До­ли­ном Би­нач­ке Мо­ра­ве

Кад се од Но­вог Бр­да по­ђе Гњи­ла­ну остаје, на ле­вој стра­ни, је­дан сат да­ле­ко од Гњи­ла­на, ле­по се­ло Пре­леп­ни­ца, у ко­јем се ро­дио Кнез Ла­зар. Од Гњи­ла­на пут во­ди Ско­пљу све уз Мо­ра­ву до ње­ног из­во­ра испод Цр­не Го­ре, ко­ју је­дан наш исто­ри­чар нази­ва срп­ском Све­том Го­ром. И за­и­ста ни­је по­гре­шио, јер је она сва оки­ће­на цр­ква­ма и ма­на­сти­ри­ма, спо­ме­ницима на­ших по­божних и слав­них вла­да­ра.

Ну та­квих спо­ме­ни­ка на­ше не­гда­шње ве­ли­чи­не, на­прет­ка и бо­гат­ства има вр­ло мно­го гото­во по це­лој гњи­лан­ској на­хији. Ов­де је ма­на­стир Дра­га­нац, а ма­ло да­ље, у Кри­вој Ре­ци, ма­на­стир Рђа­вац... Ов­де су разва­ли­не не­ког гра­да, он­де пак зи­ди­не не­ка­квог двор­ца...Та­мо је из­вор ле­ко­ви­те то­пле во­де...Ов­де-он­де наи­ла­зи­мо зи­ди­не ма­на­стир­ске и ру­ше­ви­не цр­кве­не. На не­ки­ма се и сад рас­по­зна­је живо­пис, али се на ње­му ви­ди траг ди­вљач­ке ру­ке ар­на­ут­ске...

Мо­рав­ска је до­ли­на бо­га­та и не са­мо својом плод­но­шћу и при­род­ним бла­гом, својим спо­ме­ни­ци­ма и за­ду­жби­на­ма, већ је она све­док мно­гих слав­них и је­зо­ви­тих дога­ђа­ја из на­ше про­шло­сти. Овом до­ли­ном, а мо­жда баш и овим пу­тем, ко­ји и сад во­ди за Ско­пље, про­на­ла­жа­ху срп­ски кне­же­ви и срп­ска вла­сте­ла иду­ћи на са­бор у Ско­пље и Се­рез...

До­ли­ном мо­рав­ском ори­ла се пе­сма и ве­сео ју­нач­ки по­клик срп­ских ви­те­зо­ва, кад су ишли на кру­ни­са­ње ца­ра Ду­ша­на. А кроз до­ли­ну мо­рав­ску пу­то­ва­ли су и сва­тови Ма­ре Ђур­ђе­ве, ко­ји су је во­ди­ли сул­та­ну Му­ра­ту у Је­дре­не. Јад­на не­ве­ста у ми­сли­ма сво­јим пре­ле­та­ла је слав­ну про­шлост негда­шње Ср­би­је, о ко­јој је слу­ша­ла од ба­ба сво­га. А сад? Она је жр­тва сво­је по­ни­же­не до­мо­ви­не. Њен је по­глед лу­тао по пи­то­мој мо­рав­ској до­ли­ни, по ње­ним ми­ри­сним лива­да­ма и кит­ња­стим лу­го­ви­ма, па се за­у­стављао на Мо­ра­ви. Зна­ла је она јад­ни­ца, да ова иста Мо­ра­ва до­пи­ре бли­зу гра­да ње­на ба­ба и мај­ке ње­зи­не, па им је по њој сла­ла сво­ја се­ћа­ња, сво­је по­здра­ве, сво­је уз­да­хе, а мо­жда и...пре­ко­ре...

Овим пу­тем во­ђе­но је доц­ни­је ро­бље по­ве­за­но лан­ци­ма и ко­нопци­ма око вра­та. Ов­де су нај­леп­ше же­не и де­вој­ке, нај­мла­ђии нај­здрави­ји му­шкар­ци. Ро­бље је во­ђе­но на тр­го­ве у Ско­пљу и Је­дре­ну. Во­ђено је и у Је­дре­не, јер је на ско­пљанском тр­гу та­ко мно­го ро­бља, да му је це­на спа­ла на два­де­сет аспри за че­ти­ри де­ча­ка и на пар чи­за­ма за нај­леп­шу ро­би­њу.

Ова­ко по­ни­же­ни ови су ро­бо­ви с оча­јањем по­гле­да­ли у Не­бо и ви­де­ли – не­ми­лост, по­гле­да­ли око се­бе и ви­де­ли – пу­стош... И робље је већ на до­ма­ку Би­нач­ко­га Ма­на­сти­ра. По­глед му оти­ма онај по­зна­ти ве­нац пла­нина, под ко­јим се у ду­би­ни скри­ва ста­ри мана­стир.
Али се ње­го­ва зво­на не чу­ју - умукла су. И та­мо је пу­стош...

Би­нач­ки Ма­на­стир је на по­ло­ви­ни пу­та из­ме­ђу Но­во­га Бр­да и Ско­пља, уда­љен од Гњи­ла­на че­ти­ри, а од Ско­пља осам ча­со­ва. Храм је по­све­ћен Св. Ар­хан­ђе­лу Га­ври­лу.

Цр­ква је ви­ше пу­та ру­ше­на и об­на­вља­на и ако је укло­ње­на од дру­ма. По­сле му­че­нич­ке смр­ти ма­на­стир­ског ду­хов­ни­ка Ја­ни­ћи­ја, ко­јег су зли­ков­ци Ар­на­у­ти за­кла­ли, ма­настир је остао пуст, а има­ње су му при­гра­били Ар­на­у­ти му­џа­хе­ри. Али и сад још до­лази о пра­зни­ци­ма на­род пред ову све­ти­њу срп­ску, пре­кр­сти се и по­мо­ли Бо­гу у цр­кви пу­стој без ду­хов­ни­ка... А на дру­гој стра­ни, је­дан час да­ле­ко, у се­лу Лет­ни­ци, по­ди­же се
ве­ли­чан­стве­на ка­то­лич­ка цр­ква!

И док се зво­на на пра­во­слав­ним цр­ква­ма не сме­ју чу­ти чак ни у При­зре­ну, па ни у Скопљу, где ста­ну­ју европ­ски кон­су­ли, до­тле у се­лу Лет­ни­ци, усред ди­вљег Ар­на­у­тлу­ка, звона бру­је и сла­ве сло­бо­ду ка­то­лич­ке ве­ре!

Те­шко Ср­би­ну у овим кра­је­ви­ма, где га од­ро­ђа­ва му­ха­ме­дан­ска и ка­то­лич­ка ве­ра, где па­да од кур­шу­ма тур­ских, где ги­не од ја­та­га­на ар­на­ут­ских!...

Ср­бин се ов­де про­ре­ђу­је сто­ле­ћи­ма; Србин по­ср­ће под те­ре­том сво­га кр­ста, али га још но­си; Ср­бин ги­не, али још ни­је по­гинуо; Ср­бин па­да, али га још ни­је не­ста­ло!...
Др­жи га све­та ве­ра пра­де­дов­ска и на­да на зо­ру сло­бо­де...

И кад до­ђе­те на Мо­ра­ву, за­гле­дај­те у њену по­вр­ши­ну, па ће­те спа­зи­ти, ка­ко се по сре­ди­ни пру­жа је­дан млаз би­стар као су­за... би­стар и он­да, кад је це­ла Мо­ра­ва мут­на...
Се­ти­те се, да су то су­зе оних јад­них Ср­ба, ко­ји су око из­во­ра Мо­ра­ви­на...

А кад чу­је­те оно шу­шта­ње и бру­ја­ње Мора­ви­но знај­те, да је то је­ца­ње бра­ће на­ше... је­ца­ње и за­по­ма­га­ње...

И ја­ук и су­зе до­но­си Би­нач­ка Мо­ра­ва својим то­ком у сло­бод­ну Ср­би­ју. И ја­ук и су­зе упу­ћу­је по­тла­че­ни Ср­бин Срп­ском Кра­љу и Срп­ској Кра­ље­ви­ни...

За­ри­ја Р. По­по­вић

[Текст је из књи­ге „Срби­ја у сли­ци и ре­чи“, при­род­не ле­по­те и исто­риј­ске зна­ме­ни­то­сти у 208 чла­на­ка са 380 фо­то­гра­фи­ја; из пут­нич­ких бе­ле­жа­ка и дру­гих спи­са извео Т. Ра­ди­во­је­вић. 

Бе­о­град: Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца

Ге­це Ко­на, 1913.]

Коришћене слике из Каменичког краја пок. проф. Богољуба Милошевића