Поводом данашњег четрдесетодневног помена једном човеку, природно се намеће мисао о тихим животима који пролазе без велике буке, али остављају дубок траг. Не у јавним признањима нити у широкој слави, већ у стрпљивом и ненаметљивом раду, у љубави према завичају и у настојању да се од заборава сачува оно што припада заједничком памћењу.
Такав је био и живот др Милорада Миње Филића.
По образовању са академском титулом доктора наука, по занимању просветни радник, дуго везан за школу и педагошки позив. Али као што се често дешава, оно чиме се човек бави да би живео није увек и оно што га унутарње највише покреће.
У његовом фокусу било је проучавање историје образовања у XIX веку на простору Косова и Метохије а истинска страст стрпљиво истраживање порекла родова Косовског Поморавља. То није био посао који доноси славу нити посебну корист. Био је то тих и дуготрајан труд: разговори са људима, бележење породичних предања, сакупљање расутих података и њихово стрпљиво повезивање у једну ширу слику народа и краја.
Свето писмо говори о талантима који се дају људима – некоме један, некоме пет, некоме десет. Од човека се не тражи да их сакрије, већ да их умножи. Често се у свакодневном говору каже да неко има „хоби“, али иза те речи понекад стоји нешто много дубље: дар који човека унутрашње испуњава и коме се он изнова враћа.
Код њега је тај дар био управо у трагању за коренима. Сваки слободан тренутак био је прилика да се нешто допише, забележи, провери или сачува од заборава. Годинама су се тако сабирали рукописи, белешке и грађа – понекад спасавани и од самих непогода, као што су поплаве које су погодиле Обреновац 2014. године.
У једној кући надомак Обреновца, та грађа је стрпљиво чувана. У њој су били записани трагови читавих породица, сећања на села и родове, приче које би без таквог труда лако нестале.
Понекад су се око тих тема окупљали и други људи исте осетљивости према завичају. Разговори су се водили уз скромну чашицу домаће ракије, међу књигама и белешкама, или у просторијама украшеним мотивима косовских предања. То су били сусрети људи који су осећали исту одговорност према наслеђу и памћењу.
Један од таквих сусрета десио се и у просторијама Удружења "Косовски завет", Филипа Стојановића, Гњиланца, дугогодишњег народног посланика и човека снажно везаног за Косовско Поморавље. На зидовима су били осликани мотиви косовског предања – Косовка девојка, призори Косовске битке – као тихи подсетник на историју и наслеђе једног народа. У таквом окружењу разговори о пореклу, родовима и завичајном памћењу добијали су посебну тежину, као да су се природно настављали на причу која траје вековима.
Дуго је постојала нада да ће, по одласку у пензију, доћи време када ће се том раду моћи посветити без остатка. Али време које је било намењено том мирном наставку показало се краћим него што је било ко могао очекивати. Прво је отишао Филип.
Ипак, иза једног живота остали су рукописи, започете и полузавршене књиге, и велики број прикупљених података. Остала је и породица – деца и унучад – као најдубљи траг једног људског пута.
Међу пријатељима и сарадницима јавила се зато и мисао да тај труд не би смео да остане недовршен. Уз помоћ блиских људи и једног од његових дугогодишњих пријатеља, др Голуба Јашовића, покренута је намера да се рукописи, колико је могуће, среде и приведу крају.
Јер постоје људи чији живот пролази тихо и повучено, далеко од јавне пажње, али иза њих ипак остаје нешто драгоцено: труд уложен у памћење једног народа и једног краја.
А понекад је и то довољно да један живот има свој прави смисао.
Његов исписник
Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁶
Нема коментара:
Постави коментар