Свети Серафим Саровски – путеви молитве између Русије и Грчке

Празник Светог Серафима Саровског увек изнова подсећа да постоје светитељи чије присуство не остаје затворено у оквирима једног народа или једне земље. Иако је дубоко укорењен у руску духовност, Свети Серафим је својим животом, подвигом и благодаћу превазишао географију. За нас, та истина није остала само у књигама и житијима, већ се потврдила кроз лично искуство – у два различита времена и на два различита места.

После погружавања

Прво поклоничко путовање водило нас је 2012. године у Русију, у Дивејево, у манастир који представља срце серaфимовског предања. Тај манастир није само историјско место, већ живо духовно тле, натопљено молитвама генерација монахиња и поклоника. Након обиласка манастирског комплекса и  обавезног погружавања у оближњем источнику упознали смо и једног Србина, становника "изванманастирског" насеља.

Источник С. Серафима (изван манастирског комплекса)

Ноћење у манастирском конаку било је више од обичног боравка – било је то урањање у један другачији ритам постојања, где се дан и ноћ мере звоном, а не сатом.

Литургија којој смо присуствовали носила је ону руску сабраност и стрпљење, у којој нема журбе, јер се ништа „не завршава“, већ се све приноси. А онда – Канавка Пресвете Богородице. Ход по том кругу, уз понављање 150 пута молитве „Богородице Дјево“, био је подвиг у малом: једноставан, али захтеван, тих и дубок.  Корак по корак, молитва по молитва – без спољашњег узбуђења, али са унутрашњим смирењем. Управо таквим путем и сам је Свети Серафим ишао.

Гроб Мотовилова

Медвед "осликан"на кори дрвета

Оно што Светог Серафима Саровског чини јединственим није само строгост његовог подвига, већ наизглед парадокс који је из њега проистекао: из крајњег аскетски живота рађала се радост. Његова чувена поука да је „циљ хришћанског живота стицање Духа Светога “ није била апстрактна теологија, већ плод лично проживљене стварности. Зато су његове речи увек почињале поздравом „Радости моја“, јер радост код њега није била емоција, већ знак присуства Духа Светога. Управо у том светлу треба разумети и Канавку у Дивејеву, и тишину Сарова, и чудеса која су се догађала без наметљивости: све су то били спољашњи трагови једног унутрашњег мира, стеченог кроз молитву, послушање и љубав. Та серaфимовска радост није била бег од света, већ његово преображавање, због чега је његово присуство остало живо и далеко изван граница Русије.

Тада се чинило да је тај сусрет заокружена целина – Русија, Саров, Дивејево. Али духовни доживљаји, ако су истински, често не престају онда када човек то очекује.

Пет година касније, у јуну 2017. године, након летовања на Пелопонезу, међу бројним руским посетиоцима и поклоницима, сазнали смо да у Грчкој постоји манастир посвећен управо Светом Серафиму Саровском. Та вест је звучала готово невероватно: руски светитељ, у грчким планинама.

Реч је о Манастиру Светог Августина и Светог Серафима Саровског, који се налази у области Дорида, близу села Трикорфо, изнад Коринтског залива, на надморској висини од око 600 метара. Манастир је основао архимандрит Нектариос Мулациотис 1991. године, а већ сама његова посвета говори о ширини визије – заједничко поштовање Светог Августина Ипонског и Светог Серафима Саровског, као мост између источног и (раног) западног хришћанског духовног наслеђа унутар Православља.

Главна манастирска црква – католикон – управо је њима посвећена. Посебну пажњу привлачи импозантан звоник са 62 звона, чији дизајн подражава чувени звоник Свете Софије у Цариграду, што читавом комплексу даје снажан симболички набој – спајање предања, историје и молитве.

У манастирској порти налази се јединствено уређен простор са реконструкцијама десетак чуда Светог Серафима, изведених у природној величини. Те сцене, међу којима је и чувено храњење медведа, не делују као обична илустрација. Напротив, оне подсећају да су чуда код Светог Серафима била последица његове потпуне кротости и мира – односа према творевини без страха и без владања, већ са љубављу.

Данас у манастиру живи око тридесет монаха, а он је отворен за поклонике и посетиоце током целе године, као место тишине, молитве и духовног уточишта. У том грчком амбијенту, међу маслинама и каменом, присуство Светог Серафима делује подједнако природно као и у шумама Сарова.

Када се ова два поклоништва – руско и грчко – сагледају заједно, постаје јасно да Свети Серафим припада Цркви у њеном најдубљем смислу, а не једном простору или народу. Он се јавља тамо где има смирења, молитве и искрене потраге за Богом.

Зато је сећање на њега увек више од успомене. То је наставак једног сусрета који се, иако временски раздвојен, унутрашње никада није прекинуо.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰¹|²⁶