Чудни су путеви Господњи: Легенда о Лаушевићима
Кажу стари да су чудни путеви Господњи. Тако и једна обична прича испричана једног позног септембарског дана у дворишту "виле" у сокаку барајевске Стражарије, може да отвори врата у дубоку прошлост.
Мира, моја комшиница, чија фамилија по "бабине линије" носи презиме Лаушевић, једном приликом, не тако давно, каза ми да се у њиховој кући и данас памти предање о пореклу. Чула је од своје маме а она од њене баке Саре како су старином били из Дубровника, а да их је краљ Милутин населио на Ново Брдо због трговачког умећа и веза које су носили са собом. Ново Брдо, то средњовековно чудо подигнуто на руди и трговини, било је право место за такве људе. Име Лауш помиње се чак и у епским песмама косовског циклуса: "Да уз цара никог не бијаше сем Лау́ша, царевог чауша", као да је трачак тог имена остао уписан и у народно памћење.
Али после Косовске битке, судбина их је, као и многе друге, расејала. Један део се склонио у црногорске висине, око Дурмитора. Ту, у Тепцима и Тепачком пољу код Жабљака, Лаушевићи су вековима живели, држећи се једни других. Памти се да су пореклом од Лауша Раићева из Тепаца, па отуда и презиме. Од његових синова и унука развише се многа братства: Јоловићи, Сарићи, Рутовићи, Булиновићи – сваки по неком претку или баби која је остала у сећању.
Име Лауш није било случајно, то је старо српско име, варијанта мађарског „Лајош“, које опет води порекло од германског „Лудвиг“ или „Лодовик“. Тако је једно европско име, преко Дубровника и краља Милутина, ушло у српску историју и претворило се у породично презиме.
Занимљиво је да и данас на Косову постоје топоними који носе исто име. Недалеко од манастира Девича налази се село Лауша а једна од јасеновичких махала код Новог Брда носи назив Лаушовци. Уз само презиме Лаушевић у предањима и родословима помиње се и Трепча. Наиме, једна група Лаушевих потомака уселила се међу Новљане – Трепчане, док су још живели око Травника, а касније и на Бањанској висоравни. Са њима су заједно дошли и у област Дробњака, где су вековима остали у истој заједници. Ово јасно сведочи да се име Лауш и његови потомци везују за Косово и Метохију, као и за саму Трепчу, што додатно подупире предање о њиховим старим косовским коренима. Као да је само име, уписано у земљу, остало да чува трагове некадашњих људи и њихових огњишта.
Време је носило своје, а људи су се селили. После Првог светског рата, око 1922. године, један огранак Лаушевића кренуо је из црногорских планина и населио се у Клашницама код Бања Луке. Од тада до данас, цело једно бањалучко насеље носи назив Лауш – као живи подсетник на далеке корене и на дуги пут породице.
Тако се прича о Лаушевићима протеже од Дубровника, преко Новог Брда и Косовског поља, до Дурмитора и Бања Луке. У њој се предање и историја преплићу, а права истина вероватно лежи негде између, у магли векова. Али једно је извесно: где год да су живели, Лаушевићи су носили са собом успомену на претка по имену Лауш – и тиме сачували нит која повезује прошлост и садашњост.
Чудни су путеви Господњи – а прича о Лаушевићима је само један од оних што показују како се памћење народа може прелити преко векова, све до нас.
Срећко М. Мартиновић, smArt⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар