Прстен Свете Катарине: Српски траг у срцу Синајске пустиње

[Путопис са ходочашћа 2008. године]

Данас, када наша Црква слави Свету великомученицу Екатерину, мисли ми лете далеко на југ, у непрегледну камену пустињу. Сећање ме враћа у 2008. годину, на ходочашће Синајској гори, месту где се небо спустило на земљу и где се тишина чује гласније од говора.

Бити Србин на Синају посебан је осећај. Тамо нисте туриста, па чак ни само ходочасник – тамо сте свој на своме, радо виђен гост чији су преци овде оставили неизбрисив траг.

Манастир Свете Екатарине налази се на самом југу Синајског полуострва, на надморској висини од око 1.300 метара. Окружен је нестварним црвеним гранитним планинама које парају небо, високим и преко 2.000 метара. 

Ово је место библијске историје. Овде, у подножју Мојсијеве горе, јеврејски народ је лутао 40 година.

Сам манастир је тврђава духовности. Још 330. године, света царица Јелена, мајка цара Константина, подигла је овде капелу посвећену Богородици, тачно на месту где се Мојсију, на 1.400 година пре Христа, јавио Господ у пламену. Касније, у VI веку, цар Јустинијан је опасао манастир високим зидинама које и данас стоје.

Оно што одмах одузима дах јесте Неопалима купина. Тај зелени грм, из којег је Господ позвао Мојсија речима: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“, и данас расте и то – право из олтара храма! Јединствена је на свету. Научници су покушавали да њене младице пресаде, али се нигде нису примиле. Анализе су показале да је стара вероватно колико и сам Мојсије. Гледати у тај грм значи гледати у живу историју Божјег јављања људима.

Синајска архиепископија је аутономна црква под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Игуман манастира је уједно и архиепископ, само са једним манастиром и око хиљаду верника али и многих подворја. Три подворја се налазе у Египту, а 14 је ван њега: 9 у Грчкој, 3 на Кипру, 1 у Либану и 1 у Турској (Истанбулу).

Ко је била Света Катарина?

Иако је манастир првобитно био посвећен Преображењу Господњем, од средњег века носи име Свете Катарине. Рођена као Доротеја 294. године у Александрији, била је царског рода и изузетног образовања. У време страшних прогона хришћана почетком IV века, храбро је сведочила веру, а својом мудрошћу и познавањем филозофије постидела је многе паганске мудраце.

У једној визији, Христос јој је даровао прстен у знак духовног обручења. Пострадала је за веру, а предање каже да су анђели њено тело пренели на врх Синаја. Тек у IX веку, један монах је уснуо где се тело налази, пронашли су га и пренели у манастир. Њене мошти данас почивају у саркофагу од белог мермера, поред олтара, и разлог су доласка река ходочасника.

Свети Јован Лествичник ту је написао своје чувене Лествице а преподобни Нил Синајски се такође подвизавао у овом манастиру.

Синајски манастир је чудо и по свом културном благу. Његова библиотека чува преко 3.500 рукописних књига и друга је на свету, одмах после Ватиканске. Овде се чува Синајски рукопис из IV века – најранији препис Светог писма.

Ту је и најстарија сачувана икона – Христос Пантократор из VI века, која генијално приказује две Христове природе: божанску и човечанску. Занимљиво је да се унутар зидина налази и џамија, а манастир чува документ са отиском Мухамедове руке, који је заштитио ову хришћанску светињу од рушења кроз бурне векове исламских освајања.

Али, оно што је за мене као ходочасника из Србије било најдираљивије, јесте дубока веза нашег народа са овим местом.

Свети Сава је овде боравио 1234. године, током свог другог путовања по Светим местима. Српски краљеви Драгутин и Милутин били су велики дародавци манастира, а њихови поклони се и данас чувају у музеју. У време цара Душана, везе су биле толико јаке да је крајем XIV века игуман манастира постао Србин – монах Јоаникије.

Мало се зна да се овде чува Синајски псалтир (Димитријеви записи) из XI века, најстарији сачувани псалтир на старословенском језику, писан српском редакцијом ћирилице.

Посебно је фасцинантна прича о Бедуинима из племена Џебелија који живе око манастира. Предање каже, а многи етнолози потврђују сличности, да су они потомци старих Срба које су византијски или српски владари послали да чувају манастир. Они су једина заједница на свету, поред Срба, која негује обичај породичне славе! Чак се и једна планина у националном парку зове Сербал (Планина Срба).

Тог априлског дана 2008. године, стајати у реду пред моштима Свете Катарине значило је стајати пред вечношћу. Ми православци имамо ту привилегију да се поклонимо и целивамо руку Светитељке.

Тај тренутак, када приђете кивоту, осетите мирис светиње и тишину векова, не може се описати речима. Као благослов, монах сваком ходочаснику дарује прстен на коме пише "Агиа Катарина" (Света Катарина).

Тај прстен није само сувенир. То је симбол оног прстена који је она добила од Христа. Добио сам га и ја (и моја верна љуба). Носим га као подсетник да смо, ма где били, део једне велике, свете приче која траје вековима. Срби су на Синају своји на своме, а Света Катарина нас све дочекује раширених руку, баш као што је дочекала Светог Саву пре скоро 800 година.

Срећан празник свима који славе!

Аутор: Срећко М. Мартиновић, smArt¹²|²⁵