[Улога девера у традиционалној свадби Косовског Поморавља и Новобрдског краја]
Српска традиција родбинских назива није мртва прошлост – она је жива мрежа обавеза, подршке и међусобног поштовања, темељ на коме је почивало цело друштво. Сваки назив – од стрица, преко свастике и шурака, до кума и девера – носио је тежину вековне традиције, своје место и своју дужност, а најпотпуније се огледао у животним обредима. Док у савременим, посебно урбаним срединама, традиција све више бледи и улоге кума или старог свата све чешће преузимају пријатељи, на простору Новобрдског краја и Косовског Поморавља тај систем и даље опстаје у готово архаичном облику. Овде свадба није само прослава већ свечано „законовање“ нове породице уз помоћ чувара порекла и обичаја.
У средишту те обредне слагалице стоји девер. У свакодневном животу то је просто мужев брат или рођак истог колена. На свадби, по устаљеном обичају, девер добија посебну функцију и ту улогу "препушта" ожењеном брату младожењине мајке (свекрвин брат, дакле младожењин ујак). Његова улога далеко превазилази пуко присуство. Заједно са кумом и старим сватом чини „свету тројку законика“ – тројицу који озакоњују брак и преузимају део одговорности за младенце до краја живота.
Пут ка свадби почиње знатно пре самог весеља. Од некадашњих зимских гостинки, преко чињења жита у понедељак и замесувања обредних погача у четвртак (када три девојке месе погаче за девера, кума и старог свата), па до простирања ћилима и рогожина за невесту у петак – све је усмерено на призивање плодности и берићета. У суботу поподне следи свекрвино оро и бацање окићеног сита према истоку, чиме она јавно преузима статус нове домаћице. Све је то припрема за велики дан – недељу, дан васкрсења и новог живота (за разлику од данашњих прослава суботом – на дан посвећен упокојенима) када је и главно тежиште свадбе и деверове улоге.
По традицији српске свадбе, кад у недељу сватови стигну пред младину кућу (новопечених „претеља“) и након што младожења гађа јабуку, почиње права представа у којој девер има главну улогу. Наиме, по старом обичају, девер је задужен да чува младу до тренутка венчања. Када сватови уђу у младину собу, девер, као заступник младожење, први долази у контакт са младом. Као представник младожење и његове породице, у њихово име доноси невести дарове.
Традиционална свадба претрпела је велике промене, али обичај „куповине младе”, где девер као главни преговарач преговара са невестиним братом о висини износа који би требало да плати, одржао се у многим крајевима Србије и у XXI веку. Иако данас изгледа као шала – девер се ценка са младином браћом, подиже се и спушта цена, сватови се смеју – у корену је то стара размена дарова којом се озваничава право на младу и успоставља сродство између две куће.
Најлепши и највеселији део је обред „куповине и обувања ципела”, моменат испуњен комичним, али дубоко симболичним значењем. Пошто је невеста пред сватове изашла у папучама, девер је дужан да јој донесе „купљене” ципеле и да јој их лично обује. Ту настаје посебна сцена: млада се прави да су ципеле „превелике” и да их окреће у правцу девера, а девер мора да их пуни новчаницама и враћа невести. И тако три пута, док она не потврди да су јој „по таман”. Чим ципеле буду на ногама, његова заштитничка улога се наставља. Овај наизглед шаљив обичај чува старо веровање да се невестина плодност и срећа морају ритуално „откупити“ и заштитити.
Чином ломљења грабене погаче изнад главе невесте, прекривене велом, девер постаје званични заштитник невесте. Тај статус му млада потврђује поклањајући му деверски пешкир – специјално, богато ручно везени, дугачак пешкир. Везује га испод пазуха: преко десног рамена ако је неожењен, преко левог ако је ожењен. Од тог тренутка девер је одговоран за њу као за рођену сестру и задужен да је чува до венчања, али и током свадбеног весеља.
Кад све буде готово, девер изводи младу из очинске куће. Након три одиграна кола пред капијом, он је води ка цркви или младожењином дому, док младожења иде засебно са барјактарем. Девер је тако мост између два света – он је последњи који је држи за руку из старог дома и први који је уводи у нови.
Након обављеног црквеног венчања, почиње дуго очекивано свадбено весеље, које данас све чешће поприма облик свадбене журке, лишене многих традиционалних обичаја. Ипак, без обзира на форму, суштина остаје иста: стари и млади, ближа и даља родбина, комшије и пријатељи – сви, до последњег госта, окупљају се да поделе и сведоче велику радост младенаца.
Свадба се формално завршава устајањем кума, али деверова веза са младом траје и даље.
Хвала Вам ВЕЛИКО Срећко на појашњењу обичајних корака у нашој традицији. Молим Вас ако имате спознају и о другим симболичним значењима везаним за нашу традицију, да објавите, јер још увек постоје људи који се не стиде, већ љубе, поштују и цене своје корене и порекло. Хвала Вам ВЕЛИКО.
ОдговориИзбриши