Сеоски златари и Душанов закон [благовјернаго цара Стефана]

Зашто је златарима у средњовековној Србији било законом забрањено да живе у селима?

∞∞∞

У срцу средњовековне Србије, Ново Брдо је било више од обичног рударског места – то је био симбол богатства и моћи. Познато по својим сребрним рудницима, ово утврђено насеље постало је главна ковница новца за српско краљевство. У ковници Новог Брда ковали су се динаро и грошеви (и турске акче, у време Османлија), новчићи који су омогућили трговину диљем Балкана и шире.

Међутим, где год има богатства, увек постоје и они који покушавају да га злоупотребе. Док су људи од заната - ковничари, најчешће Дубровчани, под закупом вешто израђивали легалан новац, неки златари су тражили пречице. Уместо да поштују законе, појединци су се повлачили у села и тајно, у мраку, ковали фалсификоване динаре.

Тај нелегални новац убрзо је унео хаос у трговину. Народ више није знао који је прави а који кривотворен новац, а трговци су све бипе почели да сумњају у његову вредност. Како би зауставио ову плиму фалсификата и сачувао поверење у новчану размену, цар Душан је у свом чувеном Законику прописао строге мере.

По Душановом закону, златарима је било строго забрањено да живе ван градова, попут славног Новог Брда, где је ковница била под строгом контролом. Ако би се у неком селу нашао златар који фалсификује новац, читаво село би било расељено, а златар би био спаљен на ломачи. У градовима, ако би неки златар био ухваћен у истом злочину, не само да би био сурово кажњен, већ би и цео град морао платити високу глобу.

Ново Брдо, као најзначајнија ковница царства, чувало је свој престиж и богатство, осигуравајући да новац који је кован у његовим зидинама носи печат легитимности и вредности. Док је град блистао, сваки покушај фалсификовања у околини био је угушен у самом корену – у име правде и реда у Царству.

За #человек написао 

Срећко М. Мартиновић smArt⁰²|²⁵