У немањићко време у селу Царевце, забаченом новобрдском засеоку, живео је златар по имену Радосав. Био је познат по томе што је правио најлепше накитне предмете, али и по томе што је, у тајности, ковао сопствени новац. Сељаци су га поштовали, јер им је увек давао "попуст" приликом плаћања, али нико није знао да је његов новац заправо фалсификат.
Једног дана, у село је стигао гласник са вешћу: Цар Душан је донео нови закон – златарима је забрањено да живе у селима! Ко се не покори, цело село ће бити расељено, а златар спаљен.
Сељаци су се успаничили, али Радосав их је смирио: "Не бојте се, ја знам шта да радим."
Испод своје радионице, Радосав је имао тајни подземни пролаз који је водио до оближњег града. Одлучио је да се пресели тамо, али је наставио да у тајности кове новац. Једне ноћи, док је радио, чуо је буку на вратима. "Ко је то?" упитао је, али уместо одговора, у просторију су упали царски стражари.
"Ухваћен си, Радосаве!" рекао је десетник.
"Знамо за твоје фалсификате."
Радосав је хитро скупио своје алате и побегао кроз тајни пролаз. Стражари су га јурили кроз мрачне тунеле, али Радосав је био бржи. Када је изашао на другу страну, нашао се у центру града, где је већ чекала гомила људи.
"Ево га!" викали су људи. "Кривотворио је царски новац!"
Радосав се насмејао и рекао: "Али, људи, зар не видите? Ја сам само хтео да вам донесем мало среће у овим тешким временима!"
Цар Душан, који је случајно био у близини, чуо је Радосавове речи и насмејао се. "Ти си ми лукав, Радосаве," рекао је. "Али твоја вештина је вредна похвале. Уместо да те спалим, даћу ти право ковања новца у мојој ковници. Али само под једним условом – више никада фалсификата!"
Радосав је прихватио понуду, а његови фалсификати су постали легенда. А сељаци из његовог родног села су увек причали причу о златару који је преварио самог цара и кумовао имену свог села до данашњег дана.
За #человек написао
Срећко М. Мартиновић/ smArt⁰²|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар