Дипломата, песник, патриота и тајни агент. То је био Милан Ракић, један од најзначајнијих људи свог времена. Ипак, смислом свог живота сматрао је један тренутак, у коме се лични понос и национални занос спајају: када је као обичан војник, водник, у последњим редовима, слушао како официри војницима пред напад на Приштину рецитују његове стихове. "То је Ракићев Газиместан!", рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагнули да пољубе земљу.
О својим дипломатским данима на Косову говорио је са поносом, али ретко. На питање новинара Бранимира Ћосића 1928. године, одговорио је: „То је било херојско доба, велико доба, али је прерано да се о томе говори.“ Ипак, приче о његовом службовању и херојским делима су се испредале, а ова прича се састоји од две епизоде које сведоче о његовој личности и карактеру.
Конзул на најистуренијој тачки
Пут од дипломате до ратника почео је много раније, 1905. године, када је млади Ракић, правник по образовању, стигао у Приштину као писар у конзулату. Приштина је тада била најистуренија тачка српске дипломатије, а Ракић се придружио великанима попут Војислава Илића и Бранислава Нушића, који су пре њега обављали исту дужност.
Прилике које је затекао биле су суморне. Григорије Божовић, савременик који је добро познавао стање у Старој Србији, бележи да се српском народу „смркавало“ и да је „била на помолу блиска самртна ноћ“. Ракић је, као једини страни представник, живео у друштву турских власти и понеког српског комите, свестан да је његов задатак да брани „клето Косово“.
Иако су му се прилике чиниле „бедне и без дражи“, Ракић је налазио утеху и сврху у раду са народом. Проводио је време међу угроженим људима, примао је оне које је „зулум заплашио“ и у њима ширио наду у скоро ослобођење. Редовно се састајао са комитама и њиховим војводама, а у приче су ушле и његове свакодневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.
Песник на дужности
Управо тада, на том суморном тлу, настао је његов чувени Косовски циклус песама. У стиховима је оживео патњу и наду свог народа, од „Минарета“ као симбола турске власти, до визије „Симониде“, којој „Арнаутин ти је избио очи“ на фресци. Све те песме биле су израз његовог патриотизма, начин да се одупре тешкој стварности и пробуди национална свест. Када му је пријатељ Богдан Поповић писао да ради на песмама „као најамник“, Ракић је знао да је његов прави задатак да брани свој народ и ради на његовом ослобођењу.
Суза водника Ракића
Кад је 1912. године букнуо Балкански рат, Ракић је био начелник у Министарству иностраних послова. Напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука.
На Газиместану, месту чувене Косовске битке, одвија се сцена коју је Ракић касније поверио пријатељу:
„Постројише нас... У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку. Командант је дигао сабљу и почео да говори громко: На Газиместану, од Милана Ракића! Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс. С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и у трку стиже пред команданта:
Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду војводе Вука!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем... Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“
Православна звона у Приштини
Врхунац његове приче био је улазак у ослобођену Приштину. Ракић, који се борио као добровољац, први је ушао у град. Одмах се упутио у конзулат, где је 1908. године од Турака сакрио велико црквено звоно у подруму. Сада га је, уз помоћ војника, изнео и окачио о грану у порти православне цркве.
Први је повукао уже, а затим га је препустио војницима и народу. Читав тог дана звонило је звоно, оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српског народа.
Касније, у писму својој жени, Ракић је писао: „Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.“
Живот и дело Милана Ракића најбоље је сумирао Богдан Поповић: „Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Газиместану одлазак у добровољце.“
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар