Материце – празник мајки, празник оних чије су руке прве колевке, а срца последња уточишта.
У нашем народу то није само дан даривања и обичаја, већ тренутак када се тихо и дубоко загледамо у корен свога трајања. А ако постоји место где се тај корен најјасније види, онда је то Косово и Метохија. Призрен, Пећ, Ново Брдо, Драгаш, Урошевац – сва та имена у себи носе и једно друго, често непрепознато, али пресудно име: мајка.
У вековима у којима је српски човек на Косову био изложен терору, понижењу и страху, чинило се да је све против њега: сила, закон, оружје, време. Али једна сила је деловала непрекидно, готово невидљиво, а ипак одлучујуће – снага српске жене. „На жени кућа стоји“, каже народ, а на Косову је на мајци стајало и име, и вера, и памћење.
Тешко је објаснити како је у строго патријархалном поретку управо жена често имала последњу реч онда када је било најтеже. Можда је то заиста остатак оног времена када смо царовали, када је уз мушку власт ишла и женска мудрост. У том смислу, кнегиња Милица није само историјска личност, већ архетип. Када је, по народној песми, рекла: „Бит не може, хоћу говорити“, она је проговорила у име свих оних жена које су у пресудним тренуцима одбацивале „женску немоћ“ и узимале на себе бригу за вечне вредности.
Најсветлије и најдраже име у српској историји јесте име српске мајке – име које је кроз векове уздигнуто готово до божанства. У народном памћењу и песми, то поштовање није исказивано громким речима, већ делима и ћутањем. Мајка Југовића, која је на Косову испратила девет синова и мужа у смрт, остала је вечни образац српске мајке која бол не проклиње, већ је приноси Богу као жртву за опстанак рода.
Тај глас није утихнуо ни у вековима после Косова. У селу код Пећи, почетком XX века, једна мајка је, без вике и без патетике, одлучила да душа њене деце није роба за продају. Муж је, сломљен страхом, хтео да се одрекне вере, али она није дозволила да се прекине ланац који везује претке и потомке. Њено „не“ било је гласније од сваке оружане побуне. У том тренутку, она је била и царица Милица и мајка Југовића мајка Јевросима – не по титули, него по одговорности.
Таквих примера је много. Божана из Брода, која је до смрти 1855. остала једина православна Српкиња међу својима. Таква је била и мајка Лазара Кујунџића, која је у Призрену 1905. пољубила мртвог сина, али га није признала пред зулумћарима, жртвујући личну бол да би спасла живе и сачувала свој род. У том тренутку, она није била само мајка једног јунака, већ мајка читавог народа – стуб породице, темељ морала и живо сведочанство да се вера, част и памћење не дају ни за живот ни за страх. То су призори достојни античких трагедија, али су се одигравали у нашем времену, на нашој земљи. И готово увек – у тишини.
Непријатељи су добро знали да српски човек на Косову живи не само од хлеба, већ од памћења. Зато је борба била усмерена управо против духа: против мисли да си нечији потомак, да имаш корен и завет. А тај завет, Лазарев избор за Царство Небеско, није се преносио само кроз цркве и књиге, већ и кроз мајчину реч, кроз причу крај огњишта, кроз крсни знак научен пре слова.
У томе су мајке биле тихи савезници Цркве. Док су свештеници храбрили народ да издржи „још мало“, мајке су биле те које су свакодневно издржавале – страх, глад, понижење – да би деца остала оно што јесу. Јер ако се поклекне у последњем тренутку, пропада неколико векова одједном.
Зато су Материце на Косову више од празника. То је дан сећања на жене које су носиле народ у себи онда када је изгледало да народа више нема. Камени белези на гробљима, разбијени и порушени, сведоче о једном страдању, али мајке сведоче о нечем јачем – о непрекинутом животу.
Данас, када се поново покушава брисање трага и памћења, вреди се сетити да Косовски завет има своје најдубље сидриште управо у срцима мајки. Као што каже пророк Јеремија, закон је уписан у срце. А на Косову, та срца су често била – мајчинска.
Срећне Материце свим мајкама, а посебно косовској мајци – стубу куће, народу мајци и чуварки завета.
Нека Господ укрепи све мајке које носе терет времена, а посебно косовску мајку – чуварку вере, имена и памћења. Нека им подари снаге да и даље буду тихе страже нашег постојања, као што су биле кроз векове. Нека молитвама Пресвете Богородице, Мајке над мајкама, сачува њихову децу у истини, миру и слободи, а нас научи да не заборавимо на чијим се сузама и љубави темељи наше трајање.
Амин.
Срећко М. Мартиновић
smArt¹²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар