Низ долину Прилепнице, тамо где се брда не отварају нагло него полако, као да нешто крију, лежи место које више нема зидове, али има име. Име које се не изговара гласно, него као да се спомиње у пролазу: Свети Спиридон.
Ту, у околини Новог Брда, близу Оџиног камена и манастир је стајао вековима. Не као велики центар, не као метох са конацима и звонима која се чују далеко, већ као нешто много присније. Као место где се долази кад се мора. Кад дете оболи. Кад стока почне да се осипа. Кад се година ломи, а човек нема коме другом да се обрати.
Махала се и данас зове Манастир Мала. И то је можда најтачнији траг. Јер име остаје и кад камен оде.
Изнад, на Оџином камену, Прилепац – тврђава која је чувала Ново Брдо, рударски град у коме се мерило сребро, али и судбина. По предању, ту је рођен кнез Лазар. А доле, у долини, манастир. Власт и молитва. Камен и вода. Све на домаку једно другом.
Свети Спиридон је у овом крају био „наш“ светитељ. Није био далеки архијереј са икона, него неко ко разуме козу, стадо, превару и стид. Причу о сто коза знали су и деца. Како је трговац платио деведесет девет, а једну прећутао. И како та једна није хтела да пође. Ни батином, ни вучом. Стоји. Гледа. Чека.
„Није то без разлога“, рекао је свети Спиридон. И тек кад је новац доплаћен, коза је кренула.
Није то била само прича о чуду. То је била лекција. Да се неправда не може сакрити. Да ни животиња неће ићи ако нешто није чисто. И зато су козари славили Спиридона. Зато су му долазили.
Долазили су и због воде.
Манастирска чешма није била обична. Није се о њој говорило много, али се знало. Вода се узимала пажљиво. Умивало се. Крстило. Остављао се белег – крпица, конац, зарез у кори дрвета. Као знак да је човек био ту и да је нешто замолио.
Једна од тих молитава била је Петрина.
Сина Мирослава донела је болесног. Умила га на води. Унела у цркву. Прекрстила се. Није обећавала ништа наглас, али се знало: ако дете оздрави, вратиће се.
И вратио се. Одрастао. И подигао малу цркву на темељима старог манастира. Не велику. Довољну. Да се зна да место није заборављено.
Та црквица није дуго трајала.
Као што није дуго трајало ни српско присуство у Манастиру, засеоку Божевца. Срби су отишли 1999. А у погрому 2004. врата су поломљена. Као да је неко хтео да каже: овде више нема шта да се затвара.
Мирослав, последњи обнављач, доживео је тешку несрећу. Пао је са дрвета. Повредио кичму. Остао непокретан. Као да је судбина сабрала све на једно место – и завет, и страдање, и тишину.
Испод Оџиног камена, кажу, има пећина. Личи на тунел. Води, по причи, до манастира. Нико није стигао до краја. Или није смео. Или није било потребе. Такве приче постоје да би се знало да постоји веза, макар невидљива.
Недалеко је била и Бања Божовачка. Топла вода. Купање. Одмор. Тело се лечило, а душа је знала куда да иде.
Један човек се сећа да је као дечак дошао ту са мајком. У близини Рајановца и Каменице. Још је једна српска породица живела међу Албанцима. Пили су кафу. Ручали. Данас – ништа. Само црна земља.
Али име је остало.
Њива се и даље зове Свети Спиридон. Камен са Прилепца ношен је пешке до Гњилана, у темеље цркве Светог Николе. Као да се није хтело да се све распадне на одвојене комаде.
Прилепница и даље тече. И док тече, носи са собом све – козе које неће да крену, децу умивену на води, тунеле који можда постоје, и манастир који више није зграда, него сећање.
У спомен пок. проф. Богољуба Милошевића (чије су слике коришћене као илустрације).
Саставио (према локалном предању):
Срећко М. Мартиновић smArt¹²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар