Повратак завичају
С годинама, човек све више осећа позив завичаја. Што време пролази, све јаче га вуку корени и све дубље га прожима успомена на тло и земљу са које је поникао. Није ретко да пред крај једне животне или професионалне путање дође тренутак када се пажња врати ономе што је одувек било најдубље – коренима, предачком завету, завичајним причама које нас обликовале. У том трагању поново оживљавају детињства, лица ближњих, речи предака, древна брда и зидине које чувају сећања.
Ја сам по вокацији инжењер, не писац. Али, гледајући друге истомишљенике како остављају траг за собом, осетио сам да и ја не могу остати равнодушан. Увукло ме је врзмање и дружење са људима око завичајног часописа за књижевност „Литературни отисак“. Тамо сам препознао жељу да се кроз реч очува оно што је најважније – успомене, предања и духовна нит која нас повезује са прошлошћу.
Истражујући породичну прошлост, наишао сам на обиље података о Новом Брду. Откривао сам приче о људима, њиховој вери, труду и жртви, као и о богатом наслеђу које овај град чува. Ново Брдо, са својом славном историјом, није само географија нити само камење и зидине. Оно је живо сведочанство, огледало предака које нас подсећа и обавезује да наставимо путем који су они започели.
Зато сам се све више посветио писању. Писање није само бележење; оно је начин да се сачува оно што је вредно памћења, начин да се продужи трајање завичаја у речима и да се успостави мост између прошлости и будућих генерација.
Ово није крај једног пута, већ почетак једног новог – пута повратка. Повратка Новом Брду, прецима и речима које нас све могу подсетити ко смо и одакле долазимо. Јер у завичајном огледалу, свако од нас препознаје део сопствене душе, а у том препознавању откривамо и своју духовну нит, која нас подсећа на оно што је заиста важно.
