Глад и помор у Новом Брду

[У спомен 570-ој годишњици од пада Новог Брда]

Када је у лето 1455. године османска војска под командом султана Мехмеда II Освајача срушила бедеме Новог Брда, није срушила само једну тврђаву - срушила је срце средњовековне српске привреде, симбол моћи деспотовине, а уједно и место наде за десетине хиљада душа које су ту живеле од руде, трговине и заната.

Пад града био је крвав. Хроничари бележе хиљаде погубљених, одведених у ропство или осуђених на присилни рад у рудницима које је сада контролисала османска власт. Али војни пораз био је само почетак дубљег страдања. Јер убрзо по заузимању града, над Ново Брдо и његову околину спустила се трострука несрећа: глад, куга и друштвени распад.

Већ наредне године, 1456, у земљи се шири куга. „Би по целој земљи и би смртоносеније у Новом Брду“ - стоји у једном запису из тог доба. У другој белешци под истом годином дописано је кратко али ужасавајуће: „би глад крепка посвуд“. Ове речи не одјекују као пука хроника, већ као крик једног града који нестаје.

Историчари указују да је овај талас глади био последица више фактора - ратна пустошења, прекид у снабдевању, неорана земља и несташица радне снаге због ропства и помора.Ново Брдо, иначе привредно оријентисан на рударство и трговину, зависио је од околног сеоског подручја за основне намирнице. Када су села остала пуста, и град је остao гладан.

У коначници, болест и глад нису погађале све подједнако. Док је властела могла да се повуче или откупи храну, градски сиромаси и рудари, без приступа житу, масовно су умирали. Један запис из тог периода говори да су људи у недостатку пшенице тражили просо - и да кад ни њега више није било, настаје „озбиљна глад“. Глад се појављује као последњи, али најупорнији јахач апокалипсе.

Ново Брдо је преживело још неко време под османском управом, али никада више није достигло своју стару славу. У наредним деценијама, становништво је постепено опадало, а некадашњи град-рудник претварао се у осиромашено утврђење. Пад града 1455. био је почетак дугог умирања, које се није дешавало на мачу, већ у тишини - у празним амбарима, у кугом опустелим улицама, у смирају некадашње моћи.

 Приредио: smArt⁰⁵25

---

Извод из чланка "Сенка над сребром: Глад и помор у Новом Брду 1455–1456." из нове књиге (у припреми).

---

Референце:

- Синиша Мишић, „Глад у средњовековним српским земљама – узроци и последице“, у: Пошасти на тлу средњовековних српских земаља (Београд: Филозофски факултет, 2021), стр. 9–22.

- Радивој Радић, „Јер таква глад би по свима крајевима“, исто, стр. 23–42.

- Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, т. I, стр. 240.

- Д. Динић Кнежевић, Промет житарица између Дубровника и залеђа у средњем веку, стр. 85–86.