[Из рубрике: "Легенде, митови и предања"]
Чувар средњовековне тајне
Свако место има своје приче, а наше Ново Брдо, сјајна престоница средњовековног рударства, носи их читаву ризницу. Ипак, неке легенде нису настале давно, већ у наше време, иако говоре о давно прошлим витезовима. Једна таква, препуна горчине, а тиче се наше славне тврђаве, преноси се шапатом, као највећа завера.
Пре седам година, једног поподнева, седео сам са братом у Христу, човеком који ради у Митровачком музеју. Био је узнемирен, "као на трњу", иако је кафана била бучна. Када ме је, са некаквом посебном намером, питао: "Ти беше из Новог Брда?", знао сам да следи нешто важно. Приближио сам се, спреман да примим тајну.
Шапатом, готово нечујно, испричао ми је: "Замисли, брате мој, нађу у Новобрдској тврђави огроман, средњовековни мач, фино очуван. Очисте га, увију у памук... и Бог свети зна како су га, уз коју муку, изнели преко прелаза и за Београд."
Витешко оружје и терет историје
Мач је био достојан српског витеза – велик, тежак, дугачак, украшен. Очигледан доказ наше, српске, историје на том простору. Новобрђани, обични људи који су учествовали у спасавању реликвије, били су радосни и поносни. Имали смо свој трофеј, свој опипљиви комад славе.
А онда, прича добија трагичан, готово нестваран преокрет, који се у Новој историји Србије, нажалост, понавља као ружна бајка.
"И шта уради Београд?" – питао ме је мој саговорник, а његов поглед је говорио више од речи.
Званично Министарство културе Републике Србије, тада (а можда и данас) вођено "старлетама из партије на власти" и ниском свешћу, донело је одлуку која је у трену избрисала сав труд, љубав и понос Новобрђана.
"Позове Приштину и пошаље им га за њихов музеј."
Моји Новобрђани су, наравно, "полудели. Попенили."
– Јесте ли нормални, шта вам је, ми смо то једва сачували, једва изнели?!
А одговор који су добили, одјекнуо је попут увреде, и мене је, признајем, тада заболело цело тело:
> "Нисмо надлежни за тај простор. Нас тај простор више не занима."
>
Бисери пред свиње
Потонуо сам. Ко да ми је неко отео дете. Ово није само прича о мачу, већ о издаји, о небризи. Отуда се поставља питање: Шта занима оне који су уписали факултете и запослили се да се баве културом, ако их не занимају српске светиње и баштина на Косову и Метохији?
С друге стране, мач добијају они који су годинама палили, рушили, и скрнавили те исте српске светиње.
- "Бисери пред свиње," рекао сам у себи. Они не осећају, нити цене историју која није њихова. Али ће им предмет савршено послужити за фабриковање њихове лажне историје, где ће витешки српски мач постати "илирски", или неки други, а ми ћемо испасти "дођоши".
Ова горка анегдота није усамљена. Вековима се са тврђаве и из целе наше области благо односило – злато, сребро, али и материјална баштина која сада чами по кутијама Ватиканских архива, Малтешких музеја и по приватним домовима колекционара.
Али овај мач – ово је прича о најновијем "одливу" нашег блага, учињеном од стране оних који су морали да га чувају. Ово је легенда о новобрдском мачу који је из руке српског витеза доспео у тихе одаје заборава, не због освајача, већ због сопствене небриге. Е, Црни Срби...
#новобрдо #криварека #косовоиметохија
Михајло Јевтић, Ново Брдо
Нема коментара:
Постави коментар