени, и добар учитељ, рекох што ме је и мучило. И теби се, учо, много извињавам, али сам данас много срећан што си нам дошао, те ће наша деца, а и моја деца, моћи да иду у своју школу, а не да остану неписмена као ми старији! - са сузама у очима рече Трифко, а онда приђе и загрли Милана.
Милан је прихватио Трифков поступак, загрлио га је и пољубио као рођака, што је међу присутнима деловало охрабрујуће.
- Нисам се ја Трифко, наљутио, већ на против. Ја волим отворене људе, а не подрепаше и улизице. И мени је криво што су моје колеге пре мене тако поступиле, али то нека њима служи на част, а ја и теби, и свима присутнима, кажем да сам дошао у ваше дивно село Прековце да учим децу, али и да ту останем и за собом оставим трага и сећање на мене као првог и правог народног просветитеља. Знам да многи мисле да сам ја много млад за овакав подухват и проблеме који ме чекају. Млад јесам, али сам пун енергије и хтења да све препреке савладам, али и уз вашу помоћ и подршку, да моји ученици буду међу најбољима у нашем срезу. Верујте ми на реч, а моја реч је тврђа од гранита! - енергично рече млади учитељ Милан.
Сви се међусобно погледаше и види се по изразима лица да су задовољни учиним речима. Чича Тодор прихвати литрењак из Трифкове руке, прекрсти се и рече:
- Живео, драги учитељу и добро нам дошао! Желим ти пуно успеха у раду, а нас ти дајем велико и чврсто обећање да ћемо те свему подржати и помоћи до крајњих граница знања и могућности. Деца ће редовно у школу, огрева ће увек бити довољно, а ти у сваком дому и у свако време дана и ноћи драг и мио гост!
- Не гост, чича Тодоре, већ као свој човек, као укућанин! - прихвати Раде.
- Тако је! - јави се Мирко Павић. - У мојој кући ће учa увек бити добродошао, али не као гост, већ као укућанин!
Младом Милану је све ово годило те се само смешкао и задовољно климао главом. Није веровао да ће овако бити примљен. Није веровао да ће овако бити примљен међу овим горштацима. Овлажиле му се очи од среће и задовољства. Нико данас није срећнији од њега. Први пут дошао у ово планинско место, из кога су, како рече Трифко, бежали учитељи пре њега, а осећа се као да је ту рођен и да ови људи нису њему непознати, већ као да је са њима растао живео... "Боже драги, Ти си свемоћан и много ти хвала!" - оте се нешто из њега, али тако тихи да нико није чуо.
- Ја бих, драги моји, да закључимо разговор и вратимо се осталима у дворишту, јер желим да се свима упознам, а посебно са мојим драгим ученицима. Мислим да ме сви добро разумете и ме замерате ми на предлогу - доврши Милан.
- У праву је уча, чича Тодоре, идемо у двориште. Морамо и да седнемо за софром, јер се је све охладило, а и уча је сигурно гладан - закључи Раде Николић.
Милан се насмеја и рече:
- Ја сам вам рекао да изнад свега ценим истину. Зато признајем, да је Раде погодио право у мету. Признајем драги моји да сам гладан као вук. Кад сам пошао из града јео сам, али ме је ово расположење, изванредно село, предивни људи, са искреним осмехом на лепим лицима, овај предиван планински ваздух, све скупа, признајем, узбудило и веома, веома обрадовало, а чеза добро иструцкала да осеhам глад. Зато одмах прихватам Радетов предлог и први излазим у двориште и право за софром! - смешећи се рече Милан и изађе из учионице.
Сви су уз смех излазили за њим, а у дворишту их је сачекало много срећних лица, не само деце већ и одраслих.
Тако је прошао први сусрет младог учитеља Милана са мештанима Прековца. Преноћио је у кући школског служитеља. Сутрадан га је пробудила граја радознале деце, његових будућих ђака у дворишту.
*
* *
Време је текло неумитно. Скоро ће и први снег. Млади учитељ Милан је неуморно и вредно радио са ђацима, али је организовао и градњу школе. Како је остао недовршен задружни дом из времена колективизације, и то у средини сеоског атара, на заравни званој „Куртино поље”, Милан је успео преко српских и обласних просветних власти да обезбеди дозволу и новац за градњу школе. Уз помoћ вредних мештана за само месец дана постављен је кров на каменом здању несуђеног задружног дома. Истовремено је извршено малтерисање унутрашњих зидова и плафона. Тако је Прековце за веома кратко време добило школу са две велике учионице, канцеларијом и једном собом за учитеља. Петог децемора 1951. године школа је почела да ради у новим просторијама, на радост мештана, ђака и младог учитеља Милана.
Како је Милан још у махали Теринчани, где је школа радила у кући Трифка Савића, окупио око себе све младе момке и девојке, почеле су многе активности на забави и образовању омладине У Прековцу. Одржавао јe разна предавања за омладину из разних области, тe cу ce сваке вечери испред зграде у којој је била привремена школа, а кад је застудило,онда у учионици, окупљали млади из свих махала лепог планинског села Прековца. До касно у ноћ млади су слушали предавања свога учитеља, а онда би настала игранка. Милан је добро свирао хармонику a неколико младића фрулу што је било довољно да се развуче народно коло уз песму.
Како је младост најлепше доба у животу људи, то је и у Прековцу она дошла до изражаја. Младе, лепе и кршне планинке почеле су да се такмиче коіа ће од њих бити ближа младом учитељу.
За кратко успела је да се издвоји и сасвим зближи са Миланом веома лепа и млада Гиле. Отворено је изражавала симпатије према младом и лепом учитељу. Било јој је седамнаест година. Омалена растом, крупних црних очију, са дугим трепавицама, као пијавице повијеним обрвама, зубима белим као снег и веома лепо и правилно распоређеним у два низа, киком уплетеном од густе и смеђе косе, која је клизила низ леђа, увек насмејана и на свој начин ђаволаста, хвалила се другарицама како и уча стално гледа у њу.
Одмах је настала љубомора међу девојкама, и то је изродило причу да уча има неке интимне везе са овом враголанком. Гиле на то није реаговала, јер је волела да се и селу чује како јe уча воли, али и да она нема ништа против његове љубави. На примедбу стрине Милице, која је имала ћерку њених година, да је недолично да се често виђа са учитељем іедноставно је одговорила да и учитељ воли да буде са њом у друштву.
Кад је зима већ стигла, забелели се брегови и падине а школа се преместила у новим просторијама, Гиле је опет често одлазила код учитеља. Милану је било драго да буде у друштву младих Прековчана, али је водио рачуна да на мештане такви сусрети не оставе лош утисак. Једном јој је и напоменуо да код њега више не долази сама, већ са својим другарицама. Гиле се није наљутила на Миланову примедбу, већ је и даље наставила по старом.
- Гиле, мислим да је незгодно, а то ти понављам већ више пута, да те твоји из куће и други из села виде како код мене долазиш сама. Добро знаш да си још непунолетна, а ја и млад и момак. Из овога се може сваша изродити, а ја то не желим.
- Ја долазим, учо, јер желим да слушам твоје приче. Што се мојих тиче, они знају да сам ја поштена девојка, а право да ти кажем, мајка зна да сам код тебе и да међу нама нема ништа, сем дружења и причања - сталожено и веома мирно одговори она.
- Мајка зна, Гиле, али село не зна! Не желим, понављам ти, да мештани Прековца имају лоше мишљење о мени, да сам заводник, као и да међу нама постоји љубавна веза! - прилично љутито рече Милан.
Тако је Милан успео да убеди лепу девојку Гиле да код њега долази или са неком ближом рођаком или са другарицом. Њој није било право, јер није успела да оствари своје планове, али је, ипак, морала да прихвати Миланову сугестију. У селу се веома брзо сазнало како је Милан забранио не само Гилету, већ и осталим девојкама да код њега долазе саме, већ у друштву и онда када се постигне договор по плану омладинске организације који је водио омладинац Радивоје.
Било је вечери када су млади остајали у топлој школској учионици до пред зору, уз причу, песму, и игру и расположење које је красило дивну планинску младеж.
Како је омладинска организација слабо радила, а према учином сазнању није ни званично оформљена, предложио јe, a предлог је одмах прихваћен, да ce сазове збор младих, оба пола, и да се озваничи рад Омладинске организације села Прековца. Збор је заказан за први нерадни дан, недељу. Милан је на Оснивачки збор позвао председника Општинског комитета Савеза омладине општине Бостане и председника Среског комитета Савеза омладине среза гњиланског. Као што се и очекивало, велика учионица нове школске зграде била је препуна. Зборје успео и изабрано је ново руководство. За председника је, на предлог Радивоја Николића, једногласно изабран учитељ Милан, за секретара Радивоје Николић, за благајника Јован Павић, а Ратка Савић и Јана Митровић за чланове. Усвојен је и План рада.
Да је била оправдана иницијатива младог учитеља да ce оформи омладинска организација, показало ce одмах. Млади омладинци и омладинке отпочели су са уређивањем својих махала и дворишта, али тако што су увели такмичење. Омладинци су почели ca насипањем песком и шодером из
Криве реке главног пуга који je повезивао Прековце са суседним селима, Манишинцем, Зебинцем и Извором.
Дозидани су и потпорни зидови нa два моста нa овом пугу a онда замењене греде. Тако je зa кратко време овај пут постао лако проходан, а мештани сва четири села веома задовољни овом акцијом омладинаца.
После ове велике и успешне акције, вредни омладинци Прековца су одлучили да преуреде школско двориште. План зa овaj подухват урадио је учитељ. У дводневној акцији школско двориште је тако лепо уређено да га је тешко било препознати. Учитељ је из Воћног расадникау граду купио десет садница воћака, пет крушака и пет јабука, оних сорти које успевају на планинским пределима вишим од 80О метара. Уз помоћ Омладинаца, младе и вредне омладинке су уредиле цветну башту испред саме школе. Она је дужа од двадесет, а шира од три метра, са кругом у средини, у којије учитељ са својим вредним ђацима израдио грб ФНРЈ од каменчића разних боја из недалеке Криве реке. На крају су вредни омладинци направили и одбојкашко игралиште са правом мрежом коју је учитељ купио у граду. Одбојкашко игралиште је служило не само ученицима, већ и омладинцима Прековца.
Тако је, не само акција на преуређењу сеоских дворишта, путева и мостова, већ и школског дворишта, наишла на дивљење и похвале мештана Прековца.Овај подухват младих Прековца прочуо се и ван села. O овоме се причало у свим селима новобрдског кpaja, али и y целом cpeзy. 3a ове успехе y Прековцу посебно je одавано признање младом учитељу Милану. Стари чича Тодор, председник Школског одбора, овако је рекао после ових акција:
- Морамо да признамо и одамо захвалност младом учитељу Милану, јер је он творац и организатор свих ових лепих дела која је наша омладина створила. Добро знате да смо и пре његовог доласка имали ову исту омладину, али није имао ко да је организује и покрене. Дакле видите да сам ја у праву, драги моји, када кажем да је све ово учино дело! Зато предлажем да учитеља Милана предложимо за неко државно признање - сав узбуђен и радостан рече чика Тодор на једној свадби у његовом махали.
Сви су се сложили са чича Тодоровим предлогом, сем младог учитеља који је рекао да такав предлог није потребан зато што је ово само почетак активности прековачке омладине. Треба да се мало сачека. Тек ће доћи нови резултати из предстојећих и планом утврђених акција. Опет су се сви сложили те је тако и било, јер нико није хтео да противуречи младом и полетном учитељу.
Тако је прошла прва школска година новог и првог учитеља основне школе у Прековцу. Ученици су пред школским инспектором показали изванредне резултате, а учитељ Милан је оцењен одличном оценом. На седници Школског одбора је за ове успехе учитељ похваљен и понуђена му је још већа помоћ у даљем раду.
Нова школска година је дочекана са свим потребама за што успешнији рад. Остало је само отворено питање огревног дрвета. Чича Тодор јe предложио да се у шуму крене што раније. јер у овом планинском делу снег зна и да изненади.
- Честитам, пре свега, нашем драгом учитељу, који је успео да унесе ред у наше село, да окупи око себе наше младе и вредне омладинце и омладинке, да организује многе акције, које су успешно изведене, што и ви сами знате. Честитам нашим младим људима, али и осталим грађанима нашег села, који су прихватили све планове које је наш млади учитељ предложио и извршили их са успехом. Верујем да ће наши вредни омладинци, уз помоћ осталих грађана нашег села, организовати и успешно спровестии акцију сече, превоза цепања дрва за потребе школе и учитеља за ову школску годину. Она би требала да се спроведе наредне суботе и недеље. Молим да се о томе изјаснимо гласањем - доврши чича Тодор.
- Нема никаквог гласања, чича Тодоре! - јави се Радивоје, секретар омладине. - Ми смо на омладинској организацији већ донели одлуку да се у суботу, рано ујутру, пође у Маревце за дрва, да се стабла исечу, превезу, исцепкају и наређају у шупу.
- Добро, добро, Раде! Ја повлачим предлог и желим вам успеха и у овој акцији. А ви, жене, добро сте чуле шта наши омладинци спремају, па вас молим да у недељу припремите богат ручак за наше вредне акцијаше - сав срећан рече чича Тодор.
- Heћe жене спремати ништа, чика Тодоре, већ школска и омпадинска организација - јави се учитељ Милан. Jа сам купио прасе, а имам и неколико младих петлова, који и тако узалуд троше храну, те ће бити доста меса. Са Новог Брда ћемо донети сомуна, а ракију caм обезбедио у 3aдружној продавници, код чика Нићка. Омладинке ће се постарати око печења, а за хлеб ће наш добровољац Раче. Као видите, драги моји, омладинска организација ћe и ову акцију сама спровести до краја. Вас, чика Тодоре, Миру Павића и Радета Николића позивамо, као госте и представнике села на ручак. То је одлука Омладинске организације. - Хвала, учо, на позиву - захвали се Раде Николић.
- И ја се топло захваљујем, драги учитељу - јави се и Мира Павић.
- А што ћу вам па ја старац, учо, а?! - упита чича Тодор. - Ти си наш почасни гост, чика Тодоре рече Радивоје, секретар Омладинске организације.
- Не само почасни гост, Радивоје, него и као председник Школског одбора, али и као, једном речи, драги моји, човек који је најзаслужнији што наше село има школу, нову школску зграду, али и мене као вашег учитеља. Од истине не можемо да бежимо, јер је она непобедива! - сав озарен од неке унутрашње навале радости и cpеће рече учитељ Милан.
- Хвала вам, драга моја децо, а посебно теби драги и вољени учитељу! Сад видим да сам имао за шта и за кога да се толико залажем! И опет ћу док сам жив! - са сузним очима и дрхтавим гласом захвали се старина, али не пропусти да левом руком поглади дугачке и седе бркове.
- Ми ћемо омладинке, учо, да умесимо пите и две-три пшеничне погаче - предложи лепа Гиле.
Учитељ Милан је погледа, насмеја се и рече:
- Може, Гиле. Међутим, сви сте заборавили да ми за Маревце крећемо у суботу пре зоре, тако остајемо скоро до мрака, а нико не спомиње доручак и ручак завредне акцијаше... - не стиже да завршши мисао Милан, јер га прекиде Трајан.
- Заборавили сте да нам за сува грла и огреботине треба и лек, а то је чика-Нићкова ,,Србијанка”.
- Договорено, учо и Трајане. За доручак ћете имати пите и киселу сурутку, а за ручак два печена певца и неколико црепуљаша - упаде у разговор и договор Ратка Савић, члан Месног одбора Омладинске Организације.
- "Србијанку” опет заборављате! - побуни се Трајан.
- Не брини, Трајане, jер ће тај посао да одради секретар Раде - насмеја се учитељ Милан.
- Слажем се - прихвати задужење секретар омладине.
- Кад стигнете чека вас топла вечера, другови - рече Јана Митровић, члан Месног одбора Омладинске организације.
Тако је другог октобра 1952. године завршена још једна велика акција омладине Прековца, коју су потпомогли и остали старији грађани, јер су из државне шуме у Маревцу довезена двадесетора кола огревног дрвета. Обећана вечера је спремно чекала вредне акцијаше, који су са апетитом уз пријатељски разговор и ту обавезу обавили.
Договорено је да сутрадан сви омладинци, али и да им се придруже и одрасли грађани старости до четрдесет година, рано дођу у школско двориште и ударнички исцепкају и у једном делу велике штале наређају дрва.
Милина је било гледати како насмејани, уз шале и пријатељски и другарски разговор, раде ови млади људи али и како их уз кувану ракију и добру песму бодре вредне
омладинке али и млађе снаше из лепог планинског села Прековца.
После успешно обављеног посла сви су поседали за припремљеном трпезом у великој учионищи. Пило се јело, певало и причало. Старији су после ручка отишли кућама, али нису пропустили да се поздраве са учитељем. Млади су остали до првих петлова, а онда су уз песму отишли у своје махале.
*
* *
Учитељу Милану младом и полетном човеку, све је ишло добро, али му је највећи проблем стварала млада веома лепа, али враголаста девојка Гиле. Стално се хвалила код другарица да је најсрећнија када је у друштву младог учитеља.
То је чуо и Милан. Није му било право, јер је држао до свог достојанства и поверења које је стекао код ученика, својих омладинаца, а посебно код одраслих и старијих грађана Прековца. Настојао је да се држи подаље од ове враголасте девојке.
Добио је и прво писмо, а оно је пуно жеља и љубавних снова. Било је и прекора, јер је и сама приметила да је Милан избегава. Дуго је размишљао како да је увери да нису једно за друго, да он нема намеру да прихвати њену љубавну игру. Одлучио је и све испричао Радивоју. Дао му је и писмо. Искрено му је признао да са њом никада ништа није имао, али и да не жели да има. Радивоје је, као добар и искрен омладинац и Миланов добар и веран пријатељ прихватио обавезу да учи помогне. Радивоје има доброг друга Бостану, Јована, који jе веома леп али и враголаст младић. Позвали су га на прву игранку, а Радивоје је успео преко своје девојке да га упозна са Гилетом. Оно што Милан и Радивоје нису ни сањали ни очекивали, десило се Гиле се заљубила у Јована, али се и она Јовану допала. Тако се родила љубав на први поглед.
Уз велику помоћ Радивојеву и његове Стане, Гиле је побегла за Јована. Родитељи су замолили Милана да им помогне да је врате, али у томе нису успели, јер Гиле није хтела ни са ким да разговара. Родитељи су тражили и помoћ милиције и власти, јер је Гиле била малолетна, али је и тај покушај пропао, јер је она била пред пунолетством за само месец дана, те је њена изјава да је својевољно пошла за Јована,а и да не жели да се врати родитељима, прихваћена. Тако је Гиле после три месеца венчана у бостанској цркви и код матичара у општини.
Милан је скинуо велики терет и бригу са себе. На наваљивање Радивоја и Стане да им призна да ли је волео Гиле, признао је да јесте, али да није хтео да се везује за њу јер је малолетница, али и да има друге планове у животу.
Колико је Гиле стварно волела Милана доказала је дајући његово име свом првом сину. И Јован није имао ништа против њене жеље, јер је засигурно знао да између ње и учитеља није ништа било, већ једна пролазна и младалачка љубав, на коју Милан није узвратио.
Прековце,1953/
Алексинац, 2003.г.
[Велика захвалност Филипу Фићи Стојановићу и удружењу Усим Косовски Завет на штампању ове књиге]
