[ПРВА КРШТЕНИЦА ОПСТАНКА: О СТАРОМ КОРЕНУ ЦЕПАЊА КОШУЉЕ]
Данас, када се било где под српским небом роди син, почињу добро познате сцене: чим се прочује „мушко је!” или „прво па мушко!”, настаје прави стампедо, а отац заврши у дроњцима. Отац се хвата за крагну, пријатељи и кумови скачу, а већ после неколико тренутака од његове кошуље преостају само крпе. Пева се, пије, доносе се резервне мајице које ће такође бити поцепане до краја вечери. Ако питате људе зашто то раде, одговориће вам: „Ваља се”, „Тако се скида стара кожа”, „Да се срећа пренесе на друге” или „Да му не преседне”. Постала је то својеврсна представа, често и такмичење у томе ко ће већи комад тканине да откине.
Међутим, док кафански урнебес узима све више маха, мало је ко свестан шта се заиста крије иза тог чина. Мислимо да је то тек народно сујеверје, а истина је, као и све код нашег тежака, заправо дубоко практична и сурова. Права прича не почиње уз песму, већ уз зној и молитву, тамо где је живот био најтврђи – на њиви.
У данашњици тешко је замислити то време: жетва, сунце увелико пржи, а жена, која је до малопре радила уз мужа, осети да је куцнуо час. Нема времена за повратак кући, нема бабице ни болнице, нема меких пелена. Постоје само вера и оно што се има при руци у том одсудном тренутку.
Када се планином или долином проломи први плач новорођенчета, отац не слави уз чашицу. Он у паници и неописивој љубави дере сопствену кошуљу. Најчистији памук или лан који има на себи постаје прва и једина медицинска опрема. Тим комадима платна подвезује се пупчана врпца, брише се крв и плодова вода, а у остатак очеве кошуље повија се то мало, нејако дете – да га не опече сунце или не пресече планински ветар.
Када би се такав домаћин враћао кући, го до појаса, прашњав и сасвим поцепан, цела је махала већ издалека знала: стигао је наследник! Није морао да изусти ни реч; његова поцепана кошуља била је најгласнија и најрадоснија вест. Био је то живи знак да су и мајка и чедо преживели суровост поља и да је живот победио.
Тако је та поцепана кошуља, натопљена знојем и прашином златних косовских поља, постала прва крштеница нашег опстанка. Она није била ствар моде нити пуког сујеверја, већ чист доказ очеве спремности да са себе здере и последњи комад платна како би своје новорођенче увео у живот заштићено и топло.
Данашњи кафански дроњци само су бледи одјек те старе, сирове љубави која није славила уз музику, него уз први удах детета на голој земљи. У свакој тој покиданој нити и данас невидљиво стоји запис о жртви и снази која је одржала наше корене кроз векове.
Оно што је некада била грчевита борба за опстанак и прва помоћ, данас је преживело као најлепши обичај. То није само поцепана мајица – то је крвљу и знојем исписана формула нашег трајања. То је ехо оне старе „хитне помоћи” са нашег плодног Косова, где је очева кошуља била прва колевка.
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰³|²⁶
Нема коментара:
Постави коментар