Свети Илија, у народу прозван Громовник, са врха планине њему посвећене, надгледа Карадаг са околином од кад је света и века. Испод њега, стари трговачки пут кроз Барбарусински рид – ожиљак од блата и суза – вијуга као змија према Златокопу. Ту, где су некада татарске сабље сецкале ваздух, волови сад вуку крива кола преко моста на Морави. Коњи ударају копитима у ритму наде, а људи вичу кроз тутњаву точкова, као да желе да пробуде мртве из земље.
„Знаш ли зашто се пут зове Барбарусински?“ питаху се мештани.
„Због крви што је текла реком. А наша река сад тече уназад.“
Тог октобарског јутра 1931. Жегра је била преплављена људима. Свечаност освећења нове цркве Св. Илије, привукла је преко три хиљаде људи, не само из Жегре, већ и из околних села, па све до Гњилана. Нова богомоља је поносно стајала на темељима древне цркве Свете Параскеве, од Арнаута порушене пре сто година. А сада сазидана трудом вредних Жеграна.
Запис први: Темељ од пепела
Кад је Бошко, дечак са ожиљком у облику крста на длану, угледао зидаре како копају темеље, знао је. Испод корена дивљег глога, црне цигле шапућу: овде лежи кућа Свете Параскеве.
„Порушена од Арнаута тачно пре једног века, синко мој“, објасни му баба, осенивши се крстом.
„А сад ће постати храм Светог Илије. Јер пророк воли да се вине на планине.“
Три хиљаде душа слегло се у Жегру уочи мразовитог октобра. Жене су брижљиво носиле погаче украшене цвећем, мушкарци – неми као стене – крстове направљене од дивље крушке.
Запис други: Звона над Моравом
На дан освећења, стуб тамјана уздиже се ка Светом Илији. Епископ призренски Серафим, човек чији кадифени рукави шуште попут анђеоских крила, стаје на рушевине. Поред њега, прота Харитон приштевачки саслуживаше заједно са свештеницима из околних места. Сељаци певају тропаре док звона тону у маглу. Читава Горња Морава, Изморник и цео новобрдски крај беху укључени у ову величанствену свечаност.
Овај камен је језик“, благосиља владика цркву. „Он прича о крвницима што су га газили, о женама што су га криле у бошчама. А сад ће да пева.“
Бошко угледа свог деду на фрески – старца који се упокојио прошле зиме, усред градње цркве – како му се смеши кроз из вечности.
Запис трећи: Кућа за ветрове
Након завршене службе, људи се окупише у оближњој шумици, уз обилну трпезу коју припремише вредне домаћице.
Владика Серафим похвално говораше о Жегранима за уложени труд у градњи куће Божије, те у својој надахнутој беседи рече:
„Крст је дрво што ниче на гробовима! Вера нам је у ропству одржала националну свест! Зато смо дочекали дан слободе – захваљујући Њ.В. Краљу Ослободиоцу!“
Кад владика Серафим подиже руку да наздрави Краљу, Бошко осети како му узпламти ожиљак на длану.
Затим, глас му се уздиже као олуја:
„Живео Краљ!“ захукта хиљада грла, бучније него што би икоја река могла да бучи.
"Ми смо кроз те тешке године дочекали дан слободе, захваљујући Његовом Величанству Краљу", рекао је г. Серафим. "Православље је чувало наше душе и када су нам претили, и када су нас гледали како страдамо, али никада нисмо клонули духом."
Његове речи су одзвањале кроз гомилу, а на помен краља, из хиљаде грла поново одјекну: "Живео Краљ!" Бошко је био обузет усхићењем. Чинило му се да је део нечега много већег од себе.
Бошко гледаше из прикрајка часне старине за великим дрвеним столом и слушаше како наздрављају новој цркви, вери и будућности његове Жегре.
"Ово ће се памтити," рекао је његов отац док је подизао чашу у знак здравице.
Док је сунце полако залазило иза брда, весеље је настављено уз песму и игру. Бошко је трчао са својим друговима, осећајући понос што је део једне велике приче. Те ноћи, под звезданим небом, осећао је мир и наду да ће његов народ увек знати ко су, без обзира на тешкоће које их буду чекале.
Епилог: Пепелом писано
На измаку друго миленијума, кад тенкови модерних Агарјана пређоше мост на Морави, Жегром се већ ширио дим, ватра је већ узела свој данак. Црква Светог Илије – са кровом обореним као рањена птица – посла чађ према врху планине. На гробљу, разбијени крстови попадаше а камени анђели посташе коцке у игри демона.
Бошко, сада човек у позном добу, са торбом пуном пепела, седи на рушевинама. У руци држи икону пророка Илије – једини сачувани остатак из олтара.
---
Загледан у косовско небо јави му се слика како скида гар са спаљених зидова и како му ожиљак на длану поново запламти. И чу, као на јави, глас Арнаутина, са колима пуним ђубрета, знаног са суботње пијаце у Гњилану:
„Што то поново градите?“
„Кућу за ветрове“, одговори дечак-старац и пружи му длан са ожиљком у облику крста.
∞ ∞ ∞
За #человек приредио
[према чланку из новина "Време", 29.10.1931.г.]
Срећко М.Мартиновић, smArt⁰²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар