На друштвеним мрежама и у популарној култури, име светог Деспота Стефана Лазаревића готово се увек повезује с једном једином одликом: његовим чланством у Реду Змаја. Међутим, то небитно поглавље у његовом животу често служи као димна завеса, која прекрива праву, далеко значајнију истину о његовом пореклу и наслеђу. То је класичан пример крађе идентитета, где се наша славна историја своди на половичне истине, а суштина хероја се губи у преводу.
Сетимо се да је Ред Змаја, као и многи слични редови тог времена, припадао Западу и његовој католичкој, посрнулој, наводно хришћанској вери. Била је то институција војничког, витешког сталежа. С друге стране, наш Деспот Стефан рођен је, одрастао и васпитавао се у окружењу чији је сјај далеко превазилазио уске оквире било ког реда. Његов отац био је свети Кнез Лазар, прослављени ратник и, што је најважније, велики војсковођа. Своју титулу је Кнез Лазар заслужио не само личним јунаштвом, већ служећи на двору цара Душана Си́лног, највећег ратника и витеза свог времена, чије су војне вештине биле надалеко познате.
У таквој средини, међу највећим јунацима и витезовима, требало је бити најбољи од најбољих да би се заслужила титула кнеза. Душан Силни, цар српски, био је син великог ратника и војсковође, светог краља Стефана Дечанског, а унук прослављеног ратника и ревносног браниоца православља, светог краља Милутина. Управо је у том окружењу, на моћном калему гена својих славних предака, млади Деспот Стефан од детињства градио своје врхунско војничко знање.
У условима дубоко прожетим православном вером, припадност било каквим нижеразредним, католичким редовима није могла да уздигне Деспотову личност. Напротив, то је био небитан детаљ. Иронично, Ред Змаја је управо захваљујући почасном чланству нашег Деспота добио на значају, а не обрнуто.
Сматра́н најјачим човеком и највећим витезом Европе, Деспот Стефан био је познат и по својој физичкој висини и снази. Његове врхунске витешке вештине и вештине војсковође најбоље су дошле до изражаја у бици код Ангоре 1402. године. Тамо је, са својом тешко оклопљеном српском гардом, показао надмоћ у борби против једног од највећих освајача у историји, Тамерлана.
Његова величина није била само у оружју, већ и у духу. Своје људске и хришћанске врлине наследио је од мајке, мученице по трпљењу, свете Милице, касније великосхимнице Јефросиније.
О овом српском витезу, државнику, војсковођи, православном владару и песнику, могло би се говорити данима. Зато и не чуди што га западне, војно и духовно сиромашне структуре, својатају као свог. Нелогично је што ми, пребогати славним прецима и светитељима, пристајемо да тргујемо за нешто ситно и пролазно. Нешто што не само да је сиромашно, већ и смрди на нечовечност кроз историју.
Горан Јосијевић
Нема коментара:
Постави коментар